Битка на Кадињачи

2023-11-09

Када је крајем новембра 1941. било јасно да се Ужице и Ужичка република не могу одбранити, Тито је послао Раднички батаљон на Kадињачу да Немце задржи, толико дуго док се не изврши евакуација Врховног штаба, рањеника и ратног материјала из Ужица.

Борбу на Кадињачи водио је Раднички батаљон Ужичког партизанског одреда, уз помоћ две чете Посавског партизанског одреда и део Орашке чете Другог шумадијског партизанског одреда, против ојачаног пука немачке 342. пешадијске дивизије, довучене као појачање из Француске за угушење устанка у Србији.

Батаљон је задатак часно извршио.

Песник Славко Вукосављевић је у поеми Кадињача једним стихом изразио болну истину: Ту је погино батаљон цео.

О задатку који је поставио пред Раднички батаљон Тито је записао:
Нијемци су пробили нашу одбрану, овладали Буковима и ушли у Косјерић, отворивши тако пут ка Пожеги и Ужицу… Наше бриге су се повећале кад смо добили вјести да се њемачка колона која је наступала од Љубовије упутила преко Рогачице ка Бајиној Башти и Ужицу. На том правцу није било наших јачих снага те је настала опасност да Нијемци брзо, можда до краја дана продру у Ужице. Требало је стога брзо интервенисати. У недостатку других јединица у сусрет тој њемачкој колони упутили смо Раднички батаљон, састављен од радника и занатлија из Ужица…

Немачки план за угушење устанка у Србији

Већ 16. септембра 1941. Хитлер је наредио да се у најкраћем року угуши устанак у Србији и најоштријим мерама успостави мир и окупациони поредак, да се осигурају објекти важни за немачку привреду и саобраћајне линије у српској области.

Користећи се директивом фелдмаршала Кајтела, начелника немачке Врховне команде, да се за једног рањеног немачког војника стреља 50, а за убијеног 100 Срба, командант немачких трупа у Србији, генерал Франц Беме заводи страховит терор, вршећи масовна стрељања у Мачви, Драгинцу, Краљеву, Крагујевцу.

По замисли немачког команданта Србије, најпре је требало уништити партизанске одреде који су дејствовали изван компактне ослобођене територије западне Србије и Шумадије, разбити их и потиснути на ужи део ослобођене територије ка Ужицу, а затим их снажним ударима са истока и севера окружити и уништити.

Поред постојећих посадних дивизија, 704, 714, 717. у Србији и 718 у источној Босни, Немци довлаче појачања: 125. ојачани моторизовани пук из Грчке, 342. дивизију из Француске и 113. из СССР-а.

Полукружни нападни положај био је дуг око 250 километара. Полазио је од Бање Ковиљаче, Лознице, Ваљева, Љига, Белановице, Крагујевца и Краљева.

Италијанске трупе око Вишеграда требало је да онемогуће повлачење партизана у источну Босну.

У непосредни напад на слободну територију Немци су кренули 25. новембра са 342. дивизијом из рејона Ваљева и 113. дивизијом из рејона Крагујевца и Краљева.

Највећу опасност по Ужице представљала је немачка борбена група „Запад“ (око 3.100 војника), која се кретала правцем Ваљево-Пецка-Љубовија-Бајина Башта-Ужице. Задатак јој је био да прва стигне јужно од Ужица и да се споји са 113. дивизијом, која је продирала са истока од Краљева и Чачка и да спречи повлачење партизанских снага у правцу Таре, Златибора и даље према Рашкој области.

На тај начин потпуно би се затворио обруч око партизанских снага.

Најповољнији положај за задржавање немачке групе „Запад“ био је на Кадињачи.

Организација одбране на Кадињачи

Предвече, 28. новембра 1941. године, окупили су се борци Радничког батаљона пред зградом штаба Ужичког партизанског одреда (данашња зграда Скупштине града Ужица), где су им циљеве и задатке предочили, у ватреном говору, командант Ужичког партизанског одреда Душан Јерковић и политички комесар Милинко Кушић.

У своју последњу битку борци Радничког батаљона кренули су пешице, на челу са командантом Андријом Ђуровићем. На Кадињачу су стигли у току ноћи и распоредили се по оближњим кућама.

Повлачећи се пред Немцима 29. новембра, у раним јутарњим сатима, на Кадињачу стижу делови две чете Посавског партизанског одреда и део Орашке чете Другог шумадијског партизанског одреда.

