Љубомир Симовић

Мало је градова у Србији који су имали срећу да се у њима роди и одрасте песник неуобичајеног сензибилитета који ће, много касније, подарити књигу попут „Ужица са вранама“.

Љубомир Симовић, песник, драмски писац и есејиста, рођен је у Ужицу 2. децембра 1935. године. У Симовићевој биографији пише:

„У време песниковог детињства, шумске јагоде су се продавале у крабуљицама, корпицама од брезове коре, а лубенице су биле памнозелене, или пругасте, у кад би се у њих зарио нож, то је одјекивало као сладак пуцањ.

То Ужице одавно не постоји.

У том Ужицу, које више не постоји, Симовић је завршио основну школу, у којој се, каменом писаљком, писало по таблицама од шкриљца, за које су били привезани мали сунђер, за брисање, и крпица, за посушивање. Рачун се учио уз помоћ врбових деваца и зрна пасуља, или помоћу рачунаљке, са белим и црним, или белим и црвеним, куглицама, нанизаним на десет жица.

Ни те таблице, ни те рачунаљке, одавно не постоје.

У Ужицу је Симовић завршио средњу школу, а дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик.

Данас не постоје ни та књижевност, ни тај језик.“

Од 1958. године, када је изашла збирка „Словенске елегије“, Симовић је објавио више песничких књига: Весели гробови (1961), Последња земља (1964), Шлемови (1967), Уочи трећих петлова (1972), Субота (1976), Видик на две воде (1980), Ум за морем (1982), Десет обрађања Богородици Тројеручици хиландарској (1983), Источнице (са цртежима Марија Маскарелија,1983), Горњи град (1990, два издања), Игла и конац (1992), Љуска од јајета (1998).

Неки читаоци се данас разнежено и са сетом сећају времена када су Симовићеве забрањене Источнице, фотокопиране, набављене „испод руке“, ишчитавали током ноћи, крај прозора на којима су биле навучене ролетне. Али, како би то рекао песник, ни тог времена више нема.

Избор из Симовићеве поезије објављен је у збиркама: Изабране песме (1980), Хлеб и со(1985, 1987), Источнице и друге песме (1994) и Учење у мраку (1995). Као добитнику награде „Стефан Митров Љубиша“, штампано му је „трокњижје које би се моло назвати ужичком песничком трилогијом“: Видик на две воде, Источнице, Игла и конац.

Симовић је написао четири драме (Хасанагиница, Чудо у „Шаргану“, Путујуће позориште Шопаловић и Бој на Косову) које су извођене на готово свим домаћим и многим светским сценама, а највише успеха постигло је Путујуће позориште Шопаловић (само током овог лета премијерно изведено у пет француских позоришта). Стеријина награда за најбољи драмски текст додељена му је три пута. Есеји о српским песницима обједињени су у две књиге Дуло дно (1983, 1991), а остали текстови о разнврсним темема сакупљени су у књигама Ковачница на Чаковини (1990) и Галоп на пужевима (1994, 1997). Дневник снова, назван Сневник, објављен је 1988, а Дела у пет књга штампана су 1991. године.

Љубомир Симовић је 1988. године изабран за дописног, а 1994. године за редовног члана Српске академије наука и уметности. У Годишњаку Српске академије наука и уметности за 1998. штампана је комплетна библиографија песникова. Добитник је свих значајнијих књижевних награда, међу којима су и Жичка хрисовуља, Рачанска повеља, награде „Милан Ракић“, „Десанка Максимовић“, „Бранко Миљковић“, „Змајева награда“ и многе друге.

Живи између Београда, Ужица и Јелове горе. У том троуглу и настаје његова поезија, мудра, тиха и опомињућа, поезија која већ одавно превазилази границе простора и језика.