Парадокс у наслову романа указује на парадокс у животу. А најпре онај о стваралаштву и његовом смислу. Роман почиње изненађујуће необичном идејом да главни јунак наручује обиман тираж своје прве књиге који ће спалити. Покреће се асоцијативни ток мисли читаоца о спаљивању књига кроз историју човечанства и о безумним рушењима и урушавању цивилизацијских тековина сваковрсног стваралаштва.

За разлику од свих већ виђених, ово спаљивање је, иронијски, практично (да угреје) – споља, а у дубини аутодеструктивни лични саркастични бунт против (не)цивилизацијског односа према стваралаштву. Наратору је потребна баш таква енергија за инспирацију писања своје књиге, наравно, буквално базиране на туђим искуствима.

Инспирацију тражи по књигама утисака које чаме у прашини разних институција. Из сваке користи по један насумичан утисак, узима га као наслов своје приче, то јест своје књиге настале из туђих утисака.

Тако пише 12 немогућих прича, писаних стилом игре апсурдима и речима.