Knjizevni kokurs 'Milutin Uskokovic'
[насловна страна]

Прва награда на конкурсу
”Милутин Ускоковић" за 1997. годину

Љубиша Јовановић

БУБАЊ

 

Алекса Јастребац је служио војску у Смедереву. Био је стражар у виноградима краља Милана. Разликовао се од осталих војника по брзини, вредноћи и неустрашивости. Увек спреман да изврши свако наређење без поговора. Без обзира о чему се ради. Ако је требало да се неко смакне, Алекса је то извршавао да не трепне. У највећој тајности. За собом није никада остављао никакве трагове, нити је изазивао некада сумњу. Умео је да ћути као заливен. И да трпи свакакве муке на које су га стављали док су га испробавали. Кроз све је прошао без грешке. Много боље него остали које су краљеви официри одабрали за посебне задатке. Такви људи су ретки. Зову их псима чуварима, не да би им се ругали са омаловажавањем, него, напротив, да би истакли њихове изузетне врлине. Нису официри свакога од њих представљали краљу Милану. Бирали су само најбоље. А међу њима је Алекса био први, без премца. Нико му није био раван у свим пословима које је обављао за краља Милана. И није чудо што га је краљ јако заволео врло брзо, чим се и лично уверио у Алексину способност. Официри су га звали Јастреб не само по презимену фамилије из које је потицао, него и по изгледу и понашању. А краљ Милан му је дао надимак Соко са Мораве, јер је имао оштре очи и особине најбоље врсте сокола издресираног за лов, али не на птице него на људе. Када се Алекса зближио са краљем, Милан се често хвалио да је он најоданији и најсуровији човек не само у његовој служби него уопште, кога је срео у свом животу. А то није била баш тако мала ствар када краљ Србије тврди за једног Србина са којим се поносио као са својом десном руком.

Тако је Буријан описао Алексу Јастребца из Сејача у својој Сербској хроници, свима да буде одмах јасно зашто је Алекса Јастребац био председник Општине у Сејачима не само за време краља Милана већ и после њега, када је на његово место дошао краљ Александар. Спадао је у оне ретке Србе који су били спремни све да учине за Обреновиће. Чак и свога рођеног оца да убију, ако би требало за њихове интересе.

У то време није било поузданијег председника општине у целој Србији од Алексе Јастребца, истакао је Буријан. За мали комадић сеоске власти, Алекса није био само слуга Обреновића него и њихов шпијун. Чим би опазио нешто сумњиво, одмах је о томе извештавао краља Милана. А у то време се дешавало свашта по Србији. Све су више дизали главе они што су били за Карађорђевиће у Сејачима. Њих је било највише међу Моравцима и Анђелковићима, у фамилијама које нису трпеле Јастребце, дошљаке са истоимене планине. Њих су Турци намерно доселили у празне куће Мораваца и Анђелковића који су побегли преко Дунава са Кочом Анђелковићем, трговцем из села Пањевца код Јагодине, после пропасти Кочине крајине, написао је Буријан у хроници Сејача да би истакао колико су дубоки корени мржње између Јастребаца и домородаца. Ту мржњу је подела на Обреновићевце и Карађорђевићевце још више распалила. Било је још и много других разлога због којих Моравци и Анђелковићи нису могли да смисле Јастребце. Чак су се и раднички немири у Крагујевцу 1876. године одразили на живот у Сејачима.

Гаврило Моравац, Буријанов пра-деда из очеве фамилије, био је радник у крагујевачкој ливници. Изметнуо се на далеког претка Илију грдосију из времена зидања Смедерева, изгледа, (записао је Буријан о њему описујући га као изузетно високог и јаког човека) рутавог као медведа, са главом лава и вратом бика. Ни биров у Сејачима није имао од њега јачи глас. Са таквим особинама је био просто рођен за барјактара. И није чудо што су му у радничким немирима дали да носи највећи црвени барјак, са којим је одмах упао у очи месним властима и Милановим доушницима преко којих је стигла вест о Гаврилу Моравцу, као Црвеном ђаволу, до краља Милана. Он је у то време био избезумљен због радничких немира у Крагујевцу, јер се опасно бојао црвених ђавола и њихових барјака, знамења и весника револуције и крвопролића, за које се говорило да су опаснији од куге која ће да хара по Европи и свету, ако се црвеним ђаволима одмах не стане на пут и не затру потпуно још у корену, као што се чини са коровом.

Чим је краљ Милан дознао да је Гаврило барјактар из Сејача, одмах је позвао Алексу Јастребца да дође код њега у Смедерево. То је председник сеоске општине једва дочекао. Са краљем да учврсти старо пријатељство из војничких дана, поклоне да му однесе у знак верности и да обави све што краљ буде захтевао од њега, јер је унапред знао да га Милан не зове у Смедерево тек онако, само да би га видео. Још више се обрадовао када је чуо да се ради о Гаврилу Моравцу. У присуству краљице Наталије и престолонаследника Александра испричао је Милану Обреновићу о опасним фамилијама у Сејачима које нагињу Карађорђевићима. Међу њима су Моравци на првом месту као подмукли непријатељи Обреновића. Не само као присталице Карађорђевића, него су у вези и са црвеним ђаволима преко Гаврила барјактара који је опасан човек. У Сејачима су избила три пожара. Сва три у кућама Јастребаца који су у сукобу са Гавриловом кућом. То указује да је Гаврило повезан са тим, јер је почео често да долази у Сејаче и да доводи са собом сумњиве људе, пијанице и коцкаре, женскароше и букаче, па се боји да Гаврило са њима не изазове буну и у родном селу, пожалио се краљу Милану који је тако нешто једва дочекао. Није скривао од Алексе Јастребца да му стижу слични извештаји о пожарима, учесталим у задње време и у другим местима, варошима и селима. Нису се они појавили без разлога. Црвени ђаволи су познати већ у Русији и Европи по паљевинама. По пламеним петловима и црвеним барјацима. Из Крагујевца могу да се разлете црвени петлови по Србији за тили час. Да стигну као олуја до Београда и двора. У томе се скривао Миланов дубоки страх од пропасти Обреновића монархије. Како се клин клином најлакше избија, тако се и пожари ватром гасе, рекао је збуњеном Алекси Јастребцу који га није одмах разумео, све док му није потанко објаснио свој план: Чим се буде вратио у Сејаче, да упали већи број кућа преко својих људи. Куће да припадају Јастребцима, како би за пожаре могао да окриви Гаврила Моравца!

