Овај обимни и звучног наслова роман, спада у ред најбољих остварења српских списатељских пера у 2002. години и донела је аутору још једну номинацију у избору за најпрестижнију српску књижевну награду, НИН-ов роман године.

Новим романом, Ненадић показује да се и даље налази у самом врху српске књижевности и да његов списатељски дух није уморан. Напротив. Још једном се враћајући у прошлост, сада не тако далеку као у Деспоту или Доротеју, аутор показује незаобилазну испреплетаност историје и књижевности, потврђује чак и једну интересантну теорију да књижевност треба да се бави свим догађајима у историји људске цивилизације, али са једне значајне дистанце, када објективни дух потпуно може да проговори из аутора, а да актуелне догађаје, којима је писац или сведок или учесник, треба, бар за квалитетније књижевне опусе, оставити историјској дистанци. Уосталом, зар то управо у нашој књижевности није најбоље доказано (поред Ненадића, поменућу и стваралаштво Андрића, Селимовића, Ћосића, Павића…)?

Читајући наслов, задржавајући се само на њему, представа о књизи може вас одвући на сасвим погрешан колосек. Сабља грофа Вронског, или кнеза Рајевског (дилема коју писац свесно оставља неразјашњену до самог краја), само је успутни мотив, замајац који покреће причу и који своју симболику крије у једној другој идеји-водиљи, једној много значајнијој замисли самог аутора. Главни лик Ненадићевог романа је Јеврем Весић, Јеша Мушића, бритко новинарско перо, успешан новинар и помало незгодан човек, ниског раста, прилично неугледног изгледа, али високог образовања и интелигенције. Роман прати судбину и догађаје кроз које Јеврем пролази у периоду Српско-турског рата, 1876. године, од тренутка доласка руских добровољаца. Са добровољцима је дошао и један руски официр, гроф Вронски или кнез Рајевски, неразјашњено и код оних који су били учесници догађаја. Весић креће у рат да прати догађаје, али његово занимање је посебно везано за лик руског официра и траје све до његове погибије и нестанка вредне, али и мистериозне сабље. Из самог рата Јеврем Весић излази измењен, потрешен, помало судбином напаћеног и на крају од свих светских сила остављеног српског народа, помало сазнањем да све што се догађало је игра великих и да сама помоћ Руса нема никакве везе са тежњама српског народа за потпуним ослобођењем свих српских територија и незавишношћу, већ искључиво је везана за руске интересе и њихову могућност да ситуацију контролишу у складу са тим.

Видљива је паралела коју Ненадић провлачи у својој причи са догадајима из последњих десетак година на Балкану, можда и не само за тих десетак година, већ кроз целу историју српског и црногорског “братимљења” са Русима. Но, ако су ствари данас много јасније, аутор остаје доследан свом стилу и схватању књижевности, те не фалсификује историју и српско разоткривање руских интереса у том периоду оставља само у наговештају.

Роман је обиман, на пет стотина страница Ненадић је још једном доказао да је ненадмашан мајстор описа, како људи и њихових особина, тако и самих догађаја кроз које пролазе наши јунаци.