Недеља је збирка песама, слободних поетских форми и песама у прози. Као таква, она је неумољиво осуђена на сужен читалачки круг, јер статистике показују да се у нашем времену веома мало времена одваја за књигу, поготову за поезију.

Када се томе дода мишљење аутора ових редова да ову књигу Миленка Пајића не може свако и без одређеног предзнања да чита, утисак о малом читалачком кругу Недеље Миленка Пајића остаје потпун. Но, то ни у ком случају није мана ове књиге, напротив. То је много више податак који говори о стању духа друштва у коме живимо, а Пајић се овом књигом представио као један одличан и свестран писац чији се таленат не може и не сме спорити и чији рад свакако заслужује да буде забележен на страницама историје српске књижевности.

Писац књига Ја или неко други, Приче од прозирног ваздуха, Уметник у спавању, Мерилин чита Уликса, Ламент над лавабоом, Причина и друга књига причине, Велика дама жели магловито јутро, уједно и добитник награда Милутин Ускоковић и Лаза Костић, овом збирком показује да његово стваралаштво улази у фазу потпуне духовне зрелости и уметничког врхунца.

Промишљање над овом књигом није нимало лако и захтева од читаоца потпуно ангажовање, потпуну преданост Пајићевим мислима. Састављена из три дела, Недеља, сем у обележавању целина, носи утисак јединствености и, иако практично сваки текст може да се чита сам за себе, текстови тек у Пајићевој целини добијају потпуну афирмацију, потпуно значење. Од рефлексивне поезије, преко слободних поетских израза, модерних и јединственог стила, до поезије у прози, Миленко Пајић нас уводи у свој свет, препознатљиве имагинације у коме ништа није исто као у стварности, а у коме је, (парадокс, зар не?) ипак све исто. У томе се највише и крије ексцентричност и снага његовог израза. Једноставним, а опет богатим и ефектним речиником, интересантним, пре свега јединственим стилом, аутор гради неки свој свет, свет стварности и имагинације, дубоких реминисценција, стидљивих али и снажних емоција, у вечном дијалогу са писцима претходницима који су, сваки на свој начин, оставили дубок траг у нашем аутору, у његовом перу, у његовој души. Ритам Пајићевог израза не јењава, он носи читаоца, попут романа, тера нас да зажмуримо, да замислимо донкихотовски свет аутора, да смисаоност потражимо у тим непрегледним дубинама.

Бог је створио свет за једну недељу, свесно или несвесно, Пајићева Недеља отвара пут поређењима, отвара ауторово виђење стварања, живота и пролазности. Писац комуницира са Творцем, рефлексијама утире пут духу, наговештавајући да је све оно што видимо истина, али и привид.

Но, ту није крај. Пајић није писац песимизма, он само слика свет какав јесте и какав није, чињенично и какав би желео, скида коцкице са Божјег колажа и слаже их по сопственом нахођењу. То није богохуљење. Никако. Творац је уметнику дао непрегледан дух, истанчане емоције, широку ерудицију и таленат, самим тим и проклетство да вечно тражи оно што се не може наћи… Сем на рискантном терену маште на коме песникове слутње, надања, снови могу да се распрсну као мехур од сапунице, уколико се напрасно суоче са реалношћу…

Пајићеви стихови, поетске форме обједињене у овој књизи настали су током дуге ауторове каријере, вероватно дорађене и сједињене у један јединствен свет који је Миленко Пајић створио за једну Недељу.