Краљица Наталија се тргла. Погледала је згрануто Милана. И Александар се одједном узнемирио, изненађен таквим очевим предлогом.

Краљ се није обазирао на њих. Гледао је Алексу право у зенице и мирно наставио:
У Сејачима већ имаш народни суд састављен од наших људи. Они ће да пресуде онако како им ти будеш предложио. Као председник општине немаш шта да размишљаш када је у питању Гаврило барјактар. У Србији се од вајкада зна казна за велике паликуће. Малим паликућама се пале стопала. А великим се дере кожа са леђа, нагласио је.

"Боже, Милане, шта то говориш", казала је Наталија са згражавањем.

"Рекао сам Алекси да Гаврилу скине кожу са целих леђа!"

"То је варварски", побунила се краљица.

"Не заборави да је Србија у центру Балкана", рекао јој је Милан.

"Отац је у праву", казао је Александар.

"Него шта! Тако треба урадити са свим паликућама и бунџијама, да би Србија остала мирна, а ми у њој опстали као династија Обреновића!"

После тога је краљ Милан дао Алекси Јастребцу и писмено овлашћење како народни суд да пресуди опасном паликући пре него што су куће у Сејачима биле запаљене, цинички је записао Буријан.

Сада је Алекса имао одрешене руке. Није морао да жури. Позвао је своје најпоузданије људе којима је пренео предлог краља Милана како да се обрачунају са Гаврилом. Са њима се договорио које куће да запале чим Гаврило буде дошао из Крагујевца. И кад је он стигао у Сејаче, у поноћ је букнуо велики пожар. Потпаљивачи су бацили упаљене главње са коња на кровове од сламе и рогоза, пластове сламе, стогове сена, купе са шаровином... Биле су запаљене само куће Јастребаца, да сумња крене на жељену страну. Нико да се не зачуди кад чује да је за пожар окривљен Гаврило барјактар. Многи су били изненађени што Гаврило није побегао из Сејача када су га видели и препознали сведоци. Нису знали да се ради о лажним очевицима који су се за паре заклели у рођену децу да је Гаврило Моравац запалио куће Јастребцима. За прво чудо, Гаврило се није много бунио и бранио када су дошли по њега. Смиривао је жену, матер, оца и децу да не плачу, јер они најбоље знају да није ништа крив. Надао се да ће народни сеоски суд да га саслуша поштено и после саслушања да га пусти кући још истога дана. Није ни слутио шта ће да га снађе, а још мање је могао да претпостави да ће га краљ Милан лично осудити унапред на најтеже муке због црвеног барјака који су му утрапили да га носи кроз Крагујевац по фебруарском северцу. Народни суд је сада имао обавезу да спроведе у дело Миланов подмукли осветнички план преко председника Алексе са краљевим писменим овлашћењем, обавезним за све, без обзира шта је ко од чланова суда мислио.

"За право чудо", написао је Буријан у Сеоској хроници, "тај документ са Милановим потписом није био за њих само заповест без поговора, него и нека врста покрића и олакшања за оно што чине, бар у почетку, када су једногласно, без много размишљања и колебања донели пресуду да се одере кожа са Гаврилових леђа јавно, за наук свима, како се нико више не би усудио да запали нечију кућу. "

Таламбас, сеоски биров је целога дана крстарио по Сејачима да би огласио житељима извршење казне у прву недељу, тачно у подне, испред сеоске Општине.

Гаврила су извели из апсане са малим закашњењем. Свукли су му одећу до појаса и после тога везали за стабло општинске липе са живим крстом, која је била и запис када се иде у литије.

Није било много народа који се окупио код Општине да би гледао извршење сурове казне. Али су зато били присутни сви чланови Народног суда, кметови и председник Алекса. Последњи је стигао касапин Реља са алатом и тиквом љуте ракије коју је сеоски биров Таламбас начео без питања, а онда дао из своје руке осуђенику да пије мученицу колико год хоће. Препеченом мученицом муке велике да ублажи бар мало, од болова да се не онесвести још за време драња. Реља је тешка срца, забележио је Буријан, једва пристао да обави тај посао за три велика дуката. Учинио је то да би намирио порезу и остале дугове у којима је грцао, заглибљен до гуше, рекао је Гаврилу, као да му се правда, док је лагано распремао алат, чекајући намерно да пиће ошамути што више осуђеника пре него што почне са драњем. И сам је отпио неколико пута из исте тикве да би смирио живце, јер су му руке подрхтавале. Имао је најлакшу руку у Сејачима, то је свима било добро познато и рука му никада није задрхтала од како се бавио касапским занатом. Али сада није драо мртву животињу него се спремао да скине кожу са Гаврилових леђа. Прихватио се посла кога нико други није хтео да обави ни по коју цену. Сигурно се сада и сам покајао што је на то пристао када се овако узнемирио и сав презнојио, више од разголићеног Гаврила барјактара. За време погодбе са Алексом се обавезао да одрана кожа буде потпуно цела. Председник је намеравао да Гаврилову кожу одмах после драња разапне на општински бубањ. Од како је постао касапин Реља није посекао ни покварио ни једну кожу, чиме се поносио. Ако би сада случајно омануо, не би добио ни један дукат, него би му уместо злата одбројали одмах ту, пред Општином, двадесет и пет батина по голој гузици. Да задњица плати што глава и рука скриве. Сигурно је и тај услов утицао на Рељу да буде онако усплахирен, записао је Буријан, да би истакао на каквим се мукама налазио и он као извршитељ казне.

Никоме није било лако. Чак ни онима што су дошли да гледају. Најтеже је било Гаврилу Моравцу, не само због сурове казне, него и што је знао да је није ни мало заслужио, па никако није могао да је прихвати, очајан и бесан на председника Алексу и чланове Народног суда, још више. За време кратког суђења се заклињао у децу да није запалио ни једну кућу, а сада је клео и псовао оне што су га невиног осудили. Између гутљаја ракије, док га је Таламбас неспретно наливао, гушећи се више од срџбе него од препеченице, обраћао се сваком појединачно.

Радоју Јастребцу, председнику судског већа, сасуо је прво псовке у лице, чим су га извели из апсане. Попсовао му је све живе и мртве. А онда је осуо клетве урлајући:

"Бог да га осуди на најтеже муке што га је недужног прогласио за паликућу! Света Богородица и Света Петка да пресуде у име Господа Радојевој жени и кћерима, крв из њих да лије без престанка, пород ћерке да немају, очи од туге да исплачу гледајући туђу децу! Свети Илија му синове у перчин погодио и куће им попалио, да Бог да! Громови му згромили све што има! Огњена Марија му летину градом сатрела! Вукови му стоку поклали! Морава му имање сахранила! Унуке да му подави пред очима!"

Стевана Јаношевића је клео:

"Змија да га уједе за срце! Ђаволи да му суде, јер је душу ђаволима дао! Ђаволи му очи ископали! Слепог да га воде по свету! Све да му поцрка и у кући и у авлији! Руке да му се осуше, други да га обувају и блаче, кад се смилују, воду и храну да му дају, кад се сете..."

Милоју Јасребцу је наменио у клетвама:

"Црви да га живога једу! Да му иструну и црна и бела џигерица! Мајчино млеко да провришти у њему! Како он њему судио, тако Господ да му врати!"

Обраду Моравцу је пожелео:

"Црева да му се вежу! Тролетница да га тресе и однесе! Да не жени, нити да удаје! Сузе Гаврилове деце да га убију! Уста му се за врат окренула! Све у кући да лечи, лека да не нађе, да их сахрани и да цркне у најтежим мукама!"

Јована Јаблановог је клео да му ватра са неба кућу запали! Док буде жив да чује његове клетве! Да му буде проклето све што је наследио, саградио, направио и потомству оставио! Синовима за душу да пије крв своју!...

Председника Алексу је псовао и клео док је овај обележавао колико ће Реља касапин кожу са леђа да му скине:

"Срце да му се скамени! Да живи сто година са живим ранама! Да једе, а никако да се не наједе, гладница алава да постане! Да воду пије дању и ноћу, а вечито да скапава од жеђи! Горка уста да му буду ко отров! Сана да нема ни дању ни ноћу, глув да буде, само клетве његове да чује, свуда да га прате, мира да му не дају ни на овом нити на оном свету!"

Алекса је одредио да се скине кожа са целих Гаврилових леђа, а онда је уступио место Рељи касапину да обави своје.

"Опрости, брате", рекао је Реља док се крстио, затим је пребацио нож из леве у десну руку. "Брзо ћу ја то... Нећу да идем дубоко", муцао је и врхом ножа брзо опкројио целу вашу по линији коју је Алекса означио.

Заиста је то извео мајсторски. На челичном ножу је севнуло љуто око сунца пре него што су најхрабрији међу присутнима стигли да погледају у земљу стежући вилице, ужаснути од Гавриловог муклог јечања. Многи су се покајали што су дошли да гледају извршење казне. Да се не би онесвестили, брзо су подвили репове и нестали. Реља није стигао да скине ни пола ваше када су испред општинске зграде остали само они који су морали ту да буду до краја по службеној дужности. Радоје Јастребац побелео као мртвац, али се одржао до краја на ногама. Стевана Јаношевића је спопала опасна мучнина са бљувањем. Милоје је поквасио гаће. Обрад Моравац је љоснуо на леђа као громом погођен. Сви су му притрчали у помоћ, као да су то једва дочекали, у неком другом послу да се нађу, од липе да се удаље, где је вешти касапин скидао маљаву кожу са Гаврилових леђа тресући се као у грозници. И док су они освешћивали Обрада, Реља је свој посао приводио крају без грешке, срећан што ће да добије три велика дуката, а да избегне двадесет и пет батина по голом дупету, записао је Буријан. За право чудо, ошамућени Гаврило није много јаукао за време драња, нити је изгубио већу количину крви.

Чим му је скинуо кожу са леђа, Реља је ланеном кошуљом прекрио рану, како би се крв што пре згрушала. Хтео је Алекси да преда вашу, али председник није смео ни да је такне него је са згражавањем наредио сеоском бирову Таламбасу да Гаврилову тек одрану кожу одмах разапне на општински бубањ. Два стражара су одвезала несрећног паликућу да би га вратили у апсану. Међутим, Алекса их је зауставио и наредио згранутим стражарима да сачекају Таламбаса док овај не замени кожу на бубњу, јер морају Гаврила кроз село да проведу главним сокацима, сам да лупа у своју сирову кожу и мештанима да огласи како пролазе они који туђе куће пале. Рекао им је да понесу ведра са водом, Гаврила повремено да поливају како се не би срушио. Ако би, случајно, пао, батинама да га натерају да устане и да настави са бубњањем, све док не обиграју са њим све мале у Сејачима. Од стражара је захтевао да буду немилосрдни према опасном паликући и барјактару, јер је то једини начин да се Сејачи и Србија цела спасу од црвених ђавола којима Гаврило припада.

Ти гадови опасно угрожавају државу, краља и власт, рекао је са мржњом глупим стражарима да би и код њих изазвао гнев према Гаврилу Моравцу, као што чине ловци са керовима док их туткају на плен. Поред тога, стражари су мислили да иду кући после извршења казне, а председник им је утрапио неочекивано велики посао који им је тешко пао, па су се и због тога разјарили као пси, обојица, одједном, спремни да на Гаврилу искале свој бес, навикнути од раније да се празне мучењем затвореника чим им нешто није по вољи. Ако је паликућа осуђен на драње после кога мора да цркне у најтежим мукама, боље је да га то снађе пре него после. Да скрате муке и њему и себи, сигурно су рачунали да га сатру на путу кроз Сејаче, записао је Буријан о њима. Они што пре да иду кући, а Гаврило на онај свет. Међутим, осуђеник се није нимало опирао, на опште чуђење. Узео је бубањ на коме је била растегнута његова тек смакнута кожа, као да је једва дочекао да распали маљицама из све снаге по њој, како то чине лудаци кад сами себе кажњавају немилосрдним ударцима до смрти. Ошамућен од мука и љуте ракије, Гаврило је сада подсећао на једног од тих болесника.

У почетку је само грувао у бубањ посрћући између два наоружана спроводника, а када су одмакли од Општине, почео је из свег гласа да дозива народ. Тражио је од мештана да му они суде поново, не по законима него по правди Бога јединога.

"Тако ми светога Луке, крсне славе, нисам никоме у животу запалио ништа! Осудили су ме ни кривог ни дужног! Тако ми деце рођене, нисам ништа крив, браћо и сестре!"

Спроводници су му наредили да умукне, али их он није послушао, него је добовао све јаче у бубањ и још гласније дозивао житеље, па су стражари покушавали да га ућуткају ударцима. Тукли су га у главу и уста, а он је и даље набрајао заклетве. Клео се у своје очи, у руке, у имовину, кућу, стоку, у све што је имао, без обзира што су га спроводници ударали без милости из све снаге уз псовке и претње да ће да га убију ако не умукне. Обарали су га најјачим ударцима, а Гаврило је устајао, лупао маљицама у своју кожу на општинском бубњу и онако крвав настављао пут очекујући сигурно да ће му бар неко у Сејачима поверовати.
Мора да је рачунао у првом реду на рођаке и пријатеље, написао је Буријан, уверен да ће му неко од њих помоћи. Неке је чак и по имену позивао да би им се заклео у све што му је најмилије да није паликућа. А нико му се од њих није одазвао, као да су одједном оглувели, не за све, него само за његово дозивање и заклетве. Поред толиког бибњања и урлања, мештани нису излазили на капије, као да су у земљу пропали. Знао је да га гледају скривени, па је почео и да их куне што се праве глуви и ћорави.

Изгубио је из вида да је мало оних који су спремни да ударе на власт, себе да изложе опасностима да би друге заштитили, записао је Буријан. Али и поред тога одрани Гаврило није губио наду док су га спроводници водили сокацима и засипали ударцима скоро на сваком кораку, јер је очекивао да ће га провести и поред његове куће, кроз сокак где живе његови најближи рођаци из фамилије Мораваца. Ако му се други нису одазвали, његови ће сигурно да се појаве, бар да замоле сурове стражаре да га више не бију тако душмански, сигурно је рачунао. Једва је чекао да стигне до своје мале. Бојао се да не падне пре тога, јер му је понестало снаге толико да се једва држао на ногама. Ипак се одржао усправно када су најзад стигли у сокак кога је познавао од малих ногу. Ту је звао свакога по имену, мада тешко разумљиво због отеклих усана и изваљених зуба. И глас му је био већ прилично слаб. Ако нису могли да га чују, сигурно је до њих допирало добовање маљица по његовој кожи на бубњу, без обзира што су му и руке отказивале због удараца и великог замора, као да се полако одузимао.

И очи су га издавале, па је једва препознавао чија је која кућа, згранут и запрепашћен што се из њих нико не појављује као да од његове родбине више нема никога живог. Зауставио се испред своје капије, маљицама и изнемоглим гласом да дозове бар некога од својих. Спроводници су га тукли и гурали, да би на силу наставио пут, а он се укопао као арум, спреман ту да умре, само пре тога да сазна шта је са његовима, зашто се бар неко од њих не појави да га види док је још увек жив. Чуо је само лавеж својих кучића пре него што је пао и изгубио свест, написао је Буријан на крају првога дела приче о несрећном Гаврилу.

Стражари му нису веровали. Мислили су у првом тренутку да се претвара како би мртвосан остао што дуже испред своје капије, па су га цимали и подизали и поливали водом, као што им је председник Алекса саветовао. И ко зна колико би га још дрмусали, псовали и тукли да из Гаврилове авлије, преко високе ограде, није излетео вучјак крупан као теле и опасан као курјак. Јурнуо је на њих жешће него беснара и они су били приморани да се бране оружјем. Обојица су пуцали у вучјака изблиза, али нису успели да га убију, нити су имали времена да пуне кремењаре него су се бранили са њима као са проштацима, преплашени од насртљивог пса који је кидисао на њих зверски, што их је приморало да узмакну уз паклену галаму да их вучјак не би унаказио, јер је обојицу уједао и поцепао им стражарске униформе на више места. После су причали како је Гаврилова душа, чим је издахнуо, прешла у његовог големог пса да би им се одмах осветио. Бојали су се да их не обори и не покоље, па су оставили Гаврила на земљи испред велике капије и побегли. Онако избезумљени нису стигли ни да помисле на општински бубањ а камоли да га узму и понесу са собом.

Ни Гаврилови укућани, као ни суседи нису у оној гужви обраћали пажњу на бубањ. Ударили су у кукњаву и покушавали да оживе Гаврила, тако да нико није имао појма шта се десило са бубњем, нису знали ко га је узео ни где га је однео. Без обзира што је на њему била растегнута Гаврилова кожа одрана са целих леђа, бубањ би сигурно остао по страни, неважан и незапажен и као такав брзо заборављен да се није још истог дана, чим се смркло, десило нешто чему се нико у Сејачима није надао.

