Мало је градова у Србији који су имали срећу да се у њима роди и одрасте песник неуобичајеног сензибилитета који ће, много касније, подарити књигу попут “Ужица са вранама”.

Љубомир Симовић, песник, драмски писац и есејиста, рођен је у Ужицу 2. децембра 1935. године. У Симовићевој биографији пише:

“У време песниковог детињства, шумске јагоде су се продавале у крабуљицама, корпицама од брезове коре, а лубенице су биле памнозелене, или пругасте, у кад би се у њих зарио нож, то је одјекивало као сладак пуцањ.

То Ужице одавно не постоји.

У том Ужицу, које више не постоји, Симовић је завршио основну школу, у којој се, каменом писаљком, писало по таблицама од шкриљца, за које су били привезани мали сунђер, за брисање, и крпица, за посушивање. Рачун се учио уз помоћ врбових деваца и зрна пасуља, или помоћу рачунаљке, са белим и црним, или белим и црвеним, куглицама, нанизаним на десет жица.

Перућачко језеро

Ни те таблице, ни те рачунаљке, одавно не постоје.

У Ужицу је Симовић завршио средњу школу, а дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик.

Данас не постоје ни та књижевност, ни тај језик.”

Од 1958. године, када је изашла збирка “Словенске елегије”, Симовић је објавио више песничких књига: Весели гробови (1961), Последња земља (1964), Шлемови (1967), Уочи трећих петлова (1972), Субота (1976), Видик на две воде (1980), Ум за морем (1982), Десет обрађања Богородици Тројеручици хиландарској (1983), Источнице (са цртежима Марија Маскарелија,1983), Горњи град (1990, два издања), Игла и конац (1992), Љуска од јајета (1998).

Неки читаоци се данас разнежено и са сетом сећају времена када су Симовићеве забрањене Источнице, фотокопиране, набављене “испод руке”, ишчитавали током ноћи, крај прозора на којима су биле навучене ролетне. Али, како би то рекао песник, ни тог времена више нема.

Избор из Симовићеве поезије објављен је у збиркама: Изабране песме (1980), Хлеб и со(1985, 1987), Источнице и друге песме (1994) и Учење у мраку (1995). Као добитнику награде “Стефан Митров Љубиша”, штампано му је “трокњижје које би се моло назвати ужичком песничком трилогијом”: Видик на две воде, Источнице, Игла и конац.

Симовић је написао четири драме (Хасанагиница, Чудо у “Шаргану”, Путујуће позориште Шопаловић и Бој на Косову) које су извођене на готово свим домаћим и многим светским сценама, а највише успеха постигло је Путујуће позориште Шопаловић (само током овог лета премијерно изведено у пет француских позоришта). Стеријина награда за најбољи драмски текст додељена му је три пута. Есеји о српским песницима обједињени су у две књиге Дуло дно (1983, 1991), а остали текстови о разнврсним темема сакупљени су у књигама Ковачница на Чаковини (1990) и Галоп на пужевима (1994, 1997). Дневник снова, назван Сневник, објављен је 1988, а Дела у пет књга штампана су 1991. године.

Љубомир Симовић је 1988. године изабран за дописног, а 1994. године за редовног члана Српске академије наука и уметности. У Годишњаку Српске академије наука и уметности за 1998. штампана је комплетна библиографија песникова. Добитник је свих значајнијих књижевних награда, међу којима су и Жичка хрисовуља, Рачанска повеља, награде “Милан Ракић”, “Десанка Максимовић”, “Бранко Миљковић”, “Змајева награда” и многе друге.

Живи између Београда, Ужица и Јелове горе. У том троуглу и настаје његова поезија, мудра, тиха и опомињућа, поезија која већ одавно превазилази границе простора и језика.


ЗАПИС ЗЛАТОМ

Међ квргавим свећама дочеках зиму 1254. Сваке ноћи, уз хорове вукова и сметова, моје бденије је дуго као пут пламена са врха до дна свеће, кад гаврановим пером исписујем листове манастирског летописа за лето Господње 1235.

