Ђетиња се образује код села Кремна, у Пустом пољу, од потока Братешине који извире на Зборишту на планини Тари, Коњске реке, Ужичког и Томића потока.
Протиче кроз клисурасте долине, Ужице, Севојно и Пожегу, где се спаја са Скрапежом, а потом се код Овчар бање улива у Моравицу. Значајнија јој је притока Сушица. Мање притоке су Карачица, Криваја, Букавац, Дервента, Петница.
У Ужицу се у Ђетињу уливају четири потока: Волујачки, Коштички, Уремовачки и Царински поток.
Укупна површина слива Ђетиње је 1.187 километара квадратних. Дуга је око 75 километара.
Ужички крај је богат културно-историјским споменицима. Прошлост је још недовољно истражена, што се најчешће повезује са недостатком материјалних улагања локалних самоуправа и надлежног министарства.
Преко историјских извора и литературе и углавном парцијалних теренских истраживања, уз реку Ђетињу евидентирани су бројни археолошки локалитети и културно-историјски споменици.
Праисторијско раздобље богато је разноликим и слојевитим културама.
Период палеолита (Старије камено доба), који се протеже од 2.600.000. до 10.000 година п.н.е. је период умног напредовања човека, који је тиме неутралисао своје слабије предиспозиције у односу на животиње. Обрађени и прилагођени камен, кост и рогови животиња, постали су човеку основно оружје. Људи су живели од лова и риболова и у потрази за храном често су се селили. За своја станишта користили су пећине и окапине. Најпознатија пећина погодна за становање у том периоду је Потпећка пећина.
Касније у неолиту (Млађе камено доба), које је почело од 7.000 г. п.н.е. на Блиском истоку (а на Балкану око 5.500 г.п.н.е) почиње развој земљорадње и сточарске привреде. Стварају се прва насеља и прелази се на седелачки начин живота. Производе се предмети од печене глине. Јављају се технике глачања и полирања. Почиње украшавање керамичких посуда.
Долине река су биле погодне за настањивање јер се истовремено могло бавити риболовом и земљорадњом. Свакако да је и Дрина са својим притокама веома погодовала неолитском човеку.
Настају земунице и прве куће грађене над земљом. Куће су грађене од коља и прућа облепљене блатом. Развија се грнчарство, а почије се и са предењем и ткањем. Од печене земље израђује се велики број фигура-идола. Оне су углавном представљале женско божанство, што је уствари култ земље, као главног извора хране.
Људи из неолита веровали су у продужење живота, што се може закључити из дарова које су остављали поред покојника.
Појава метала изазвала је праву револуцију у животу човека (Бакарно доба око 3.500 до 2200; Бронзано доба од 2.200 до 1.200 п.н.е; Гвоздено доба од 1.200 п.н.е). У потрази за металом човек овладава планинским крајевима. То доказује велики број тумула на планинском подручју. Становници су живели по утврђеним насељима-градинама.
Крајем 1. века п.н.е. ужички крај улази у састав римске државе. Намеће се нова античка култура на праисторијске основе. У 3. и 4. веку долази до њене експанзије.
Ови предели су за Римљане имали стратегијски значај. Богатство рудама доводи до привредног и културног развоја овог краја. У доба Римљана овде је био веома развијен живот.
Раздобље раног средњег века и живот словенских племенских заједница је сиромашан локалитетима.
Средњи век, од првих Немањића до доласка Турака, одликује се знатним бројем споменика монументално сакралне архитектуре. Ту су остаци градова, утврђења и гробних некропола.
Од доласка Турака у ове крајеве, око 1460. године, граде се искључиво исламски верски објекти. Очуван је углавном мали број етнографских споменика културе.
У доба Првог и Другог српског устанка и Кнежевине Србије почиње поново интензивна градња, која се наставља све до Другог светског рата.
После Другог светског рата подигнут је низ споменика посвећен Народно-ослободилачкој борби (НОБ).
Потпећка пећина
Потпећка пећина је најзначајнији спелеолошки локалитет западне Србије. Кроз пећину протичу воде понорница из дрежничке котлине. Из пећине извире река Петница која се после 4,5 км улива у Ђетињу.
Улаз у пећину је у виду портала, висине око 50 м и један је од највећих на Балкану. При врху је широк 22, а при дну 12 м. У пећини се разликују два спрата пећинских канала. Доња пећина је старија по настанку. Богата је пећинским накитом. Овде је било људско станиште у времену старијег каменог доба – палеолита.
„Римски мост“ на Дервенти
„Римски мост“ на тромеђи Поточања, Севојна и Збојштице, рађен је од камена и сиге. Пре би се могло рећи да је ово мост из средњег века, или можда чак и из турског периода. Налазио се на траси средњовековног пута ка граду Дрежнику.
Стари град у Ужицу
Ужичка тврђава потиче из прве половине 14. века. Кнез Војин од Ужица помиње се 1331. године. Он је родоначелник Војиновића, утицајне великашке породице у доба царева Душана и Уроша. У борби за превласт у Србији по смрти цара Уроша (1371), кнез Лазар и босански бан Твртко, уз помоћ мачванског бана Николе Горјанског, поразили су Војиновог унука Николу Алтомановића. Ослепили су га, а његове земље су поделили.
Тврђава лежи на високом стеновитом гребену. Положај тврђаве омогућавао је контролу пута којим се ишло из Босне, поред средњовековног града Добруна, преко Шаргана, низ реку Ђетињу. Град као да израста из Ђетиње, која га са три стране опасује. Прилаз тврђави је једино могућ са северне стране.
Шездесетих година 15. века тврђаву су освојили Турци и била је у њиховом поседу све до 1862. године. У том раздобљу Аустријанци су уз помоћ српских устаника опљачкали Ужице 1688. У рату Аустрије и Турске 1737-39. Аустријанци и побуњени Срби заузели су је 1737, али су је Турци повратили 1738. и извршили велику фортификацију града.
Тврђава је имала пет кула. Главна кула на северном делу, која је доминирала градом, имала је приземље, два спрата и круниште са зупцима. Топови за одбрану смештени су на оба спрата. Друга кула квадратне основе контролисала је улазну капију. Такође је била наоружана топовима.
На источном бедему биле су две куле. Једна на споју северног и источног зида, а друга на размеђу средњег и доњег града.
Изузетно је била значајна водена кула, висока око 28 метара, са осам етажа. Она је на јужној страни урањала у Ђетињу омогућавајући посади безбедно снабдевање водом.
Посебан значај за браниоце тврђаве имала су два лагума која су им пружла заштиту при дејству непријатељске артиљерије.
У Првом српском устанку тврђава је освојена од Турака 12. јула 1807. и остала је у поседу Срба до јесени 1813. По добијању аутономије Србије (1830) турска посада остала је све до краја септембра 1862. у тврђави, када је након жестоких борби и предаје, турски гарнизон и турско становништво исељено из Ужица. Следеће године, на пролеће, тврђава је порушена у присуству међународних посматрача.
Рестаурација и конзервација ужичког Старог града, након 1980-1984. поново је почела 2018. године.
Хидроцентрале и бране на Ђетињи
На Ђетињи су изграђене три мање хидроцентрале од којих је хидроцентрала „Под градом“ културно добро од великог значаја. Израђена је по Теслиним принципима полифазних струја и прва је такве врсте на Балкану. Почела је са радом 2. августа 1900.
На Ђетињи се налазе три бране. Брана Врутци преграђује реку и ствара језеро дуго осам километара. Удаљено је од Ужица око 12 км. Друга брана је „Велика брана“ у Сурдуку, а трећа „Мала брана“ удаљена око 770 метара од хидроцентрале „Под градом“.
Мала брана на Ђетињи изграђена је 1900. године у склопу изградње хидроцентрале „Под градом“. Проточно-лучна брана висока је 3 метра. Грађена је од ломљеног и тесаног камена са цементним малтером. Распон бране између обала је 32 метра. Дужина по круни бране је 44,2 метра са укопом у обале од 1,1 м. Темељ бране је широк 3,7 м, а врх 2,3 м. Висина бране од темеља до врха круне је 5,7 м.
У круништу су два испуста. Један од 1,5 м је за испуст вишка воде, а други од 2,5 м спроводи воду у турбински канал дужине око 775 м. У каналу се налазе три уставе, за регулацију дотока воде и две решетке за спречавање уласка наноса у турбине.
Хидроцентрала „Под градом“ је почела рад са две турбине 1900. године. Трећа турбина је додата 1904. године.
Велика брана изграђена је на изласку Ђетиње из Стапарске клисуре. Изграђена је за потребе хидроелектране у Турици која је почела са радом јануара 1929. године. Дужина преградне бране је 41 м. Дебљина бране у темељу је 17, а при врху 3,6 м. Висина бране је 18 м. На средини бране је испусна устава 1,5 x 1,5 м. На левој страни бране су две уставе, за прелив сувишне воде у реку отпора од 5 м на коти дна 436,50. На десној страни бране је устава за пуштање воде у тунел.
Брана Врутци се налази на 627 м надморске висине. Језеро регулише ударне водоплавне таласе узводно на реци и штити од поплава низводно од бране. Створена је и могућност да се низводно од бране инсталирају турбине за хидроенергетску производњу, што је и учињено изградњом мини електране испод бране Врутци.
Брана је висока 77 м, дужина у круни је 241м. Дебљина куполе у темељу бране је 10,71 м, а у круни 3,1 м. Дужина прелива је 48,88 м, капацитета 760 метра кубна у секунди. Укупна запремина језера је 54.000.000 метара кубних воде. Преко круне бране израђен је мост за друмски саобраћај.
Локалитети у селу Стапари
„Градина“ се налази једанаест километара западно од Ужица, над кланцем реке Ђетиње. Надморска висина градине је 666 м. Ту је лоцирано велико неолитско насеље са три слоја становања. Два старија слоја су из времена млађег каменог доба – крај винчанско-тортошке и винчанско-плочничке фазе, а трећи слој је из раног бронзаног доба. Систематска археолошка ископавања вршио је Народни музеј Ужице у периоду 1956-58. године. Насеље је имало дужи век трајања.
„Мала градина“ је благом преседлином одвојена од „Градине“. На њеној благој падини образовано је гробље из периода средњег бронзаног доба. Пепео покојника полаган је у урне.
У средњем веку на овим локалитетима подигнуто је средњовековно утврђење. Сада су уочљиви мањи руинирани остаци. Ово утврђење је имало одличан стратегијски положај за контролу пута уз Ђетињу, који је повезивао Босну са Србијом. Утврђење је неправилног квадратног облика. Уочљиви су остаци главне донжон-куле. Може се закључити да је утврђење битисало и у 12. веку.
Ту су између осталих нађени предмети: гвоздена столица украшена сребреном орнаментиком техником тауширања, мангал од кованог гвожђа, бакарни суд у техници искуцавања, богато орнаментисан, са дршком стилизованом у виду грифона, једносекли гвоздени мач украшен тауширањем… На „Малој градини“ лоцирани су и средњовековни гробови. Материјал нађен у гробовима, а нарочито наушнице „кијевског типа“ опредељују ово гробље у период 14. века. Вероватно је ова градина била предутврђење ужичкој тврђави.
Неолитско насеље Стапари
У оквиру пројекта „Neo life“ који је финансиран из средстава Европске уније, града Тузле и града Ужица, изграђен је археолошки парк Стапари на површини од око 1.500 квадратних метара. То је реплика неолитског насеља. Удаљен је око седам километара од Ужица трасом старе „Ћирине“ пруге и доступан је посетиоцима.
„Римско“ или „Маџарско гробље“
Налази се у засеоку Мојковићи, непосредно изнад локалног сеоског пута, на надморској висини од око 700 метара. Ту је евидентирано око 50 стећака из периода 15-17. века, рађених од сиво-беличастог и црвенкастог кречњака.
Од овог локалитета, макадамским и шумским путем на удаљености од око 800 метара налази се пећина Мегара.
Пећина Мегара
Ова пећина, крашког типа, налази се у засеоку Мојковића. Назив Мегара је илирско-романског порекла. Ту је вероватно било светилиште. Пећина се састоји од главног канала дугог око 52 метра (он је проходан) и једног мањег који се рачва непосредно пред пећинским улазом високим око 5 метара. Главни пећински канал се завршава осеком висине око 3 метра. Испод се налази други канал са воденим током. Пећина се састоји из два система канала: виши сушни и нижи водени.
Код Синђића кућа постоји пећински отвор кога називају Горња мегара и мештани мисле да је он повезан са пећином Мегаром, али је то само у домену спекулација.
Црква у Стапарима
По завршетку Другог српског устанка 1815. године, у Србији су грађене и обнављане цркве по традицијама средњовековног неимарства. Једна од њих је црква у Стапарима, саграђена између 1817-1821. Посвећена је архангелу Михаилу. Основа храма је у облику триконхоса. Засвођена је полуобличастим сводом.
Припрата је у облику дрвеног трема са вешто обрађеним детаљима на стубовима. Иконостас цркве радио је Димитрије Посниковић. Цркву су уз благослов кнеза Милоша обновили сердар Јован Мићић и кнез Средоје.
Стапарска бања
У клисури реке Ђетиње у Стапарима налази се неколико термалних извора. Ови извори коришћени су и пре античког периода. Извори су благотворни за кожне болести и реуматска обољења.
Стапарска бања је у летњим месецима повезана туристичким возићем, трасом бивше пруге уског колосека, са Ужицем.
Врутци
Село Врутци је удаљено 13 километара од Ужица, на траси некадашње пруге уског колосека, узводно уз реку Ђетињу. Име потиче од два врела-врутка, која извиру у кориту Ђетиње. Једно је топло, а друго студено. Ту је био саграђен манастир Рујан.
У Врутцима је Феликс Каниц, у близини манастира Рујан, на сеоском гробљу, нашао жртвеник посвећен богу Либеру који носи епитет парти, као што је на жртвенику и из Ужица. Жртвеник је богу посветила Иаса која је припадала домородачком становништву.
Манастир Рујно
Првобитни остаци манастира Рујно потопљени су браном Врутци 1984. године.