Бубањ се огласио из мрака са сокака, као да је неко наставио са ударањем маљица по Гавриловој кожи, на исти начин као што је то чинио кажњени паликућа који није успео за живота никога да дозове на пут а камо ли да увери некога од житеља да није никоме упалио кућу. Док је он сада лежао мртав на храстовом асталу у соби за госте, у Сејачима се само о њему причало, још више од како се огласио бубањ застрашујућим и удвојеним грувањем дамбарањем, не само са сокака из таме, него и из њих самих, из глава мештана, што их је највише поплашило и слуђивало. Излазили су на пут и ослушкивали са које стране долази бубњање. Нико није знао да одреди тачно правац, нити је неко могао да види ко то тако упорно грува маљицама у Гаврилову разапету кожу на устима општинског насталог бибња. О оном другом бубњању испод темена што је навирало, нико те прве ноћи ништа није говорио, чак ни својима најближим, јер су се сви надали да ће се оно изгубити чим буде престало грување из мрака, уверени да је са њим чврсто повезано. Оно што их је више застрашивало него дамбарање са сокака које се стално премештало, јер је долазило однекуд из дубине главе, помешано са уплашеним грувањем срчаних добоша које им није дало да се смире и заспу. Буријан је записао да ни глуваци у Сејачима те ноћи нису могли да спавају. Они нису могли да чују дамбарање које долази споља, али су чули оно друго које никоме у Сејачима није давало мира, као да је то била Божја казна намењена свим житељима што су се грдно огрешили о Гаврила Моравца. Најтеже је било, ипак, онима који су били умешани у Гаврилово кажњавање. Не само председнику сеоске општине и члановима народног суда, него и касапину, који је за три дуката одрао кожу са Гаврилових леђа, и стражарима, па чак и онима што су присуствовали извршењу казне. Буријан је записао да је спроводницима те ноћи било најтеже, јер је председник Алекса захтевао од њих да онако изуједани одмах крену у потрагу за општинским бубњем, несталим њиховом кривицом, на очи да му не излазе док не буду нашли тај проклети таламбас. И они су тумарали сокацима као два вампира. Ишли су час тамо, час овамо, јер никако нису могли да одреде тачно правац одакле се грување чује, нити да се сложе, због чега су се стално свађали, али нису ни помишљали да одустану од трагања, као да их је бубњање из мрака узело под своје, да им врати бар мало што су били онако бездушни према Гаврилу Моравцу за којим је остајао крвав траг док су га водили сокацима по Сејачима као рањену звер. До јутра су се толико избезумили да нису више знали где им се налазе куће, забележио је Буријан наговештавајући кроз њих појаву нове врсте лудила у Сејачима повезаног са Гаврилом и општинским несталим бубњем на коме се налазила његова кожа.

Буријан је сазнао од Јанике чудотворке (код које се лечио краљ Милан од мушке немоћи), да се бубањ огласио једне ноћи у двору Обреновића. Прво је Милан чуо то застрашујуће дамбарање, удвостручено и неодређено. Опасно се препао и пробудио краљицу Наталију и Александра, али ни они нису могли да одгонетну порекло бубњања, нити су тада слутили да ће оно годинама да их прати и мучи, судбоносно за све њих и династију Обреновића преко чувеног Грма у Такову у коме се скривала моћ Милошевих потомака. Када је гледала судбину краљу Милану у води из Велике Мораве на његовим длановима, Јаника чудотворка није крила оно што је видела. Рекла му је отворено да ће недужни паликућа из освете да окупи громовите облаке како би њиховим огњем из воде запалио Грм у Такову. А без тог Грма Обреновићима нема више опстанка, прорекла је Милану и његовом потомству злу судбину истога дана када јој је лично донео поклоне што га је избавила од мушке слабости, записао је Буријан. Забележио је на истом месту и како се краљица Наталија жалила својој дворској дами, удовици Драги Машин, пре него што јој је ова постала нежељена снаха, да у Француској често слуша непријатно грување бубња, као да јој неко бије маљицама по напетој кожи изнад саме главе са неиздржљивом јеком и ломљавом у мозгу. Изгледа да је краљу Милану било још теже као изгнанику, док је лудовао по Бечу, често играјући наг на кафанским столовима. Пред смрт се правдао Александру у непосланом писму како га проклето бубњање тера да бесни у Вијени, музиком, песмом и игром да се одбрани од грозног, удвојеног думбарања. Поред тог неупућеног писма, Буријан је навео у Хроници Сејача и сведочења свога брата, Јанка Моравца, гардисте и посилног код дворског маршала Лазара Петровића који је ушао у историју као ликвидатор у атентату на Александра и Драгу. Он је тврдио како се ноћима уочи атентата чуло по двору потмуло бубњање, као да из земњине утробе избија, помешано са злослутним нарицањем кукувија. Он се клео Буријану да је то било исто оно бубњање које је свима дозлогрдило у Сејачима, у првом делу онима који су били највише криви за Гаврилова страдања и смрт. Њима је Буријан посветио доста времена и простора у Хроници Сејача.

На дан Гаврилове мученичке смрти, при првом оглашавању несталог општинског бубња у току мртвачке ноћи, бубњање је у Сејачима било жестоко, јаче од онога што се проламало по Сејачима док су стражари спроводили сокацима живога паликућу, удвојено и застрашујуће. Због страха мештани нису одмах препознали Гаврилов говор кроз грување маљица. Али још сутрадан, када поп Мојсило није дозволио да се паликућа сахрани у сеоском гробљу, него на Стрвишту, где се сахрањују дављеници, копилчићи, курве, зликовци и други одпадници од вере и државе, многи су у Сејачима препознали Гаврилов глас у думбарању, док се упињао и мртав да докаже житељима да није ништа крив, па их је молио и преклињао да га не закопају у Грешној земљи, него да га сахране поред своје бабе Савете коју је волео највише на свету. Зато је бубњање било најјаче у поп Мојсиловој мали, где се налазила и кућа председника сеоске општине. Међутим, његове молбе нису биле услишене. Да ли због тога што у то време није био још увек јасан Гаврилов говор кроз бубњање или због Мојсилове и Алексине тврдоглавости, то Буријан није могао да сазна никада, али верује да су они схватили Гаврилову поруку, само нису смели да попусте, јер би том променом признали јавно да Гаврило није био паликућа и да је недужан изгубио главу. А кад је Гаврило био покопан на Стрвишту без опела, тек трећег дана после мученичке смрти, његов је говор кроз маљице постао скоро свима јасан. Бубњањем је засипао Сејаче псовкама и клетвама у гневу и очајању, претворен у немилосрдног осветника који није више штедео никога у Сејачима, чак ни своје најрођеније, без обзира што су се његови укућани бунили и борили да буде сахрањен међу Моравцима.