У овој тесној ћелији
препознајем лето по прешини по снежном
праху просејаном кроз уске пукотине.

Свећа над мојим ослепелим очима, квргав прст губавца са оштрим ноктом од пламена, већ годинама показује небеса Господња, и опомиње ме:

Над главом ми се љуљају звона, велики, златни
стогови сена, некад у селу Волујцу.

И сневам да не постојим,
да ме то само неко сања,
да је близу зора,
и оном што ме усну време је да се буди.

АУТОПОРТРЕТ СА ГЛАВОМ НА СТОЛУ

Расту ми на прагу,
расту ми у олуки, расту на крову,
по свим собама
расту ми коров и трава!
А мени се спава!

Нападају ме мрави,
рука ми се до лакта црни од мрава!
А мени се спава!

У села нам ујахују војници,
пале сена,
хватају гуске и патке,
на друмове изгоне
стада оваца и крава!
А мени се спава!

Разваљују ми врата кундацима,
туку ме,
хапсе ме,
бацају ме низ степенице у мрак,
препун дрвених и гвоздених справа!
А мени се спава!

Неко, не видим ко,
позивамо ме у борбу за слободу,
тражи победу истине и правде,
победу устава, закона и права!
А мени се спава!

Бацио сам пушку и капу!
Нека победи снег!

На сто се спушта,
ко на дно,
моја глава!

Мени се спава,
угасите,
мени се
спава!

(из збирке “Љуска од јајета”, Београд, 1998)

БАЛАДА О СТОЈКОВИЋИМА

Бије батинаш, богме својски распалио,
пуца нам кожа, лете мрвице меса;
бије сат, бије два, бије три,
откуд му толико штапова и беса?
Удара богато, удара од свег срца,
већ му се лице од напора криви,
губи дах, застаје, предише, више не може,
ипада мртав уморан,
а ми живи.

Поређају нас везане уза зид,
пуцају у нас, – прска нам лобајна,
прска цеваница, подлактица, коска,
отежасмо од олова у телу.
Дође и вече. Уморили се стрелци.
Одвезују нас, псују нам Бога и мајку.
Са стрељања се враћамо кући
ко с посла,
и док се у кујни подгрева вечера
жене нам крпе рупе у оделу.

После вечере прегледам домазлук:
закрпим кров, подупрем ограду,
накупим кишницу у каце и араније.
У то и спавању време. Пре но заспим
кажем жени: вешаће ме у пет,
гледај да ме пробудиш нешто раније.

Ујутру веШала, нова новцата, чврста,
ужад јака, џелати обучени,
– руку на срце, ничему замерке нема.
Вешају нас брзо, вешто и лако.
Висимо тако обешени до мрака,
време је вечери, скидају нас, – ми живи,
сви нас туку и псују; али ако.

Сутрадан зором довуку грања и дрва,
наслажу ломачу, за њу нас голе вежу,
принесу шибицу,
потпале,
и гори тако, гори недељу дана,
цела варош од пепела посиви.
Када све догори, ми изадјемо из дима,
краљица пада у несвест, а краљ
трља очи и гледа нас запрепашћен:
Сунце вам ваше, па ви опет живи!

Растржу нас коњима на репове, распињу нас на точку,
секу нам главе, руке и ноге – страшно!
Стрељане нес вешају, поклане нас гуше,
не знамо зашто, а није ни важно.

Судијама је већ свега доста!
Смењују стрелце, отпуштају војнике,
џелате вешају – они им као криви.
Па опет на нас: те топузином, те топом,
те вешај, те сеци, те кољи!
А ми живи.

Није ту нешто у реду, шапће народ,
то неко штити судије од греха!

А и нас хвата зебња пред сан:
нисмо бесмртни, неће то дуго овако,
доћи ће једном и нама крај,
нећемо издржати,
и умрећемо
од смеха.

(из збирке “Хлеб и со”, Београд, 1991)

Таратурс крстарење Перућац - Вишеград - Перућац

Поделите:

Места:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *