Borbe za Užice u Prvom srpskom ustanku

Posle Beograda Užice je bilo najveće i najznačajnije gradsko naselje u Pašaluku. Broj stanovnika u Užicu znatno je porastao početkom 19. veka. Stanovništvo su uvećali janičari, izbeglice iz ugroženih gradova i turska vojna pojačanja iz Bosne. Pretpostavlja se da je u varoši moglo biti oko 12.000 ljudi.

1804.

Starešina janičarske posade u Užicu bio je  Alil Džavić, koji je kasnije poginuo na Rudniku.

Ustanak protiv turske vlasti tokom 1804. proširio se na veliku teritoriju Srbije, ali Užička nahija u toj prvoj godini nije bila obuhvaćena ustaničkim akcijama.

1805.

U proleće 1805. odlučeno je da se Užička, Požeška i Sokolska nahija prisajedine oslobođenim teritorijama. Karađorđe je ka Užicu uputio Milana Obrenovića, Jakova Nenadovića i protu Mateju Nenadovića sa vojskom.

Početkom jula 1805. oni su poveli pregovore sa Turcima na Crnokosi. Od Turaka je traženo da proteraju Omer-agu Niškoga, Bega Novljanina, Mus-agu Fočića i njihovu vojsku.

Pošto Turci to nisu prihvatili Jakov Nenadović i Milan Obrenović nastavili su da drže Užice pod prismotrom, a prota Mateja je otišao da prikupi još vojske. Kada je Mateja stigao sa vojskom i topovima Srbi su opkolili Užice. Vojsci se priključio i narod užičkog, sokolskog i dela požeškog kraja. Srbi su 30. jula 1805. izvršili koncentričan napad na Užice.

Prota Mateja je postavio topove na Kruščici. Oni su imali presudnu ulogu u zauzimanju varoši. Žestoke borbe trajale su do 31. jula popodne. Turci su odbijali srpske juriše sve dok usijana đulad iz srpskih topova nisu zapalila varoš. Kuće od drveta pokrivene šindrom brzo su planule. Prota Mateja u svojim memoarima opisuje ”…sva varoš  u jedanput plamti. Vetra ni najmanje nema da duva, no iz dolje digao se plamen u vedro nebo… u Užicu nijedne kuće ili zgrade nisi imao videti (kažu da je bilo kuća 5.000 turski).”

Turci, žene i deca bežali su ka tvrđavi. U nju nisu mogli stati svi begunci, pa su Turci na bedemima istakli belu zastavu. Pregovori su okončani sporazumom: Tvrđava je ostala u rukama Turaka, a varoš Srba i Turaka.

Po zauzeću Užica jedan deo srpske vojske se povukao, a u nahiji užičkoj ostao je Milan Obrenović, koji je postao njen prvi zapovednik.

1806.

Već u febraru 1806. izvršili su Turci prodor iz Bosne ka Užicu i Valjevu, ali su ih ustanici vratili preko Drine. Sulejman paša je, uz velike gubitke Srba, izvršio prodor od Studenice (koju je predhodno spalio), ka Moravici i Užičkoj nahiji. Sulejman je stiga do Arilja, gde je minirao crkvu i na kolje oko crkve istakao 70 srpskih glava.

Krajem maja, iz Sarajeva preko Višegrada, u Užice je prodro Ord-aga sa oko 1.000 vojnika. Sa ojačanjem iz Užica nastavio je prodor niz Đetinju. Ovu tursku vojsku presreli su Srbi na Lopašu i u dvodnevnoj borbi strahovito potukli. Turci su imali između 200 i 300 mrtvih. Među poginulim bio je i Ord-aga. Poraženi Turci odstupali su ka Užicu.

1807.

Polovinom marta 1807. godine Turci su sa velikom vojskom prodrli preko Drine ka Užicu. Karađorđe je prikupio vojsku  od oko 7.000-8.000 ljudi. Oko polovine aprila stigao je pred Užice i opkolio ga. Upade Turaka od Nove Varoši i Sjenice sprečavali su Miloš Obrenović i Mihailo Radović sa vojskom Užičke nahije. Oni su kontrolisali sve prelaze preko Zlatibora.                            

Milan Obrenović i Lazar Mutap, sa 5.000 ljudi kontrolisali su prostor prema Višegradu i Novoj Varoši. Šančevi su postavljeni na Torniku, Talambasima, Zlatiboru, Ponikvama i u Kremnima. Na Ponikvama su bili Lazar Mutap i Petar Jokić, a u Kremnima Jovan Mitrović Demir.

U Užicu su se Turci dobro utvrdili. Smenjivali su se napadi na Dovarju, Klisuri, Pori, Terazijama. Ustanici su uz velike napore, potpomognuti dejstvom topova, zauzeli varoš krajem aprila. U ovim borbama teško je ranjen Miloš Obrenović. Turci su se povukli u tvrđavu odakle su pružali ogorčen otpor.

Zbog napada Mula-paše Karađorđe je napustio Užice i otišao u pomoć Milenku Stojkoviću, a opsadu užičke tvrđave poverio je Milanu Obrenoviću.