У почетку је крстарио сокацима ноћу и његова је кожа мукло јечала под ударцима маљица, само сада на други начин, страшније него када је био жив, одраних леђа, крвав, пијан и у бунилу, јечећи при сваком кораку између разјарених стражара, притиснут жегом и жестоким боловима. Многи су покушавали да се одбране од бубњања затискивањем ушију и заливањем воском, али то није било могуће, јер је оно долазило и из њих самих, па је постајало још ужасније. Чинило им се као да ће да полуде и главе да им попуцају.

Неки су се клели да су на путу видели ноћу Гаврила како носи велики бубањ, ослоњен на његовим широким грудима и трбуху, обешен ременом о његов биковски врат. Увек је долазио са исте стране, из Стрвишта где је био закопан без опела као паликућа. Постао је најстрашнији осветник на свету и најчуднији бубњар који је говорио ударањем маљица у своју одрану кожу, решен да после смрти намири рачуне са својим живим мештанима, не само бубњањем, псовкама и клетвама, него и призивањем зла. Окомио се на своје земљаке, као да се заклео да им поквари сваку радост. Увек је бирао тренутке за оглашавање. Бубњањем је секао весеља као бритком сабљом. Јављао се тамо где га нису желели. Добовао је испод прозора где су мушкарци били са женама. Прекидао их је у уживању баш када им је било најслађе. Многима је натерао страх у кости, па су се тешко усуђивали да воде љубав. Због бубњања су почела да се рађају недорађена деца са разним манама, можданим, срчаним и телесним. Долазила су на свет су вучијим чељустима, врљока, безрука, кривонога и наказна, што је протумачено као казна Божја због греха који је почињен према Гаврилу.

Гаврило је често летео над Сејачима са општинским бубњем и бубњањем о своју кожу растеривао облаке да би изазвао сушу, баш када је киша била најпотребнија. А када је нико није желео, он је бубњањем окупљао градобитне облаке. Громовима је палио шуме и куће и убијао стоку и људе, а градом уништавао летину у својим немилосрдним обрачунима, ратујући без престанка са својим мештанима, не само лети него и зими, када је бубњањем дозивао вукове и ледене ветрове са Орловца. Свима је било јасно да су толика зла Гаврилова злодела, као његова одмазда за муке и смрт коју није заслужио. Због њега су им преседале славе, заветине, свадбе, рођења и крштења. Где год би се нешто у Сејачима славило, ту би се он одмах оглашавао бубњањем. Постао је права напаст у Сејачима. Није давао мира ни живима ни мртвима, записао је Буријан, јер је прогонио и сатирао своје земљаке где год стигне, а стизао је свуда, и на све могуће начине, сада свемоћан и неумољив.

Чим би се Таламбас, сеоски добошар и биров, огласио због нечега у Сејачима, Гаврило би му се одмах придружио. Никако нису могли да се сложе, јер Гаврило то није хтео, увек спреман да омете што више Таламбаса у послу, без обзира што му је добошар био најмање крив за незаслужену казну и смрт у највећим мукама. Стезао га је за гушу и Таламбас је крештао док би извикивао неку заповест или обавештење. Руке му је сапињао и маљице избијао из његових шака које су се тресле од пића без кога није могао. Чинио је све то да би његово, Гаврилово, добовање и говор маљицама дошао што више до изражаја. Сваку је реч подкивао ударањем у своју кожу на општинском бубњу, што даље да се чује по Сејачима. Тако удружени, са добошом и невидљивим бубњем, Таламбус и Гаврило су крстарили сокацима обављајући сваки свој посао у два гласа, један из грла бирова које је вечито баздило на дуван и ракију, а други из Гаврилове коже и маљице невидљивог општинског бубња. Сачекивали су се и претицали прескачући плотове, врљике, прошје и тарабе. Плашили су птице и узнемиравали кучиће. То помешано и необично грување је одјекивало по торовима, шталама и оборима, ломило се по собама, ваљало се преко градина, воћњака и одлазило из села у поља, шумарке и шуме, багремаре и врбаке, према грудима Орловца и густим четкама врбака источно од Сејача где је вијугала Велика Морава.

Заједно су огласили још исте године мобилизацију уочи српско-турског рата који је трајао две године, записао је Буријан. У том рату су изгинули војници из Сејача више него у другим селима поред Мораве, па се пронела вест да их то стижу Гаврилове клетве намењене целом селу што се о њега грдно огрешило.

После Гаврилове смрти су учестале поплаве. Морава се сада изливала више него раније, по неколико пута годишње, чак и у сред лета, што се раније никада није дешавало. И то је повезано са Гавриловом незаслуженом казном. Таламбас је обавештавао мештане о сваком изливању реке која је сада нападала Сејаче само ноћу, подмукло. Биров је јурио на коњу ударајући маљицама у добош из све снаге и вичући колико га грло носи да би што пре избудио мештане чије су куће биле прве на удару воде.

Док их је Таламбас позивао да беже што пре и да се спасавају док још могу, Гаврило их је кроз бубњање клео, да их Морава подави заједно са децом и стоком, земљу да им однесе до последње бразде и куће сруши до темеља, семе да им се затре покварено и трагови да им се изгубе заувек у вировима и амбисима моравским, тако је набрајао Гаврило засипајући најтежим клетвама своје грешне земљаке. Грување маљица о његову растегнуту кожу било је јаче од Таламбасовог лупања у добош и од кукњаве и вриске преплашених жена и деце, довикивања по мраку у стравичном кркљанцу и метежу за време тих ноћних бежања према Цариградском друму и Орловцу. Изгледало је да бубњање не долази са земље него да се сваљује са неба баш у најгоре време, да би још више повећало страх у буновном и ошамућеном народу, као да изливањем Мораве почиње смак света кога нико у Сејачима неће преживети, јер су сви грешни због Гаврилове казне и смрти.