Данас је манастир Рујно уствари обновљени манастир из 15. века. Манастир је добио назив по биљци руј, црвенкасте боје, која се користила при бојењу платна.
Манастирски храм посвећен је Св. великомученику Георгију. У овом манастиру монах Теодосије штампао је прву књигу у Србији 1537. године, познату под називом Рујанско четворојеванђеље.
У националној библиотеци у Прагу чува се најпотпунији примерак овог четворојеванђеља. У Санкт Петербургу су сачувана 296 листа, у САНУ 52 листа. Један примерак је уништен у Народној библиотеци Србије 6. априла 1941. када су Немци бомбардовали Београд.
Пошто су Турци попалили манастир калуђери су пребегли у манастир Рачу. По једном запису Вука Караџића из 1857. од манастирске цркве је остао само камен часне трпезе. Стубови манастира су пренети у Ужице и узидани у зграду медресе (муслиманска средња школа) која се налазила „На доњој чаршији“ . Данас је ту Прва основна школа Краљ Петар II.
Епископ жички Хризостом покренуо је иницијативу 2003. да се обнови манастир у непосредној близини првобитног. Манастир је грађен у периоду 2004-2006. Овај манастир зидан је у стилу базилике и једини је такве врсте у Жичкој епархији.
Биоска
Врачарића градина налази се у засеоку Врачарићи. Ту је, судећи по површинским налазима, било градинско насеље из млађег неолита, а можда и из старијег гвозденог доба.
У селу удаљеном око 15 километара западно од Ужица, на више локација евидентирани су римски споменици, углавном жртвеници и архитектонска пластика.
Биоска се налазила на путу који од Средњег Подриња води ка Ужицу. На овој важној комуникацији налазило се веће римско насеље са већом некрополом.
У засеоку Јанковићи. на локалитету „Римско гробље“ или „Гробљанско брдо“ нађени су римски жртвеници. Овде је нађен жртвеник посвећен богу Либеру. Два жртвеника пренета су у цркву у Биоску. Касније је један жртвеник, који се налазио испред цркве пренет у манастир Рујно. Други жртвеник је у олтару цркве.
Један жртвеник данас се налази на локалитету „Метаљка“ у засеоку Јанковићи, преко пута „Гробљанског брда“. Жртвеник је посвећен богу Јупитеру. Ту се и данас, на други дан Св. Тројице, заустављају крстоноше и читају молитву.
Са подручја Врутака и Биоске пренети су већи стубови у музеј у Ужицу. Они се данас налазе испред Лапидаријума Народног музеја .
Црква у Биосци саграђена је 1847. године. У новије време је обновљена. Црква има основу рашког типа у облику слободног крста. Засвођена је полуобличастим сводом са ојачавајућим луцима који носе пиластар.
Црква је живописана. Један од аутора фресака је наивни уметник Јанко Брашић из Опарића. Иконостас је рађен крајем 19. века. Значајна је руска икона Св. Јована претече из 18. века. Пред црквом се налазио римски споменик са натписом који је данас пред манастиром Рујно.
Кремна
Најстарији локалитети у Кремнима су тумули – илирске гробнице. Евидентирани су на више локација. Најраспрострањеније су са леве стране пута Кремна-Тара на имањима Мисаиловића и Тарабића. Маркатних су калота. Евидентирано је 13 тумула.
Друга група је са десне стране истоименог пута на имањима Милановића и Станића. Евидентирано је пет хумки.
Хумке из ранијих фаза гвозденог доба рађене су од земље, а из гвозденог доба од камена и земље. Датоване су у период од 7. до 4. века п.н.е. Пречник калота је од 14 до 20 м, а висина 1-2 метра. У хумкама су нађене огрлице од ћилибара, бронзане фибуле, керамички судови.
Остатака римског периода има на више локација: Ерића гробље, Стаменића гробље, Црквине I и Црквине II, код Мољковића хана, „Трговиште“ са леве стране пута Кремна-Шарган где је лоциран римски логор, јединствен на овом делу Балкана.
На месту Црквине I у близини Мисаиловића, сачувано је неколико споменика. Ту је била римска некропола где су својевремено нађене базе стубова које потичу од мањег античког светилишта.
У Ерића гробљу нађени су остаци некрополе са остацима надгробних споменика. На жалост, скоро сви споменици су повађени и груписани у две гомиле.
Римски споменици налазе се и у Стаменића гробљу, а код Мољковића хана се налазе два, вероватно дислоцирана споменика.
Мољковића хан у Кремнима
Саграђен је око 1800. године. Налазио се на некадашњем путу Ужице-Вишеград. Приземље му је делимично укопано, јер је изграђен на падини. Приземље је саграђено од камена.
Спрат је грађен у бондруку са испуном од чатме. Зграда је имала четвороводни кров, прекривен шиндром са високим димњацима. Проглашена је културним добром од изузетног значаја.
Оставите одговор