U stošezdeset godina dugoj istoriji prve užičke srednjoškolske ustanove mnogi učeni ljudi proći će ispod njenih karakterističnih ulaznih lukova, otelovljujući svako na svoj način onaj ideal što su ga u nemačkoj romantici nazivali lepom dušom. U tako dugoj istoriji za jedan grad kakav je Užice i jedan mali narod kao što je srpski, školstvo formalizovano u Užičkoj gimnaziji - realki, moralo je imati obeležje duha vremena i svih promena koje su epohe donosile, ne samo u pogledu razvitka grada i same školske institucije, nego, kada je reč o počecima, i u pogledu intelektualne klime tadašnje Srbije, gde su retki učeni ljudi, prelazeći iz službe u službu s kraja na kraj zemlje, donosili ideale prosvetiteljstva i vredno radili na njihovoj primeni u još neobrazovanom narodu.

Delujući pod različitim uticajima prenetim iz učene Evrope, gde su odlazili na školovanje, ovi prvi mislioci, najobrazovanije glave svoga naroda, imali su težak zadatak da postave temelje narodnoj prosveti, državnom i pravosudnom sistemu, nauci i književnosti, odnosno svemu onome što bi trebalo da znači prevođenje jedne zemlje iz srednjovekovnog feuda u modernu sistemski uređenu evropsku državu. Njihov zadatak nije bio ni kratkoročan ni lak, jer su se morali suočiti i sa surevnjivošću neprosvećenih, političkim autokratizmom režima, pa i sopstvenim individualizmom i ambicijama koji su, pomešani i primenjeni na osobene prilike razvoja jedne nacije, proizvodili i uzvišene uspehe u vidu briljantnih stvaralačkih i državničkih karijera, ali i nesnalažljivo i sujetno epigonstvo i diletantizam. Bilo kako bilo, uticaj i značaj svakog od ovih protagonista nije mali i zaslužuje da bude označen kao zlatno doba srpske kulture, jer je tim dugim razdobljem, obeleženim najkarakterističnije kroz osnivanje i razvitak prvih srpskih gimnazija tokom celog 19. veka, konačno uspostavljena i učvršćena veza s evropskim nasleđem i srpskom duhovnom vertikalom. Pored rezultata rada ovih pionira učenosti, materijalizovanih u vidu prevodilaštva, stvaranja sopstvenih dela i prenošenja znanja, naročito je značajno njihovo slobodoumlje (mada su neki od njih isprva oduševljene patriote i borci za građanske slobode postajali netom branioci režima, ministri pa i predsednici vlada), koje je uticalo u najpozitivnijem smislu na razvoj slobodnog mišljenja i građanskog društva kod Srba.

Tom dragocenom pregalaštvu kroz manje-više kontinuiran napor pružila je svoj doprinos i Užička gimnazija, jedna od najstarijih u Kneževini Srbiji, osnovana oktobra 1839, i to kroz plejadu svojih profesora i učenika, od kojih su neki zaslužni da se pomenu kao nacionalno vredne veličine, a drugi kao začetnici mislilaštva, odnosno filozofi i filozofski pisci ili autori one literature koja se u jednom širem smislu može vrednovati kao filozofska publicistika. Ove druge vredno je pominjati upravo zato što je filozofija najsloženija forma stvaralaštva, sredstvo neuniformnog mišljenja i ona oblast duha kroz koju se pokazuje stanje i napredak drugih oblasti znanja. Zato ćemo ove prve na ovom mestu samo nabrojati (tim pre što je o njima u drugim kontekstima već opširno pisano), a o začetnicima mislilaštva u Užicu, mada je većina njih proslavljena i zaslužnim mestom u istoriji filozofije kod Srba, smatramo da ih ovom prilikom treba upoznati barem u glavnim crtama.

Iz galerije nacionalnih ličnosti, profesora koji su obeležili svoje vreme i srpsku istoriju nezaobilazni su: Ljubomir Stojanović (Užice, 1860 - Prag, 1930), filolog i državnik (profesor Gimnazije 1883/89); Ljubomir Davidović (1863-1940), ministar prosvete i predsednik vlade, vođa Demokratske stranke (1919), profesor od 1885-90; vajar Simeon Roksandić (1874-1942), profesor 1897/98); Nastas Petrović (1867-1928), radikalski prvak, ministar i predsednik stranke Nezavisnih radikala, profesor od 1892-98; saradnik Jovana Cvijića, autor etnografskih dela Užička Crna gora i Sokolska nahija, Ljubomir Pavlović, profesor 1892/93; erudita i poliglota, harvardski predavač Ljubomir Matić (1868-1914), profesor između 1907-10, kao i drugi nastavnici, kao što su Sreten Popović, Milan Predić, Mirko Popović, Stevan Malenković, Stevan Macura, prota Vitomir Vidaković, Miloš Trifunović i Mihailo Živković, koji su iza sebe ostavili značajna dela i publikacije iz različitih oblasti istraživanja, od geografije i botanike do filologije i teologije.
Profesori i učenici Užičke gimnazije - filozofi i filozofski pisci su: DOBROSAV RUŽIĆ, BOŽA KNEŽEVIĆ, MILOŠ MILOVANOVIĆ, KRSTA CICVARIĆ, MILOŠ PEROVIĆ, DRAGIŠA ĐURIĆ, DUŠAN POPOVIĆ, RADOVAN DRAGOVIĆ, DIMITRIJE TUCOVIĆ, DRAGIŠA LAPČEVIĆ, ŽIVKO TOPALOVIĆ.

_________________________________________________________________________