Turci su pokušali prodorima iz Bosne da spreče pad grada. Početkom juna 1807. stigli su do Užica, ali su pretrpeli strahovit poraz i proterani su preko Drine.

Krajem juna Hasan-paša iz Srebrenice krenuo je sa 4.000 vojnika na Užice. Uspeo je da, sa oko 1.200 vojnika, uđe u užičku tvrđavu. Drugu kolonu ustanici su porazili na Torniku i Ponikvama, gde je Marko Katić razbio vojsku Đul-bega u jačini od 5.000 ljudi.

U tvrđavi je harala glad. Turci su u očajanju počeli puštati decu, uglavnom žensku, iz tvrđave a Srbi su ih prihvatali i prekrštavali.

Najzad, 12. jula 1807. Turci su se predali. Gubici su bili obostrano veliki. Zarobljenike su Srbi otpratili preko Drine.

1808.

Kada se Miloš Obrenović, posle četiri meseca oporavio od rana, dobio je zapovedništvo nad Užicem i Užičkom nahijom.

Već 7. januara 1808. Turci iz Bosne pokušali su prodor preko Zlatibora, ali ih je Mihailo Radović porazio. Nakon ove pobede unapređen je u vojvodu.

Proleće su Srbi u Užicu iskoristili za dodatna utvrđivanja po zamislima ruskog stručnjaka za fortifikacije, majora Gramberga. Jedno od utvrđennja bilo je na brdu Karauli, severo-istočno od užičke tvrđave. Ono je bilo zaštićeno zidom, debljine oko metar. U unutrašnjosti su se nalazili čardaci u vidu kula. Središnji čardak je dominirao uzvišenjem, a služio je i kao osmatračnica. Odbrana je bila ojačana topovima. Ovo uzvišenje dominiralo je položajem grada.

1809.

U proleće 1809. Karađorđe je oslobodio Stari Vlah, ali se  zbog kritične situacije kod Deligrada povukao. Vrhovno zapovedništvo na tom frontu preuzeo je Milan Obrenović.

Na frontu prema Drini, Jovan Demir je popalio i opljačkao Višegrad. Turci su pokušali kontra- udar 2. maja 1809, ali su Aleksa Popović i Hadži Melentije odbili ovaj napad.

Uskoro su Turci krenuli u napad iz Sjenice. Teške borbe vođene su na Deretinu i Radaljevskoj gradini, gde su Srbi potisnuti, ali su na Kukutnici, pod vođstvom Miloša Obrenovića, odneli veliku pobedu i proterali Turke ka Sjenici.

Turci su zatim usmerili napade preko Zlatibora. Na šančevima na Talambasu Mihailo Radović naneo je Turcima težak poraz. Veliku pobedu Srbi su odneli i na Rasnici. Posle ovih poraza Sulejman paša se povukao.

1810.

Sledeća, 1810. bila je najmirnija na ovom delu fronta.

1811.

Novembra 1811. Skopljak-paša je izvršio upad u Sokolsku nahiju. Prota Mateja i Miloš Obrenović proterali su ga preko Drine.

1812.

Početkom 1812. komandant grada i Užičke knežine bio je Nikola Karamarković (zet Karađorđev). U tvrđavi je bila posada od oko 400 vojnika sastavljena isključivo od bećara. U maju je stigla i četa kozaka pod zapovedništvom Todora Nikolajevića. Obuku srpskih vojnika preuzeo je jedan kozački poručnik. Uskoro je Užice postalo centar za obuku vojnika i okolnih nahija.

Posle mira u Bukureštu, sklopljenog između Rusije i Turske 16/28 maja 1812, Srbija se našla u veoma teškom položaju. Predviđena autonomija u okviru turskog carstva bez vojske, oružja i utvrđenih gradova bila je neprihvatljiva za Srbe.

Početkom avgusta 1812. Rusi su zbog rata sa Napoleonom povukli svoje trupe iz Srbije. Time su ustanici bili prepušteni sami sebi. Turci su rasterećeni ratom sa Rusijom, pregrupisavali snage za napad na Srbiju.

Miloša Obrenovića je Karađorđe postavio za „glavnog načelnika“ nad starovlaškim, rudničkim i užičkim vojvodama. Po naređenju Karađorđa morao je utvrditi Užice i sve šančeve.

1813.

Turski udar na Srbiju usledio je iz tri pravca: iz Niša na Moravu, iz Vidina ka Beogradu i iz Bosne ka Šapcu. Deo granice koju je branila Užička vojska nije bio napadnut. Zato je veći deo Užičke vojske, pod zapovedništvom Miloša Obrenovića, otišao niz Drinu, ka Jadru i Šapcu, u pomoć Mateji Nenadoviću i Simi Markoviću.

Na tom pravcu napadali su Turci iz Bosne sa oko 50.000 vojnika pod komandom Ali-paše i Sulejman-paše. Teške borbe vođene su na Lešnici, Loznici, Dublju. Bitka na Zasavici i Ravnju bila je poslednja odbrana Srbije.

Užička tvrđava, u drugoj polovini oktobra 1813. zauzeta je bez borbe.