Повод за писање књиге „Завичај Сретена Марића” био је догађај који је трајао скоро једну деценију, а који је требало да обележи културну мапу града на један спектакуларан начин, како је замишљено на почетку.

Међутим, стицајем разних околности, ствар се пролонгирала па је тек после осам година завршена. Легат Сретена Марића од 12.000 књига, на његову иницијативу, волшебно је пребачен у Матицу српску у Новом Саду. Да би уопште причали о крају, морамо кренути од почетка.

А почетак је импресивна биографија академика Сретена Марића, професора светске књижевности. Изузетан ерудита, човек свестраног образовања који је говорио пет светских језика, велики естета, велики стилиста, подржавао је Вукову реформу језика. Бавио се светском књижевношћу, есејистиком, антропологијом, социологијом, а нарочито историјом. Његова интересовања су била јако широка. Толико надарен и начитан човек ретко се могао срести.

Први који је за њега рекао изузетну похвалу био је Добрица Ћосић, који га је својевремено окарактерисао као једног од најзначајнијих и најобразованијих српских интелектуалаца, и који ће му касније омогућити, када дође из Француске, да буде професор на новосадском Филозофском факултету. Академик Миро Вуксановић је рекао да је Марић „изузетно начитан човек, безобзирни циник, кога бије глас да је хедониста, сатир…”

У тим припремама око легата директан учесник био је и аутор ове књиге др Илија Мисаиловић, који је тада био секретар ужичког СИЗ-а за културу. Из личног угла, али поткрепљујући своју причу оригиналном преписком, коју су челници општине и он сам водили са Сретеном Марићем, даје целовиту слику догађаја и одговор ко је заправо одговоран што легат није завршио у Ужицу…

Без обзира на неславан крај ове одисеје град ипак није био на губитку. На месту где је требало да буде легат Сретена Марића настала је Градска галерија, која је поред постојећих културних установа, оплеменила културну понуду града.

(Са промоције књиге у Народној библиотеци у Ужицу, 5.12.2023)

Сретен Марић (1903-1992) je рођен у Субјелу код Косјерића. У Београду је дипломирао књижевност, а у Паризу је докторирао историју. Као гимназијски професор радио је у Београду, Скопљу и Загребу, где објављује и прве преводе. Други светски рат провео је у Београду и родном Субјелу.

Након рата је био саветник за културу у југословенској амбасади у Паризу од 1946. до 1950. године. Касније, по повратку у Србију, био је професор светске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду од 1962. до 1974. године. Био је члан САНУ од 1979. године.

Сретен Марић је добар део живота провео у Француској, где је и преминуо 1992. године. Био је човек од света и ерудита, велики познавалац књижевности, историје уметности и историје филозофије. Говорио је француски, енглески, немачки и руски језик.

Библиотека Матице српске и општина Косјерић, од 2005. године, сваке две године додељују награду „Сретен Марић“ за најбољи есеј, односно књигу есеја из књижевности, уметности или филозофије.