Партизани су одбрану организовали у две линије. Прву линију одбране сачињавали су борци Радничког батаљона, у самом подножју Кадињаче, на оштрим кривинама пута који се вијугаво пење од села Заглавка ка врху Кадињаче.

Положај на десном крилу, на самој окуци пута, запосела је Пекарска чета.

Средишњи део положаја, као најбројнија, бранила је Кројачко-обућарска чета.

Лево од ње, са друге стране пута према Дејића брду, била је распоређена Ткачка чета.

Другу линију одбране, испод самог гребена Кадињаче образовале су чете Посавског и Орашка чета Другог шумадијског одреда. Оне су биле заштитница Радничког батаљона од напада с бока, а ако затреба требало је да као резерва уђу у борбу.

На самом превоју Кадињаче постаљен је топ М-12 75 мм како би непосредним гађањем могао бранити већи део пута који се од Заглавка пење ка врху Кадињаче.

Херојска борба

Борба на Кадињачи почела је испред поднева 29. новембра 1941. Далеко бројније и технички опремљеније непријатељске снаге брзо су сламале отпор бранилаца.

Кадињача се претворила у пакао. Упорном одбраном, борци Радничког батаљона жртвујући своје животе, спречавали су продор немачке колоне ка Ужицу.

Пред сумрак, кад су Немци потисли другу линију одбране и опколили Раднички батаљон, битка је решена. Раднички батаљон више није постојао. Тела радника остала су на смрзнутој земљи.

Командант немачке борбене групе „Запад“ пуковник Дирауф у извештају који је поднео команданту 342. дивизије, генералу Хофману, пише: Уз најтеже губитке одбачен је противник са коте 808 (Кадињача) и коте 696 (Репиште) 8 километара југоисточно од Дуба. У 17,30 сати истурени одред ушао је у Ужице… Непријатељски губици 240 мртвих. Сопствени губици 2 мртва, један рањен. Плен: 3 тешка митраљеза, 11 пушкомитраљеза, 1 топ, велики број пушака, муниције и опреме.

Захваљујући беспримерној храбрости бораца који су се жртвовали на Кадињачи, Немци нису пресекли одступницу Врховном штабу и омогућили су извлачење главнине партизанских снага ка Рашкој области.

Један број бораца изгинулих на Кадињачи родбина је кријући одвлачила на породична гробља. Многи од њих, углавном непознати борци, остали су на бојишту непокопани. Њих су прикупили мештани и сахранили у неколико заједничких гробница. Највећа гробница била је уз сеоско гробље на Репишту.

Ови борци премештени су 1952. године под пирамиду на Кадињачи. Под пирамидом су главе 132 борца.

Пирамида на Кадињачи

Аутор споменика Пирамида је архитекта Стеван Живановић. На пирамиди су уклесани стихови поеме Славка Вукосављевића Кадињача.

Поводом откривања споменика 29. новембра 1952, председник Тито одликовао је Раднички батаљон Орденом заслуга за народ са златном звездом.

На Кадињачи је, на месту званом „Њивице“ побијено једанаест мештана које су Немци нашли скривене у току борбе.

Према прикупљеним подацима, утврђено је 108 имена погинулих. Раднички батаљон – 57, Посавски батаљон – 23 и Орашка чета – 28 бораца.

Међу погинулим на Кадињачи су и старешине: командант Ужичког одреда Душан Јерковић, командант Радничког батаљона Андрија Ђуровић, командир Кројачко-обућарске чете Ратко Рогић- Раде Шанго, командир вода кројача Жико Марковић Ћузо, политички комесар Пекарске чете Душан Андрић и Милош Стојановић – Кикош, командир вода.

Из Посавског и Шумадијског одреда погинуле су старешине: Боривоје Бора Марковић, политички комесар одреда, Радомир Марковић Гембеш, политички делегат вода, Радомир Вићентић и Богдан Говедарица, командири водова и Раде Марковић, политички комесар Орашке чете 2. шумадијског одреда.

На Кадињачи се борило шест народних хероја. Погинули су Душан Јерковић и Бора Марковић. Касније током рата погинули су Владимир Влада Аксентијевић, политички комесар 1. батаљона Посавског одреда, Миливоје Манић – Миле Албанта, заменик команданта 1. посавског батаљона и Марко Милановић, командир Орашке чете Другог шумадијског одреда.

Кадињачу је преживело 45 бораца Радничког батаљона, од којих је 12 рањено у борби. Међу преживеле убрајају се и Радивоје Јовановић Брадоња и Милан Босиљчић који нису организационо припадали Радничком батаљону.