Хидроцентрала на реци Ђетињи у Ужицу, смештена под Старим градом, пуштена је у рад 2. августа 1900. године. И данас може да ради, али је сада значајнија као сведок визионарства тадашњих пословних људи. Један је од симбола града Ужица. Прва је електрична централа подигнута по Теслинom вишефазном систему наизменичне струје у Европи и друга у свету, само пет година после подизања чувене хидроцентрале на реци Нијагари у Америци.
Акционари „Прве Ужичке Акционарске Ткачке Радионице“, да би обезбедили сигуран извор енергије за покретање машина у ткачкој радионици, прихватили су аргументе Ђорђа Станојевића, угледног професор Велике школе и пионира електрификације у Србији, да се за погонску снагу користи вода Ђетиње, претварањем у електричну, „која се може пренети на било које погодно место“.
Почетком јануара 1899. године Управи су достављена два плана. Први план је доставио Ђорђе Станојевић за брану од 10 метара, израђен у Будимпешти. Други план доставио је инжењер Аћим Стевовић, родом из Мокре Горе, који је тада био запослен у Нишу. Стевовић је предложио брану од три метра, такође код Томића воденице, јаз за довод воде и зграду хидроцентрале.
Коначна одлука да се прихвати план Аћима Стевовића донета је 26. марта 1899. године. Пошто су акционари на Скупштини усвојили извештај Управе, потписан је уговор са Јосифом Гранжаном и његовим ортаком Гопом Љубићем, 1. априла 1899. Рок за завршетак радова био је 1. новембар исте године. Укупна цена за изградњу објеката и бране била је 41.000 динара у сребру.
После сагласности скупштине акционара да се изгради електрична централа, професор Станојевић је, у априлу 1899. године, отишао поново у Пешту и Беч. Настојао је да добије што повољнију цену опреме. Са собом је понео и усвојени пројекат Аћима Стевовића за брану, јаз и зграду централе. Погодио је набавку опреме за 18.800 форинти у четири једнаке рате – по 4.700 форинти. Последња рата требало је да се плати шест месеци после пуштања у рад хидроцентале.
У Ужице је са Станојевићем дошао Јарослав Јаролимек, инжењер испоручиоца опреме, фирме Сименс и Халске. Он је извршио мале корекције пројекта и обележио трасу вода високог напона од централе до трансформатора у вароши. У томе му је помагао инжењер Аћим Стевовић.
Инжењер Јаролимек је условио проширење јаза на 2,5 метра и његово продубљење, зависно од терена, са 130 на 160 цм. Ове измене продужиле су рок завршетка радова. Додатно је радове успорило и продубљење темеља за преко два метра од планираних, због наталоженог муља у реци. Јаз је био дуг 775, 9 метара. На једном месту пролазио је кроз тунел дуг 15 метара. На почетку и на крају канала налазиле су се уставе и решетке за пречишћавање воде од грања и камена.
Техничке карактеристике објеката хидроцентрале
Брана за хидроцентралу је проточна – лучна. Изграђена је од ломљеног и тесаног камена у цементном малтеру. У стеновиту обалу је укопана око један метар. Ширина бране између две обале је 32 метра. Камена озида у темељу бране широка је 3,7 а на врху 2,3 м. Висина бране од темеља до врха крунице је 5,7 м. У брани се налазе два испуста. Ужи од 1,5 м за испуштање вишка воде и шири од 2,5 м за одвод воде каналом ка турбинама.
Трећи објекат, зграда хидроцентрале, је делом усечена у стену, сједињујући се с каналом за воду. Када је изграђена била је око 70 метара квадратних површине и висине 5,7 метара. Каснијом доградњом 1903/1904. проширена је ка истоку за око 50 квадратних метара због уградње још једне турбине.
За монтажу опреме у Ужице фабрика је послала свог мајстора Карла Гинтера. У Ужицу је био до друге половине новембра 1900. године. До јуна је завршена монтажа у централи, а потом се приступило постављању варошке мреже. На монтажим пословима Гинтеру су помагали стручни мајстори из Београда, од којих су двојица били ангажовани на централи. Од централе до вароши и у самом граду постављено је између 240-300 борових и храстових бандера.
Укључењем у производњу једне турбине и једног генератора, 2. августа 1900. године пуштена је у рад хидроцентала.
Професор Станојевић наводи да се вода спроводи кроз две гвоздене цеви у две турбине од по 50 КС. Турбине су Френцисовог типа са хоризонталном осовином и постављене су на патосу централе, од прилике пет метара изнад доњег нивоа. „Свака турбина покреће трансмисионим каишем по једну динамо машину за трофазну струју, одговарајуће јачине. Струја излази из машине под напоном од 2.000 V и пошто прође кроз табло, на коме су потребни инструменти за мерење, шаље се помоћу три жице у варошку мрежу”.
Станојевић даље објашњава да примарна струја од 2.000 V долази до 7 трансформатора разних јачина, на разним местима у граду, према процењеној потрошњи струје за поједине крајеве. Струја за потрошаче била је под напоном од 120 волти. Иста мрежа служила је за улично и за приватно осветљење.
Да би се све уличне лампе које су подељене у две групе (једна половина гори до 22 часа, а друга целу ноћ) палиле и гасиле са једног места, употребљен је систем релеја.
За улично осветљење постављено је 120 сијалица од по 16 свећа и 9 пламених лампи од по 10 ампера. Мрежа је осигурана громобранима “рогастог” типа.
Акционарско друштво је инсталације у вароши урадило о свом трошку. Схватили су да би увођење електричне енергије о трошку корисника трајало доста дуго, а постојала је и могућност уградње лоших инсталација. Најбитнији је био финансијски фактор, јер се на овај начин брже стизало до претплатника.
До средине 1901. било је око 1400 сијаличних прикључака. То је био скоро оптимални број техничких могућности хидроцентрале, јер је пуштањем у рад Ткачке радионице, 3. маја 1901. хидроцентрала додатно оптерећена. Дужина варошке мреже била је око 6,7 км.
Проширење капацитета хидроцентрале
У октобру 1901. шеф Електричног одсека, Владимир Савић, упозорио је Управу да су „машине у централи оптерећене, а нарочито о празницима, те је мишљења да би требало набавити резервну турбину и динамо машину“. Али, друштво тада није било у могућности да уложи додатна средства у централу. Тек крајем 1903, након укључења у производњу укупно 50 разбоја, Ткачка радионица је контактирала свог партнера у Бечу. Фирма је тада радила под именом Сименс и Шукерт. Ова фирма понудила је техничко решење проширења капацитета хидроцентрале једном турбином од 130 КС и једним генератором од 90 КW. Они су направили и план проширења зграде и доводног канала.
Грађевинске радове извео је Карло Кнол, грађевински предузимач из Београда.
Зграда хидроцентрале проширена је за око 50 метара квадратних. Уграђена је водена турбина Францисовог типа са хоризонталном осовином, фирме “Siemens Voith Heindemhin dr”. Фабрички број је 99590, снага 120 КС, 300 обртаја у минути, при дотоку воде од 0,9 м3/сек и висине пада од 11 м.
Турбина је каишним преносом спојена са генератором фирме “Siemens i Halske”, фабрички број 14763, 750 обртаја у минути, излазног напона 200/2150 V, јачине струје 28,3 А, снаге 80 КW, фреквенције 50 Hz.
Уградњом ове опреме утростручен је капацитет хидроцентрале. При високој води годишња производња је могла бити око 615.000 KWh. У лето 1904. број сијаличних места у граду повећан је са 120 на 140, а у зградама на 1554.
У проширење зграде, куповину и монтажу опреме Друштво је уложило 41. 583 динара.
Ревитализација хидроцентрале
Хидроцентала под Градом радила је до изградње пруге Београд-Бар, када је већа количина камена и земље затрпала јаз и прекинула њен рад. Уз огромне напоре јаз је очишћен, али због новог затрпавања приликом проширења магистралног пута за Златибор рад хидроцентрале је прекинут 1973. године. У браварској радионици, у кругу хидроцентрале, до 1976. израђивани су метални стубови за далеководе.
Ова хидроцентрала има највећи значај у области техничке културе. Управо због тога, зграда хидроцентрале и њена непосредна околина проглашени су за културно добро од великог значаја, 14. јула 1977. године.
На згради хидроцентрале постављена је спомен-плоча 1986. године, поводом 130. годишњице Теслиног рођења.
Прва реконструкција хидроцентрале урађена је 1990. године. Очишћен је јаз, реконструисан кров хидроцентрале и уграђена полуаутоматика у централи ради лакшег управљања.
У припреми реконструкције хидроцентрале, са дна реке где су биле бачене извађене су бисте Ђорђа Станојевића и оригинална спомен-плоча са отварања хидроцентрале.
Стогодишњицу постојања хидроцентрале „Електродистрибуција Ужице“ обележила је са потпуно оспособљеним објектом. У првом плану било је ревитализовање зграде хидроцентрале у туристичке сврхе. Пројекат, који је урадила архитекта Катарина Стефановић, обухватио је изградњу банкет сале на спрату хидроцентрале, летње терасе и просторија за техничку службу и чуваре. На платоу испред зграде уређена је летња сцена , која може послужити за различите културне садржаје.
Тако реконструисана хидроцентрала свечано је отворена 2. августа 2000. године. На свечаности су говорили тадашњи генерални директор ЕПС-а Драган Костић и Милан Миросављевић, директор ЈП „Електродистрибуција Ужице“.
Удружење Ужичана поклонило је свом граду бисту Николе Тесле, рад академског вајара Николе Јанковића. Биста је свечано откривена 1. августа 2008, на платоу испред хидроцентрале.
Електродистрибуција Ужице и Народни музеј Ужице, потписали су 30. априла 2009. уговор о коришћењу хидроцентрале под Градом у туристичке сврхе.
Оставите одговор