Кафане и пекаре Ужица - Милорад Искрин

Милорад Искрин

Кафане и пекаре Ужица

Врста: Историја

Издавач: ДП АРТ, Ужице, 2002.

Број страна:

ISBN:

Историчар Милорад Искрин написао је несвакидашњу књигу, чији садржај превазилази наслов – „Кафане и пекаре Ужица“, зато што је то својеврсна историја Ужица од 1839. до 1945. године, дакле периода кроз који аутор реконструише постојање, изглед и атмосферу кафана и пекара старог Ужица.

У првом поглављу књиге наводи се 195 кафанских места са преко 400 кафана. У другом аутор објашњава кафану као институцију, односно чему је све служила, наводећи 16 намена. Треће поглавље води читаоца од кафане до кафане, то је замишљена шетња деловима Ужица у којима су постојале кафане и пекаре о којима аутор пише.

Посебна драгоценост књиге су 173 фотографије које приказују старо Ужице, његове кафане и пекаре, људе и догађаје који чине једно време, а све то ухваћено историјским погледом који се прати радознало, јер открива лепоту и душу града.

На крају књиге, која има 328 страна, налази се регистар са 1309 имена свих оних који су се у овом дугом периоду бавили занатима везаним за угоститељство и пекарство. Имена су дата азбучним редом, а разврстана су по занатима.

Милорад ИскринМилорад Искрин (Ужице, 1937) уложио је велики истраживачки труд да прикупи грађу за ову вредну књигу. Труд се исплатио, јер имамо занимљиву историју старог Ужица. Уз ауторове претходне књиге, „Ужице кога више нема“ (1993, друго издање 2001) и „Чесме ужичке“ (1995) читалац може кренути на занимљиву шетњу старим Ужицем, уз обиље историјских података и старих фотографија.

Панорама Ужица

Милорад Искрин је историчар, дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду 1977. године. Радио је као наставник у Основној школи „Душан Јерковић“, а од 1992. до пензионисања 2001. године био је директор Историјског архива у Ужицу. Аутор је стручних радова у „Ужичком зборнику“ и „Настави историје“, текстова о Ужицу и познатим Ужичанима у листовима „Вести“ и „Ужичка недеља“, коатуор је монографјие о Основној школи у Севојну.

ПОГЛЕД У БОЉУ СТРАНУ ИСТОРИЈЕ

Говорити о кафанама и пекарама са ма ког другог полазишта осим оног животно искуственог, по аутоматизму методолошке стерилности, подразумева удаљавање од суштине у којој трају ове незамењиве институције. Уистину институције, реч је права у контексту оних виталних значења која омогућавају организму сваког друштва да несметано функционише.

Једноставније речено – замислимо градове, варошице, па и најзабаченија села без кафана. Град, велики или мали, без кафана је као човек без непца пред пуним столом ђаконија. Урбани џин или патуљак без осећаја мириса и укуса лишен способности да осети арому живота. Чак и они који ретко залазе у кафане, они који нису љубитељи добре капљице, киселог купуса и цревца на жару, нити ноћобдијања до ситних сати, не би могли без кафане. О супротном табору који са кафаном леже и устаје, излишно је и говорити. У чему је загонетка привлачности? Мислим да би одговор на то питање уништио чаролију и да за њим управо из тог разлога не треба ни потезати. Шта је живот без чаролије? Пуко удисање и издисање толико предвидљиво у својој равномерности, а равномерно се дише само у сну.

Милорад Искрин је, пишући Кафане и пекаре Ужица, врло добро, инстиктом правог чувара сећања – што коначно и јесте спиритус мовенс свих добрих историчара – осетио да би збир људских искустава у времену био једно прилично спавање без свега онога што су у том трајању значиле и значе кафане и пекаре. Стрпљив и проницљив посматрач, даровит, критичан и темељан сакупљач и колекционар временских слика, Искрин нас на спонтан, ненаметњив начин води у једно време у коме су ужицке кафане и пекаре биле живи крвоток варошице која је журно пила са нових европских извора, не одричући се дражи наслеђа претходних времена, као вредног талисмана који се може наћи само на ветровитим раскршћима југоистока. Долазећи из блиставог једношинаша 21. века, чија светлосна брзина замагљује вид терајући путника кроз време да своју тренутну локацију очитава са екрана компјутера, уместо да је препозна једноставним погледом кроз прозор, Искрин нам враћа слику мало уздрману нежним клопарањем чађавог Ћире, и непце парализовано оброк-таблетама почиње да региструје мирисе и укусе.

Ведри, магични свет кафана-боемских сретишта, кафана-позоришта, кафана-банака и мењачница, кафана-љубавних кутака, кафана-састајалишта сељака, занатлија и трговаца, кафана – у које мајке шаљу децу по чорбаст пасуљ и домаће кобасице са жара, пекара – из којих дише и мирише не хлеб него лебац, пекара – у које се иде право из кафана, пекара – у којима пецива и теста месе зајапурени пекари великих шака и доброћудног осмеха, а не машине… То је свет такве једноставне и неопходне радости који би требало измислити да није постојао!

Пуштајући нас да нетремице гледамо кроз временско окно у бољи део историје, Искрин нам нехотично открива још једну димензију којом се други историчари ретко и нерадо баве у својим „великим подухватима чувања великих сећања“ – открива нам садржаје из историје свакидашњег духа малих људи, дакле оних људи (највећег броја нас) који јесу ткиво свих живота, и прошлих и будућих. Велики ратови, буне, атентати, политичке одлуке које су мењале свет, књижевне инспирације, уметничке агоније, нови покрети, велика поезија – дакле све оне за историју тако драгоцене тачке кулминације, почињали су или су отпочињали готово увек у кафанама. Историчари се најрадије баве тим великим тачкама кулминација, и готово се никада не баве местима на којима су се заметале, на којим су одмарале, очајавале или чекале прави час да стреловито избију на површину, а да су дубоко свесни да се то готово увек дешавало у кафанама. У атмосфери плавичастог расењавања дуванског дима, уз шампањац или кувану ракију, уз чорбу од расола или цордон блу, уз конобара или кафеџију који свог госта зна у брк, уз севдалинку или Радецки марш, било како, али у кафани свакако. Искрин је са својим Кафанама и пекарама Ужица први који је уочио и дуго и радознало посматрао тај свет кафана на једном, њему блиском простору. Искрено се надам да је он само први у низу нових чувара „малих“ сећања, јер поглед кроз прозор Ћире је неодољив, а у 21. веку не могу да наручим пиво за даме у флашици са шеширићем, док гледам како се између два ударца сатарчета по врућем печењу са пања, разговара о краљичиној новој париској тоалети или долазећем светском рату.

Панорама Ужица

Поделите:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *