Књигу „Кућа од стакла“ Татјане Дебељачки, издала је Културно-просветна заједница Ужице, 1996. године. Ова невелика збирка песама, настала у периоду највећих превирања и неизвесности на овим просторима, носи снажан печат тог истог времена, као и дубину осећања младе песникиње која кроз игру речи и мисли проналази излаз из празнине и трагике коју носи ово време.

Основна тематска одредница саме збирке је љубав: стварна, измишљена, узвраћена, неузвраћена… љубав као водиљ, као идеја, као стварност. Време реалности и време љубави – два антагонизма, два краја истог штапа, које су догађаји наше свакодневице раздвојили – учинили супротностима, али попут магнета оставили да егзистира у сопственој нераздвојивости, јачају позадину збирке и развијају снажни осећај неумитности проживљеног, али и притајени оптимизам будућег. Татјана зна свој пут, као сваки озбиљнији песник замишљена стоји над судбином света, узима део те судбине на себе, но ту није крај: снага њеног израза није у статичности, у ишчекивању, већ у сталном покрету, захтеву да се нешто деси, позиву на побуду…

Такав песнички однос према свету и животу је својеврсна храброст; песникиња се суочава, бори, удише живот; но, њена позитивна перцепција није без опрезности, што нам Татјана сугерише кроз наслов збирке »Кућа од стакла«, наговештавајући да је све, па и свет (не онај који јесте, већ онај који би требало да буде) веома крт и ломљив, да је све неизвесно колико и извесно и да у свој тој упорности, борби и оптимизму, увек морамо имати на уму да ствари могу бити боље него што јесу, али и горе – но, ако искрено волимо, осећамо, верујемо – свет од стакла ће бити само пука фраза без посебне основе, само опрезни наговештај опасности који нам препоручује песникиња чији је основни поглед на свет – љубав, боље речено дубоко осмишљени и у срцу одсањани, а на јави успостављени – живот без гарда.

Књиге за писце су попут живих бића. Зато Татјанина поезија у овој књизи је веома жива и снажна. Искрени и дубоки позив за помирењем поменутих антагонизама, уз опаску да ће ова поезија доживети своје смирење када реалност постане љубав, а љубав реалност… Да ли је то утопија, то је већ питање за филозофе…