Малиша Атанацковић

Малиша Атанацковић, трговац и индустријалац из Ужица, рођен је у Заглавку 1860. године, а умро у Ужицу 1919. године.

Из родног села Заглавка дошао је у Ужице као дечак од око 10-12 година. Довели су га очеви пријатељи и предали Јевту Петковићу да код њега, у централној кафани ужичких трговаца научи кафеџијско умеће и „стекне основне појмове о варошком животу и трговачким пословима и односима“. Чаршија му је дала име, прекрстила Борисава у Малишу. У овој кафани затекла га је и окупација Босне и Херцеговине 1878. и почетне последице уведеног протектората по Ужице – затварање границе дуж Дрине за трговачке послове.

Осамдесетих година, после једногодишњег боравка у Београду код извесног Тилера и са искуством кафеџијског момка, млади Малиша Атанацковић се осамостаљује – отвара кафану и ракиџиницу. Почетни капитал ставили су му на располагање тројица професора ужичке реалке: Добра Ружић, Настас Петровић и Љубомир Љуба Давидовић.

С годинама и гранањем послова, у Ужицу почиње да се примећује његова предузетничка личност, а Малиша постаје и визионар и реализатор индустријског развоја Ужица и ужичког краја. Из те његове пословне успешности (у домену трговине, првенствено извозне) развила се и његова политичка каријера у оквиру Народне радикалне странке.

За народног посланика на листи Радикалне странке за варош Ужице први пут је изабран 1897. У том сазиву Народне скупштине Малиша Атанацковић је био укупно 22 године, до смрти 1919. године.

Панорама Ужица

У истом периоду у неколико наврата био је председник општине ужичке и одборник исте општине, председник Окружне скупштине округа ужичког, председник Извозничког еснафа у Ужицу, председник Управног одбора трговачке банке у Ужицу (1908-1919), члан Трговачке коморе у Београду за округ ужички (1912-1919), члан неколико хуманитарних и просветних установа итд. Једно време био је уредник „Златибора“, првих новина које су излазиле у Ужицу са прекидима од 1885. до 1900. године.

Резултат његове предузетничке способности су и три индустријска објекта у Ужицу, чији је био власник: парни млин (1910), хидроцентрала на Ђетињи у кланцу „Грото“ (1911) и електрични млин на Ракијској пијаци (1912).

Године Првог светског рата провео је у избеглиштву на Крфу, у Швајцарској и Француској. У саставу делегације индустријалаца из Србије (1917) обишао је индустријске центре у Енглеској, одакле је понео много виђеног, намеран да то примени у Србији и у Ужицу. Само неколико месеци по повратку у земљу и у Ужице, због срчаних компликација, живот овог занимљивог Ужичанина се завршио.

Преузето из публикације СТО ГОДИНА ЕЛЕКТРИФИКАЦИЈЕ УЖИЦА 1900-2000, Александар Кале Спасојевић, Миодраг Д. Глушчевић, Ужице, ЕПС, ЈП Електродистрибуција Ужице, 2000.

Панорама Ужица

Поделите:

Ознаке:

Места:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *