Запажена изложба цртежа у Паризу… „Мотив са Златибора” изложен на Лонг Ајленду… Дела на њујоршкој Медисон авенији у друштву водећих светских сликара… То су стваралачки зенити које је досегао Божидар Божо Ковачевић (1934–2010), непревазиђени пејзажиста родног Златибора коме се, тако успешан, из света ипак вратио, о чему сведочи недавно објављена књига Милоша Јевтића „Ликовне дубине Божидара Ковачевића”.
Направљена у форми радијског интервјуа, са питањима, детаљним одговорима и уметниковим фотосима (на укупно 120 страна), настала је у издању Музеја „Старо село” из Сирогојна. Део је вредне Колекције „Одговори”, а на основу Јевтићевог разговора са Ковачевићем 1996. године у емисији „Гост Другог програма Радио Београда”, а сведочи о узбудљивој животној авантури уметника „дисовски запитаног над бојом пролазности ствари”.
Књиге из те колекције, указује у предговору Зоран Јеремић (он и Радован Поповић су уредници „Ликовних дубина Божидара Ковачевића”), већ деценијама су незаобилазно сведочанство о животу, стваралаштву и етичким начелима великог броја наших уметника, научника и универзитетских професора: „У најбољој традицији новинарског жанра којим суверено влада, Милош Јевтић својим гостима отвара могућност да, говорећи о себи, говоре и о свом времену, што сваки Јевтићев разговор чини узбудљивим путовањем кроз мање познате пределе историјског памћења”.
Занимљив је животни пут Божидара Ковачевића, потеклог са златиборског узвишења Борова Глава одакле пуца видик надалеко. За сликарство се озбиљније заинтересовао у ужичкој Гимназији, Ликовну академију завршио је у Београду.
Са делима светских великана упознао се почетком шездесетих прошлог века у Паризу, где му је постављена и изложба цртежа (на којој се појавио галериста из Њујорка Мајк Фројлих и позвао га да излаже у Америци).
Две године затим Ковачевић је боравио у Њујорку, имао самосталне изложбе и учествовао на колективним уз највеће ствараоце, о њему су америчке новине тада писале… Вратио се ипак у Југославију, живео и стварао у Београду, али и на Златибору где је на Боровој Глави створио свој „уметнички град”.
„Констатовати да је средином шездесетих година 20. века на изложби ‘Модерног цртежа’ на Медисон авенији неко наш изложио свој цртеж поред Пикаса, Модиљанија, Ђакометија, Балтуса и Салвадора Далија и данас звучи невероватно. Па и то да је Марк Ротко, један из плејаде анархистичких јуришника апстрактне уметности, Ковачевићу рекао: ‘Шта ће теби Њујорк кад ти имаш своју земљу и свој Златибор? То треба да сликаш!’. И то је ваљда био довољно добар знак да је Ковачевић на плану уметничког сазревања угледао родну Итаку после одисејског трагалаштва по узбурканом мору модерне уметности”, пише у предговору књиге Зоран Јеремић.
Од низа изјава Божидара Ковачевића датих Милошу Јевтићу у том радијском интервјуу, уз ону да боја и цртеж у његовом сликарству заузимају равноправно место, запажена је и једна визионарска.
– Ми не смемо да избегавамо достигнућа савремене цивилизације, да не прихватамо технолошки и општи развој, али морали бисмо да будемо много обазривији и критичнији у прихватању тих новина. А такође морамо да водимо рачуна о свим позитивним, традиционалним вредностима постојања на овој планети. Нисам ни сада сигуран да ће неки научник обезбедити да таблета замени боровницу, оскорушу или други шумски производ. Не знам да ли ће будућег научника или песника, сликара или архитекту успешније створити генетика или мајка природа. Нисам сигуран да ћемо успети компјутерима да усадимо моралне и етичке норме будућих нараштаја. Читав свет треба да схвати да хрлећи за профитом, јурећи у освајање нових неиспитаних простора, лакомислено и необазриво уништава постојеће вредности – рекао је 1996. године Божидар Ковачевић у тој емисији Радио Београда, сада преточеној у књигу.
Бранко Пејовић, Политика
Оставите одговор