Од како је Гаврило издахнуо пред својом капијом, Сејачи нису провели мирно ни једну једину ноћ. Бубњањем је будио мештане из најслађег сна, приморавајући их да размишљају о њему и злочину кога су починили. Житељи Сејача су били на великим мукама. Нису знали шта да чине и како да се спасавају од неумољивог Гаврила Моравца који их је узео под своје и бацио на колена. Палили су му свеће за покој душе, на Стрвишту ноћу да их нико не би видео. Воштанице су пламтеле на Гавриловом гробу без крстаче дању и ноћу, без престанка, више него на чијем гробу. Тајно су му доносили и подушја, воће, пиће, колаче и јела која су привлачила псе, птице и мачке. Делили су му пешкире, кошуље и друге, разне ствари. Али и поред тога нису успели да упокоје гневнога Гаврила. Тражили су савет од свештеника и калуђера, учених људи, пролазника, травара, лекара и врачара. Обраћали су се за помоћ више пута и чудотворки Јаники. Она им је увек понављала исто, да Гаврила ископају са Стрвишта, јер му није место међу грешницима, у гробљу да га сахране међу Моравцима уз опело и споменик најлепши да му подигну, ако стварно мисле и желе да га упокоје а себе и Сејаче спасу од његовог бубњања и најезде свакаквих мука и невоља које гневни Гаврило призива на село из освете, с правом.

Лако би мештани пребацили Гаврилове посмртне остатке у сеоско гробље да су власти то дозвољавале. Међутим, председник сеоске општине није хтео ни да чује за то премештање из више разлога. Због себе лично и чланова Народног суда, јер би тако признали јавно своју велику кривицу, да је Гаврило Моравац невино осуђен, без обзира што пресуда није била по њиховој вољи него по налогу краља Милана. Алекса је добро знао да Гаврило није био осуђен због паљења кућа, као што стоји у оптужници, него што је био барјактар у крагујевачкој буни против краља Милана, па је овај захтевао од председника Општине да непријатеља династије Обреновића прогласи за паликућу и казни сурово скидањем коже са леђа, по неписаном српском закону од вајкада.

После одласка краља Милана са престола, ништа се није изменило у односу према непријатељима Обреновића. Још се стање и погоршало са Александровом женидбом. Положај Обреновића је постајао све тежи из године у годину. Нешто због породичних трвења на двору и страначких смицалица, а више због страха од Карађорђевића и њихових све бројнијих присталица у Србији, сличној ђавољем котлу на пакленој ватри, кад вариво почиње да кључа и да кипи, записао је Буријан. А то опасно превирање се осећало још како и у Сејачима, можда јаче него у другим местима због Гавриловог даноноћног бубњања које је свима дојадило, у првом реду онима у Општини и Народном суду.

Они ни раније никада нису били сложни. А после Гаврилове сахране без опела на Стрвишту, међу њима су избиле страшне свађе које су се као пожар пренеле и на њихове породице и све три велике фамилије. Настала су међусобна подметања и оптуживања каква се не памте у Сејачима, као да су сви оболели од предглавице, тако су се назољили, записао је Буријан описујући у Сеоској хроници трвења између председника Општине и Народног суда који су поцепали кметове, пандуре и чланове судског већа у два табора, такође несложна. И по селу се шушкало да су те жучне кавге и све оно што се збивало у кућама носилаца власти Гаврилова освета, чији је дух окренуо кривце једне против других, да се кољу без милости као зли кучићи.

Заратиле су опасно и три највеће фамилије у Сејачима - Моравци, Јастребци и Анђелковићи, па се пронео глас да је Гаврило умешан и у те фамилијарне окршаје о којима се чуло чак до краљевског двора.

Председник Алекса је јавно смиривао сукобе, а испод жита је чинио све да се фамилијарна непријатељства још више разбуктавају, као да га неки ђаво узео под своје. Био је потутуљен као и сами Обреновићи којима је служио верно за време Миланове владавине, а после је изменио ћуд, незадовољан женидбом краља Александра са Драгом Машин. Потајно се повезао са Карађорђевићима, па се тако укметио на две столице, да се определи за ону која буде јача. Чим је Петар Мркоњић стигао тајно у Поморавље, Алекса га је први пријавио и учествовао лично у потери, а овамо је преко својих поверљивих људи помогао Петру да побегне преко Дунава из Србије. Али се није ту зауставио. Ухапсио је Стојка Моравца и Анђелка Анђелковића као присталице Карађорђевића који су се са Петром Мркоњићем договорили да подигну буну у Поморављу. То је одмах ударио на велика звона. Наредио је бирову Таламбасу да разгласи по Сејачима да су ухваћена два опасна непријатеља династије Обреновића и његовог височанства, младога краља Александра. И тог дана се чуло најчудније бубњање у Србији. Таламбасов добош се једва чуо, затрпан грувањем невидљивих главатих маљица о Гаврилову кожу растегнуту на устима несталог општинског бубња. Гневни барјактар је тога зимског јутра проговорио гласније него икада, надвикујући сеоског бирова, најгласнијег човека у Сејачима. Није то било надметање него прави рат између Гаврила и Таламбаса бесног као рис што га барјактар омета у послу док је крстарио сокацима по дубоком снегу, утабаном само средином пута, где су стопала, копита и саонице направиле пртину. Та два завађена гласа су се гушали и клали као пас и вук потресајући Сејаче. Препаднуте од вике и чудног, удвојеног бубњања, узлетале су црне птице кружећи у великим јатима, налик на барјаке, над белим крововима зграда, авлијама, воћњацима и њивама покривеним белим губерима смрзнутог снега на којима су се одигравале успаљене псеће свадбе, назване скучнице.

