Татјана Дебељачки,
рођена 23.04.1967. године у Ужицу. Пише поезију, кратку прозу,приче и хаику. Члан Удружења Књижевника Србије - УКС од 2004. године и Хаику Друштва Србије – ХДС Србије. ХУСЦГ- Монтенегро и ХДПР Кроација.Члан удружења писаца "Поета" Београд од 2008. Члан Хрватско Књижевног Друштва – ХКД Кроација од 2009. Члан Друштва песника "Антун Иваношић" Осијек 2011. Заменик гл.и одг. уредника (сарадња са часописима и интервјуи) Магазина за културу, уметност и образовање "Диоген". Уредник Часописа"Поета" ,удружења писаца "Поета", Савеза југословенских књижевника у Отажџбини и Расејању-Београд, Књижевног клуба Јесењин - Београд.

До сада је издала четри збирке поезије: „КУЋА ОД СТАКЛА” издавач „АРТ” Ужице, година издавања 1996.; збирка поезије „ТВОЈА” издавач „НАРОДНА КЊИГА” Београд, година издавања 2003.; збирка хаику песама „ВУЛКАН” издавач „Лотос” Ваљево, година издавања 2004. ЦД књига „КУЋА ОД СТАКЛА” у издању АРТ 2005. (двојезично сроски и енглески са музиком), АХ-ЕХ-ИХ-ОХ-УХ издавач Поета, Београд 2008.

Њена поезија и хаику преведени су на више језика.

ЗА ОНА, ОВА И БУДУЋА ВРЕМЕНА

Тешку молитву узми за тајну
Тражим да одеш зато што те волим
Молитве милости и спасења.
Тонем у његовом ћутању,
Страст зебе у нама
Са својим часним урликом,
Са самогласником и сугласником.
А ми би и не би,
Или би, па би, али…
Љубав клија својом сржи,
Разнежена и размажена,
Уз то говорим о свом срцу.
Сретни ме.
Има ко ће се сећати
И ко ће у самоћи имати смелости
Да сабере, одузме и опет да воли.
Први и последњи сретни ме.
Шта спутава слободне потезе и мисли?
Слика из речи скрива дугу
Бог је сведок ломног тока,
Надзорниче робова.
Не оштри те љубомора
Савладава те сигурност
и вара огледало које вас огледа као једно
Уз предигру, игру речи
Година, година и залогаја.
Љубави крштена мојим именом,његовим презименом,
Хвала твом срцу и веровању.
Ништа не остаје сем
Моћног ишчекивања.

ОБИСТИНИЛО СЕ

Баци то срце, више не припада теби!
Заронио си главом као ној у песак,
Главићем ћеш заронити у умно
Хладну жену!
Уживи се у подсвест,
Учини ми, убиј се!!!

НА БЕЛИНИ

За букет ружа везане ноге;
руке слободне за молитву;
косу прекрили пупољци;
име јој носи поносни паун.
Анђеоска светлости обасјај
слику жуте руже и блуд.
Свеци без стида и страха.
Љубав мења нас.
Одузели су јој
играчке и љубавника.

ПРЕДСТАВА

-"Зашто се смејеш, љубави моја?" - он пољубац
тражи. "Јеси ли се захвалио?"
- "Захвалио сам се, из дубине душе"
- "Јеси ли шта видео, осим душе тајни? А сад
шта видиш"?
- "Нас међу звездама"- и смеје се.
А била сам зраком слатке љубави обасјана.
Од ватре слатких пољубаца изгорела.
У сну пролећа, што верно траје.

О ПЕСМО...

Јуче постојах бескрајно јака.
У љубав зазидах жеље без наде.
Ведрином обојих силне агоније.
Нека цвећу сијају мириси.
Нека се пупољци мојих радости развијоре.
Опомињем песмом божије казне.
Зрела тела окрећу се за незрелим.
Дишу промењиво, узнемирено...
Гласно одјекују притајена дахтања.
Лепршавост жели да заигра на отворену карту.
Узбудљива несташност има продорне намере.
Голица оком голубљим пером.
Слушај птицу у устима, заробљену гласним жицама.
Урони у реку која извире у очима.
Ходам ка твојој лепоти кроз свет који красе ливаде.
Буди се задобијена свест безморалних начела.
Пронађох те згрчену од језе,
Заспалу на нитима месечине.
Жртвованог достојанства.
Касним у свему, задржана прохтевима.
Небо се отвара, разведрава за радост.
Узносиш се још снена и несвесна своје величине
Мерене вековима.

Мр. др. Предраг Доганџић о песништву Татјане Дебељачки

И при овлашном погледу на прву збирку - младе песникиње Татјане Дебељачки "Кућа од стакла" могу се уочити неке њене битне одлике. По својим мотивским садржајима то је поезија типично интимистичка, али би било погрешно закључити да се она само у томе исцрпљује, њену срж заиста чини свет интимних доживљаја, снова и преокупација у свим видовима али она самом чињеницом да говори превасходно о љубави у разноврсним појавним облицима садржи и многе дубинске емотивне наносе који означавају читаву скалу елемената откривајући све особености вечите људске драме, емотивне, моралне и мисаоне.

Тако се у већини песничких текстова, од којих неки по форми подсећају на хаику стил могу у подтексту наћи и препознати бројна суштинска питања која од искона опседају човека, мисаоно биће: вечито трагање за срећом и хармонијом у себи и ван себе, смисао сталне борбе за опстанак и самог живота, опседнутост страхом од незвесности, бола, празнине, губитак блиских бића свеопшта пролазност, затим сумња у снове за борбу ради остварења суштинских циљева који се на крају могу открити као пука самообмана, опсенујућа фатаморгана. У поетском казивању песникиња постиже необичну кондензацију израза што омогућава већу непосредност па и сликовну експресивност.

Оно што се одмах да осетити јесте једна нота лирике, нежности и топлине која озарује све чега се дотакне, без обзира да ли се односи на предметни свет који нас окружује, природу или што је најчешће на вољена бића. У разним тренуцима свакодневог живота то осећање се јавља у читавом спектру боја и прелива: као сан, предосећање, сета, зебња, неми позив, жудња, горка носталгија.

Има песама где се осети дубљи мисаони нагон који се срећно спаја са лириком чиме се постиже леп сликовни и ритамски ефекат: "У мрклој ноћи једна звезда је твоја" ("Кућа од стакла"). Чини се да глас наше песникиње најтоплије затрепери кад дотакне драг лик. У песми "Мајко" јавља се на њеном почетку успео лирски паралелизам у контрасном виду "ако је твој живот био лагано умирање у том ритму био је мој брзо

живљење." У неким песмама мисао засветлуца као лепа сентенца из горког искуства: "Многе добре људе уништава сажаљење". Негде се, опет, може наћи и поетски афоризам који има дубље програмско значење и односи се на улогу песме у човековом зивоту: "Свако свој живот празан и мали смести у једну песму".

Наслов, пак, збирке "Кућа од стакла" као да својом спонтаном сиболиком сугерише мисао да се једино поетским доживљајем света и сопственог бића може остварити свеопшта емотивна и морална просветљеност, прочишћење, преображај а тиме и његова пуна осмишљеност.