Прве информације о електричној енергији стигле су у Србију путем штампе осамдесетих година 19. века. Из Швајцарске и Француске допирале су вести да се на планинским водама граде мале централе за осветљење насеља и рад машина у радионицама.
Прво предавање у Србији, о електричној енергији, одржао је професор Ђорђе Станојевић, 17. октобра 1890. То је било време полемике – Како осветлити Београд?
Прва примена електричне енергије у Србији
Претпоставља се да је прва сијалица у Београду засијала 1880. године у кафани „Хамбург“, власништво Пера Јовановића, родом из Шапца.
У Војно-техничком заводу у Крагујевцу, у августу 1884, засијала је прва сијалица. То је било дело Тодора Тоше Селешковића.
Претпоставља се да је у фабрици браће Минх, која је радила у Параћину (1881-1904) уведена електрична расвета 1889. године.
Престоница Србије Београд службено је електрифицирана 25. септембра 1893. једносмерном струјом. Следеће године прорадио је електрични трамвај на линији Теразије-Топчидер.
У Шапцу је у кафани „Велика Касина“, 1894. постојала електрична расвета. Власник кафане био је Панта Куртовић. Шабац је, 12. априла 1899, објавио оглас за увођење електричног осветљења у вароши, али он није реализован. План који је био поверен Тодору Селешковићу 1900. није реализован због његове смрти у фебруару 1901. године.
Ни покушаји Ниша, Пожаревца, Крагујевца, да осветле варош, пре краја 19. века, нису релизовани.
Пре Ужица хидроцентралу је саградио Матија Ненадовић, на реци Градцу у Ваљеву, маја 1900. Хидроцентрала је радила по систему једносмерне струје и била је мале снаге -12 КW. У граду је инсталирано само 150 сијалица од по 16 свећа и 3 лучне „Боген“ лампе, од по 600 свећа.
Ужички визионари
Када се неколико Ужичана, који су намеравали да обнове индустријску производњу текстила, уверило да водена турбина може покретати и разбоје донета је одлука да се приступи реализацији те намере.
Покретачи оснивања Акционарског друштва били су Милан Станић, директор Ткачке школе и Радомир Лукић, књиговођа Ужичке грађанске штедионице.
Иницијативна група за изградњу фабрике формирана је 19. октобра 1897. О својим намерама упознали су грађане на првом збору 2. новембра 1897. Тада су три најутицајнија члана групе: Алекса Поповић, Јован Голубовић и Малиша Атанацковић говорили на збору.
Истакли су национални значај изградње фабрике, као и могућност запошљавања и добијања профита од уложених акција у фабрику. Привремени одбор који је формиран усагласио је мишљења око производног програма фабрике до 8. марта 1898. Проценили су да ће им за изградњу фабрике требати 100.000 динара.
Министарство Народне привреде, сасвим правилно, проценило је да је неопходно 300.000 динара. Овај износ требало је поделити у три кола, по 100.000 динара и 6.000 акција у вредности од по 50 динара.
На другом збору грађана, 15. децембра 1897. усвојена су Правила „Прве Ужичке Акционарске Ткачке Радионице“. Управа је, у складу са законом о потпомагању народне привреде из 1873, затражила и добила повластице краљевим указом, од 18. фебруара 1898. године.
Када је добила сва потребна документа Управа је сазвала збор грађана, 8. марта 1898. године. На збору је продато је 1.000 акција. Све акције првог кола продате су до 19. маја 1898. године. На збору акционара, 31. маја, поднет је извештај о раду, усвојен буџет за период јун 1898-март 1899. године.
Изабран је Управни и Надзорни одбор у који су ушли најактивнији акционари: Малиша Атанацковић, Алекса Поповић, Светозар Прљевић, Тома Наумовић, Лазар Јовановић, Вук Остојић, Јелисије Гордић, Илија Јокановић, Јован Голубовић, Обрен Благојевић, Радомир Лукић и Милан Станић.
Идеје и дилеме за изградњу хидроцентрале на Ђетињи
Пошто се управа определила да се за погонску снагу користи вода, у складу са тим требало је пронаћи одговарајуће земљиште уз Ђетињу, где би се могли изградити сви потребни објекти. Ову дилему разрешио је професор Ђорђе Станојевић. Он је предложио да се водена снага претвори у електричну, која се може пренети на било које погодно место: „И не смо то, него можете од вашег предузећа… ако изградите хидроцентралу добити још користи, јер можете са електриком… вршити дању радове у Ткачкој радионици, а ноћу осветљавати варош и правити станове своје“.
Акционари су знали да је Станојевић веома стручан. Знали су да је био један од домаћина Николи Тесли, када је 1892. посетио Београд и да је објавио прву књигу о Теслиним изумима 1894. на српском језику. Али, знали су и да га је краљ Александар Обреновић именовао из „краљевске квоте“ за народног посланика, да је зет веома угледног министра и посланика Андре Богићевића и да му је супруга била дворска дама код краљице Наталије. То их је учврстило у уверењу да се успостави блиска сарадња са професором Станојевићем. У спроводном писму овластили су Станојевића да може за рачун друштва ступити у преговоре са фабрикама за набавку машина, турбина, динамо-машина итд.
Професор Станојевић је у септембру 1898. отпутовао у Будимпешту и Беч, где је тражио пројектанта за израду планова за брану од 10 метара. У Бечу је ступио у контакт са представницима фирме Сименс и Халске из Берлина. Истог месеца дошао је у Ужице да извести о свом путу.