Што је Таламбас оглашавао, то је Гаврило порицао и кроз грување бубња тврдио супротно, да Стојко и Анђелко нису непријатељи династије Обреновића, него Алексини највећи противници који га угрожавају као председника Општине, па је зато решио да их сада уклони и уништи, као што је то учинио и са њим, Гаврилом. Биров је позивао народ да дође код Општине на збор, где ће бити јавно испљувани непријатељи младога краља Александра, пре него што ће их одвести у срески затвор, а Гаврило је преклињао житеље Сејача да остану код својих кућа и да не учествују у тој Алексиној ујдурми коју ће скупо да плати, као што већ испашта за оно што је учинио са њим, недужним Гаврилом. Кроз бубњање је говорио мештанима како је клео Алексу да постане гладница, што се ускоро и обостинило. Некада је то био мршав човек, умерен у јелу и пићу, а сада се алосао. Ждере све што му дође под руку, а никако не може да се засити. Лоче и шљока све што може да се попије, не трезни се ни дању ни ноћу, али му никада није доста ни воде, ни вина, ни ракије. Уста му горе од страшне жеђи. Једва се држи на ногама. Кожа му је попуцала од претеране дебљине. Очи су му зарасле у салу и глава му се удвојила од граника, а трбух му је већи од пивског бурета. Од глади и жеђи не може да спава ни дању ни ноћу, нити његови у кући од њега, лудака, имају мира. Сав се оприштио од чирева од којих смрди више од твора. Али то још није ништа у односу на оно што га чека до краја живота, јер су тек почеле да га стижу његове, Гаврилове клетве, поткивао је бубњањем сваку реч да би га мештани што боље разумели. Клетве не стижу само грешног Алексу него и његове укућане, као и све остале који су га прогласили без кривице за паликућу, извикивао је Гаврило надвикујући грувањем маљица љутог Таламбаса.

Подсетио је тога дана на недаће које су снашле Радоја Јастребца, председника судског већа, и његову породицу. Трбух му се надуо од воде, а руке и ноге су му се осушиле као код паука. Зуби су му поиспадали и очи упале у главу, па је постао страшнији од вампира. Жена му је умрла од великог одлива, а обе ћерке су годинама побацивале, све док их мужеви нису најурили, да самују и очи од туге да исплачу гледајући туђу децу, као што их је он проклео.

Стеван Јаношевић је оболео од ђаволског слепила. Очне јабуке су му увенуле и дупље остале да зјапе иза скврчених капака под косматим обрвама као две застрашујуће пећине. Руке су га издале. Синови су му отишли у бели свет и жена га је оставила. Остао је сам у кући тако неспособан, као утвара, да кука и лелече дању и ноћу дозивајући суседе да се смилују, воду и храну да му дају и ватру наложе. Али то није најстрашније што га је снашло. Душу је дао ђаволима и они су сада дошли да му суде без милости, а зна се да нема опаснијег суда од ђаволског и људског, бубњао је Гаврило сокацима на Таламбасовим леђима, невидљиво и тежи од олова, чинило се сеоском бирову.

Ни Милоје Јастребац није прошао много боље, подсећао је Гаврило мештане говорећи кроз бубњање. Оболео је од јефтике годину дана после Гаврилове сахране. Сушица га је претворила у живи костур. Кашаљ га је сатирао без престанка и са крвљу је често искашљавао и комадиће плућа. Проклињао је мајчино млеко што је осудио Гаврила на драње коже са леђа када је знао да барјактар није паликућа, кајао се сада, али је то било прекасно.

У богатој кући Обрада Моравца нико се од синова није оженио, нити су се ћерке Обрадове удале. Браћа су се олењила, опијала, свађала и тукла све чешће. У пијанству су рођене сестре поваљивали. И децу су им направили, па није чудо што се Обрад Моравац од велике секирације шлогирао и уста су му се искривила на десну страну скоро до ушне шкољке, зарасле у длакама, налик на шибље израсло из трулог пања, а десно око отишло упоље, што му је дало застрашујући изглед.

После сахране и трећег сина за три године, Јован Јабланов је на даћи, у пијанству, посекао себи вене ножем на левој подлактици. Пред пуном совром је крв сакупио у чашу коју је испио до дна синовима за душу, баш онако како га је Гаврило проклео, записао је Буријан описујући у Хроници шта је све барјактар тога зимског дана, још на улазним вратима у двадесети век, саопштио мештанима крстарећи сокацима са Таламбасом, љутим на паликућу што није могао од њега да дође до изражаја ни гласом, пресикнут као гусан, а још мање лупањем маљица.

Гаврило га је и раније побеђивао, а тога дана га је начисто згромио и смождио у сваком погледу. Очајан и изнурен, сеоски биров је свратио у кафану преко пута Општине, да би се мало окрепио пре него што крене кући. Кафу није ни окусио. Земљосао се од љуте ракије и у пијанству плакао као дете. У очајању се клео да мора да се обеси чим буде стигао кући. Опростио се са кафанским људима којима се жалио као својим најрођенијима да не може више од Гаврила да живи. Дојадило му је да га носи кроз село, а још више да га слуша. Тврдио је да је Гаврило постао опаснији од сваке море, спреман да уништи не само њега, него и цело село да сатре, а нико није у стању на пут да му стане.

Таламбас је последњи напустио Милојеву кафану, изгледа да га је кафеџија на растанку нечим клепнуо у главу, у гневу, да се више не враћа. На силу га је отерао кући до које Таламбас није никада више стигао.

Сутрадан су га сабајле пронашли смрзнутог баш испред Гаврилове капије, што није било случајно, записао је Буријан. Разгласили су како га је Гаврило намерно ту оборио, за опомену осталима, великим и малим дужницима, да схвате да са њим нема шале. И да знају шта их чека, ако не буду послушали чудотворку Јанику како да га упокоје и смире.

Међутим, то није било могуће све док је краљ Александар Обреновић био жив. Тек када је Петар Карађорђевић дошао на престо, одмах после његовог проглашења за краља Србије, мештани су у Сејачима сахранили Гаврила по други пут. Први пут је закопан на Стрвишту као цркотина, без опела и пратње, само уз присуство најближе, преплашене родбине. А сада је на Гавриловој сахрани било скоро цело село у пратњи. Ископали су његов ковчег и нетакнуте посмртне остатке, као да је јуче умро, пребацили у нови, храстов сандук са дуборезом. Однели су га на рукама до цркве, где су га три свештеника опевала, а онда су га вратили у гробље сахранили где се Моравци сахрањују. Село му је подигло велики споменик у облику бубња, најлепши у гробљу, као што је чудотворка Јаника препоручила. Тако је Гаврило Моравац упокојен. Бубњање је нестало у Сејачима, али не сасвим. Остало је и даље у главама оних који су били криви за његову смрт, као казна на почињене грехове, да их кљуца у мозгу.

 


[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije][webmail]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net

Jugoslovenski TOP Portal