Vidan Nikolić

PROKLETA JERINA

Izdavač: Narodna knjiga, Beograd, 2002.

Ovogodišnja produkcija "Narodne knjige" iznela je na književno tržište »Prokletu Jerinu«, knjigu našeg sugrađanina, profesora Učiteljskog fakulteta i književnika, doktora Vidana Nikolića. Naglašavam da ovde nije reč o novoj knjizi, već o najnovijem izdanju profesorovog sjajnog romana "Senka despotice", koji je ušao u krug najboljih srpskih romana poslednje decenije dvadesetog veka.

Profesor Vidan Nikolić već dugi niz godina predaje na Učiteljskom fakultetu. Objavio je dve stručne knjige i više naučnih radova o jeziku, a u oblasti književnosti, pre ovog romana već je objavio dve knjige: zbirku pripovedaka "Kamen posinak" (1982) i roman "Vrata greha" (1992).

Roman "Prokleta Jerina" je, u svom prvom izdanju pod naslovom "Senka despotice", ušao u najuži krug knjiga kandidovanih za Ninovu nagradu. Na žalost našeg autora, ali i iskrenih ljubitelja prave literarne reči, knjiga nije osvojila ovu prestižnu nagradu, ali već godinama u našoj književnosti vladaju čudni kriterijumi u dodeljivanju najznačajnijih književnih nagrada, uz neverovatno favorizovanje pojedinih prilično osrednjih književnih dela. Posmatrano sa ovog stanovišta, a uz podatak da je ova knjiga doživela već treće izdanje (što je danas retkost, naročito kada su u pitanju istinske književne vrednosti), profesor Nikolić nikako ne može da bude nezadovoljan, naprotiv. Njegova knjiga je zaista pravi biser srpske književnosti s kraja dvadesetog veka i ja joj proričem značajno mesto u istoriji našeg književnog stvaralaštva.

Skromni i tihi sugrađanin, profesor Nikolić je dugo, sistematično, istraživački i dubokoumno gradio svoj roman. Sama priča je smeštena u srednji vek, u vreme definitivnog silaska sa civilizacijske scene verovatno najslavnijeg doba u istoriji srpskog naroda i prati nesrećnu sudbinu despota Đurađa Brankovića i njegove žene, vizantijske princeze Jerine. U periodu velikog turskog uspona i konačne propasti ostataka nekada velikog srpskog carstva, sudbina je izabrala ovaj, dostojanstven u svojoj nesreći, vladarski par da svojom tragičnom sudbinom oslika i sudbinu srpskog naroda i države. I zaista, pričajući životnu priču naših junaka, sa svim nesrećama koje su pratile njihovu vladavinu i sudbinu njihove porodice, profesor Nikolić je nadahnuto i znalački naslikao ovo suštinsko preplitanje. Propast vlastele prikazana je dostojanstveno, pomalo romantično i nostalgično; autor sebi nije dozvolio luksuz da upadne u zamku patetičnog izraza. Vešto gradeći priču, profesor Nikolić nas vraća u doba velikih previranja, doba koje će značajno izmeniti sudbinu Balkana, da ne kažem presudno uticati na sve ono što je i nas snašlo. Pisan u trećem licu, roman je satkan savremenim pripovedačkim izrazom, ali sam autor i na ovom polju dokazuje i stručnost i talenat: naracija je savremena, jasna za običnog čitaoca, ali potpuna veza između junaka i čitalaca, srednjeg veka i savremenog doba, između više od pet vekova udaljenih generacija, uspostavlja se upotrebom okamenjenih i već zaboravljenih srednjovekovnih izraza, arhaizama...

Dijalozi su živi, duboki, zanimljivi. Vešto pričana, priča drži pažnju čitalaca, ni jednom ne gubeći na zanimljivosti. Ženski likovi su posebno upečatljivi sa svojim tragičnim sudbinama (Jerina i Mara), izazivajući kod čitalaca duboka osećanja, ali ni muški likovi (Đurađ, Grgur i Stefan) nisu ništa manje autentični. Iako istorijski utemeljena priča, iz pera autora ona posebno oživljava zavodeći nas, paradoksalno, lepotom svoje tragičnosti. Profesor Nikolić, uz svu dubinu i lepotu ovog romana, ulazi u obračun sa epitetom koji je despotica stekla od naroda kao dežurni krivac za sve nesreće, pa čak i one koji su bile lični čin despota. Krivac je morao da bude neko sa strane, a stranac je, za narod, bila i ostala despotica. I, poput Vuka Brankovića, čijem liku narodno predanje dodeljuje epitet izdajnika, bezobzirni mentalni mehanizam pučanstva dodeljuje liku vizantijske princeze, a srpske despotice, ulogu nesumnjivog krivca za sve nesreće i patnje, uopšte ne hajući za nimalo srećniju sudbinu srpske vladarke...

Da li je Jerina i ključni lik knjige? Autorova ideja ključno žarište drži u toj tački i sve ostale sudbine su, posredno ili neposredno vezane za nju. Njena nesreća je duboka, iskrena, ali dostojanstvo i hrabrost su ključne osobine despotice i ona uspeva da svoj životni teret nosi uzdignuta čela, plemićki. Na kraju, sam čitalac ne može se oteti utisku da saoseća sa njom, sa despoticom, sa njenom istinom, umornom senkom...

Ima istorijskih paralelizama u samoj priči profesora Vidana Nikolića. Roman je slojevit i upravo u toj slojevitosti pripovedački dar autora gradi tragične cikličnosti u istoriji srpskog naroda i države, pesimistički crtajuci i naše sudbine. Slučajno ili ne, istorija sve ne naučene lekcije ponavlja, kao da nam poručuje profesor Nikolić. Samo je pitanje izmenjenih životnih uslova, civilizacijskog napretka, inače psihološki aspekti, razmišljanja, unutrašnji lomovi i previranja, tragedije... sve ostaje isto.

"Gde je granica izmedu anateme i posvećenja?
U ovoj zemlji ni Smrt nije uvek konačno izbavljenje, iako Bog kaže: Život i smrt su moji, ostalo je tvoje. Najteža je smrt u kojoj večno, kao u poslednjem krugu pakla, umire jedna unesrećena žena, koja u predugom poslednjem uzdahu ne može da ispusti grešnu dušu. Njen samrtni ropac traje dok gori vatra ma srpskom ognjištu i postoji hlad smederevskog grada; dok ima ijedan kamen srušenih kula po strmim brdima. Opelo će početi kad se izusti reč sebra u kletvi, u psovci, u prekoru ili anatemi. Bez blagoslova, bez oprosta, kao da ta paćenica nije, poput svakog živog stvora pod kapom neba hrišćanskog, na sebe krst stavila, makar u čuđenju. Kao da nije ljudima i Bogu ugodna dela činila; da nije uvek samo zlo smišljala, makar kad je u san utonula ..."

Naš sugrađanin, a ovo ponosno ističem, napravio je delo koje ga vodi u sam vrh srpske književnosti, postajući još jedan živi dokaz da ovo podneblje, sabijeno u doline izmedu užičkih brda, poseduje znatan intelektualni i kulturni potencijal, a zašto je opšti uspeh i proboj u među najbolje moguć jedino stvaralačkim odlaskom odavde, pitanje je za sve Užičane. Umesto odgovora, citat iz "Proklete Jerine": "Zar niko neće odustati da gađa kamenom? Iz otrovanog srca!?"

Ivan Ršumović


[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][zanimljivosti]
[adresar][dogadjaji][diskusije][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net