PESIMISTIČKO ODUŠEVLJENJE
MILOŠA PEROVIĆA
(1874-1918)

"Teturajući na svojim štakama često dođem u opasnost da padnem da ne bih zgazio mrava, ali sam u stanju da mirne duše streljam četu neprijateljskih vojnika; žudnja za zločinom u mojoj duši nepojamna za mene, navukla je masku patriotizma."

Ova i drugih tri stotine samrtnih misli Miloša Perovića, pisane tokom 1918. godine sa netipičnim oduševljenjem ličnom egzistencijom i tragedijom ratnog invalida i zarobljenika, biće objavljene u do sada jedinom izdanju Misli tek 1934. godine (u redakciji dr Dušana Nedeljkovića) i predstavljaće do danas njegovo glavno filozofsko delo.

U ovoj knjizi sakupljene su refleksije čoveka koji je od početka nosio palanačko breme nadahnuća i očajavanja i koji se s tim teretom borio i, konačno, uspeo da ga prevaziđe i životom očaja uputi izazov svemu što bi ono moglo da simbolizuje - žudnji za obrascima u vidu preduslova palanačkog življenja, postupanju po tom stilu, i njegovo prezrivo odbacivanje, vraćanjem ka sopstvenim porivima smisla života koje je uspeo da ostvari tek pred smrt. Miloš Perović je, uz Krstu Cicvarića, jedini užički mislilac koji je uspeo da proživi svoju filozofiju, da je sprovede kroz egzistenciju pre nego što joj podari smisao. Štaviše, on je, uslovno rečeno, prvi užički egzistencijalistički filozof.

Po biografskom putu, sve je trebalo da liči na filozofski stereotip palanačkog mislioca - rođen je 1874. godine u Užicu, odlazi na studije, najpre agrikulture u Beču, potom, shvativši da to nije poziv za njegovu dušu, od 1897. je student psihologije i pedagogije u Lajpcigu i Cirihu gde uspeva da doktorira tek 1906. godine (u Lajpcigu sluša predavanja Vilhelma Vunta a u Cirihu Šteringa i Mojmana) na tezi o pedagoškim pogledima Dositeja Obradovića. Neuspešno nastojanje da se približi uticajnim beogradskim intelektualnim krugovima nadomestio je privremenim povratkomu palanku, gde je tokom 1902-1904. profesor nemačkog jezika i filozofije u Užičkoj gimnaziji, potom u Čačku i Skoplju, da bi posle sticanja diplome bio imenovan za profesora Srpske gimnazije, najpre u Solunu, pa opet u Skoplju. Iz Skoplja odlazi u balkanske ratove, konačno Prvi svetski, koji će prekinuti sve njegove profesionalne želje iuspon kao književnika i mislioca. U borbama na Adi Kurjačici 1914. biva teško ranjen, noga mu je amputirana, kao oficira odlikuju ga Karađorđevom zvezdom. Novembra 1915. godine zarobljavaju ga Austrijanci u Peći, jer se kao težak ranjenik nije mogao povlačiti sa srpskom vojskom. Deportovan je u logor, prvo u Rumuniji, potom i u Mauthauzenu gde je posle godinu dana razmenjen zajedno sa drugim savezničkim oficirima i prebačen u Francusku. Umro je u Parizu 1918. godine u jednoj vojnoj bolnici, ne dočekavši da vidi oslobođenje otadžbine, sahranjen je na pariskom vojnom groblju Tije. Ne samo tada, u dnevnicima sa studija čitamo o stalnoj brizi za srpstvo i nalazimo opšta mesta o udesu naroda, odnosu Evrope prema Srbima i našoj državnoj nesolidnosti.

Mali plodovi slave kao pesnika-romantičara (Pesme, 1903. i 1909; Karađorđe, 1904; godine 1911. njegovu pesmu Našto misao Bogdan Popović je uvrstio u poznatu Antologiju), posmrtna počast nekoliko godina posle rata za sve što je uradio i šta je mogao da uradi nisu, međutim, dovoljni atributi za ocenu stvaralaštva (mislilaštva) Miloša Perovića. Njegovu filozofsku intonaciju do danas još niko nije uspeo da u potpunosti prikaže i oceni. Najdalje je, ipak, otišao Radomir Konstantinović ("Biće i jezik", 6. tom; "Filosofija palanke"), koji je s posebnim nadahnućem i originalno, najcelishodnije pisao o mislilaštvu našeg pesnika. Njegovo delo Konstantinović vidi kao "usamljeničko-svetački podvig", otelotvoren ne toliko u aforizmima o bogu, smrti, životu, ženi, ratu i ljudskosti, u poeziji još manje, koliko u njegovom životnom stavu da se otrgne duhu palanke i prihvati odgovornost sopstvene egzistencije, ličnog izbora života. Perović je, naime, u graničnoj situaciji svog užasa ("Ne znam kakva je smrt starca, ali znam da je smrt mlada čoveka užas koji priroda ničim ne može opravdati"), u logorskim beleškama i mislima (pisanim na nemačkom pod naslovom Prilozi nirvani) ostavio trag kako je postajao samosvestan u egzistencijalnom smislu, pesmistički prodirući u iracionalizam svoga bića i "oduševljeno prihvatajući" smrt koja mu ide u susret. Tu više nema ni traga palanačkoj oholosti, nema patriotske patetike, nema melanholije ni pesmimizma, životne nostalgije ni letargičnosti. "Ambis-čovek" (R. Konstantinović), "epikurejski ravnodušan" izrazio je "ciničan pogled na svet, koji se ne može podvesti ni pod jednu poznatu filozofsku koncepciju" (Dragan Jeremić), nadvisio je po misaonoj snazi epikurejskog uzora Lukrecija Kara (Dušan Nedeljković) i slično Šopenhaueru zaključio da je svet toliko rđav da su u njemu najsrećniji duhovno slepi. Njegov čovek je onaj koji sve zna, ali nema očiju, koji traje kao kišna kap "od oblaka do zemlje u vrtoglavici i nesvesti", za koga ne postoji ogledalo da mu može pokazati da je ružan, koji svoje mane gleda kroz ružičaste naočare, a tuđe kroz najcrnje, koji je u celosti "lešina koja uobražava da u sebi nosi dušu", koji je (uticaj Fojerbaha) i boga i đavola stvorio po sebi, pa je i sam bog smrtan kao čovek...

Kao što nije imao filozofske uzore, kao što je sam stajao za sebe životom i delom, i nije predstavljao intelektualni putokaz nikome, srpska istorija poznata po kratkom pamćenju brzo ga je, kao individualistu, stavila po strani, a palanka dovršila ono što je smatrala da joj pripada. Neobjavljeni deo zaostavštine nalazi se u Užičkom arhivu gde još čeka svoga priređivača u integralnom izdanju. Njegova nepodignuta bista (čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu) stoji u senci kontinuiranog nemara svojstvenog palanci koje se pesnik-mislilac gnušao: nepismenošću štampara jedna slepa ulica na Terazijama u Užicu već trideset godina zove se Miloša Parovića.

_________________________________________________________________________