Почетком јануара 1899. Управи су достављена два плана. Први план је доставио Ђорђе Станојевић за брану од 10 метара, израђен у Будимпешти. Други план доставио је инжењер Аћим Стевовић, родом из Мокре Горе, који је тада био запослен у Нишу. Стевовић је предложио брану од три метра, такође код Томића воденице, јаз за довод воде и зграду хидроцентрале.
Коначна одлука да се прихвати план Аћима Стевовића донета је 26. марта 1899. године. Пошто су акционари на Скупштини усвојили извештај Управе, потписан је уговор са Јосифом Гранжаном и његовим ортаком Гопом Љубићем, 1. априла 1899. Рок за завршетак радова био је 1. новембар исте године. Укупна цена за изградњу објеката и бране била је 41.000 динара у сребру.
Посета Ужицу краља Александра Обреновића
Ужички радикали су били у дугогодишњем сукобу са династијом Обреновића. Сукоб је почео још 1882. када је радикалски првак прота Милан Ђурић истакао, на славолуку куда је краљ Милан требало да прође, паролу: „Господару овуда је пут за Босну“. Алудирао је на тајну ковенцију из 1881. и на краљево одустајање од националне политике према Босни и Херцеговини. Кад је краљ за то сазнао одбио је да посети Ужице.
За све је било изненађујућа вест да ће краљ Александар Обреновић примити дванаесточлану делегацију Ужичана коју је предводио Алекса Поповић, посланик Напредне странке, блиске краљу. Сматра се да су посету припремили министар војни Драгомир Вучковић и највероватније Ђорђе Станојевић.
Ужичани су молили краља да укине одлуку Министарства просвете о престанку рада Реалне гимназије у Ужицу и да положи камен темељац за градњу војне касарне у Крчагову. Тада је договорено да краљ Александар постави и камен темељац за изградњу хидроцентрале на Ђетињи.
Краљ Александар и краљ Милан стигли су са својом пратњом у Ужице 1. маја 1899.
Пред зградом гимназије поздравио их је председник општине Сретен Јефтовић. За краља Александра и његову пратњу приређена је свечана вечера, за 280 званица, у сали гимназије.
Сутрадан је краљ Милан, командант војске, положио камен темељац за изградњу касарне у Крчагову.
Краљ Александар Обреновић поставља темељ А 3. маја 1899, како извештава „Трговински гласник“, „у 9 часова пре подне Његово Величанство Краљ положио је темељ електричној Ткачкој радионици и том приликом Га је поздравио Малиша Атанацковић, председник акционарског друштва… С највећом готовошћу Господар се одазвао позиву да за такову установу веже своје име…”
Краљ је камен темељац поставио месинганим чекићем, који је за ту прилику направљен у Београду. У темељ је положена споменица писана на пергаменту. Текст на споменици није забележен, али се претпоставља да је идентичан тексту на спомен плочи на централи.
По тадашњим обичајима камен темељац је постављао кум, па је на тај начин краљ кумовао хидроцентрали. Ова чињеница је допринела да се лакше конкурише за зајам од Класне лутрије Србије. Одлука да се затражи зајам донета је на седници Управног одбора 1. јуна 1899.
После сагласности скупштине акционара, да се изгради електрична централа, професор Станојевић је, у априлу 1899. године, отишао поново у Пешту и Беч. Настојао је да добије што повољнију цену опреме. Са собом је понео и усвојени пројекат Аћима Стевовића за брану, јаз и зграду централе. Погодио је набавку опреме за 18.800 форинти у четири једнаке рате – по 4.700 форинти. Последња рата требало је да се плати шест месеци после пуштања у рад хидроцентале.
Ужице на размеђу два века
Ужице је тада било варош са око 1.000 кућа и 6.515 становника. У вароши су биле општинска, среска и окружна власт. Постојале су четири образовне установе: Основна школа, Гимназија реалног смера, Женска раденичка школа и Државна ткачка школа.
У Ужицу су постојале многобројне занатске и трговинске радње, али град је био готово без икакве индустрије. Ноћу је град осветљаван са 60 фењера.
У Ужице је са Станојевићем дошао Јарослав Јаролимек, инжењер испоручиоца опреме, фирме Сименс и Халске. Он је извршио мале корекције пројекта и обележио трасу вода високог напона од централе до трансформатора у вароши. У томе му је помагао инжењер Аћим Стевовић.
Велике тешкоће причињавао је транспорт опреме од Крагујевца, до Ужица. У Крагујевац је роба стигла возом, а одатле је превожена специјално конструисаним воловским колима.
О превозу опреме, на отварању Ткачке фабрике, Малиша Атанацковић је рекао: да је превоз од Крагујевца до Ужица коштао преко 2.000 динара. Целокупна опрема превезена је тек у фебруару 1900. године.
До јуна је завршена монтажа у централи, а потом се приступило постављању варошке мреже. Од централе до вароши и у самом граду постављено је између 240-300 борових и храстових бандера.
Укључењем у производњу једне турбине и једног генератора, 2. августа 1900. године пуштена је у рад хидроцентала под Градом. Било је то поводом краљевог рођендана. Тог дана у рад је пуштен и део завршене варошке мреже. Ово пробно укључење обављено је у неколико улица и кућама које су се у њима налазиле.
До 11. септембра варош је била прикључена на изграђену електричну мрежу. Потпуна електрификација Ужица завршена је крајем 1900. Ужичка општина и Друштво закључили су уговор о снабдевању електричном енергијом. Уговор је потписан у лето 1899, а примена је почела 1. новембра 1900. године.
Оставите одговор