Малиша Атанацковић, трговац, индустријалац и политичар из Ужица. Био је одборник и председник општине и дугогодишњи народни посланик Радикалне странке.
Рођен је у Заглавку 1860. године. Родитељи су му живели одвојено, мајка Јела (домаћица пореклом из Дуба) је живела са децом у Заглавку, а отац Трипко, колар из Кремана, живео је у Ужицу. После мајчине смрти 1871. доселио се код оца. Биографи Малише Атанацковића (Александар Кале Спасојевић, Младен Ст. Ђуричић, Миодраг Глушчевић) наводе да су га очеви пријатељи предали Јевту Петковићу да код њега, у централној кафани ужичких трговаца научи кафеџијско умеће и „стекне основне појмове о варошком животу и трговачким пословима и односима“.
Чаршија му је дала име, прекрстила Борисава у Малишу. У овој кафани затекла га је и окупација Босне и Херцеговине 1878. и почетне последице уведеног протектората по Ужице – затварање границе дуж Дрине за трговачке послове.
Осамдесетих година, после једногодишњег боравка у Београду код извесног Тилера и са искуством кафеџијског момка, млади Малиша Атанацковић се осамостаљује – отвара кафану и ракиџиницу. Почетни капитал ставили су му на располагање тројица професора ужичке реалке: Добра Ружић, Настас Петровић и Љубомир Љуба Давидовић.
С годинама и гранањем послова, у Ужицу почиње да се примећује његова предузетничка личност, а Малиша постаје и визионар и реализатор индустријског развоја Ужица и ужичког краја. Из те његове пословне успешности (у домену трговине, првенствено извозне) развила се и његова политичка каријера у оквиру Народне радикалне странке.
За народног посланика на листи Радикалне странке за варош Ужице први пут је изабран 1897. У том сазиву Народне скупштине Малиша Атанацковић је био укупно 22 године, до смрти 1919. године.
У истом периоду у неколико наврата био је председник општине ужичке и одборник исте општине, председник Окружне скупштине округа ужичког, председник Извозничког еснафа у Ужицу, председник Управног одбора трговачке банке у Ужицу (1908-1919), члан Трговачке коморе у Београду за округ ужички (1912-1919), члан неколико хуманитарних и просветних установа итд. Једно време био је уредник „Златибора“, првих новина које су излазиле у Ужицу са прекидима од 1885. до 1900. године.
Резултат његове предузетничке способности су и три индустријска објекта у Ужицу, чији је био власник: парни млин (1910), хидроцентрала на Ђетињи у кланцу „Грото“ (1911) и електрични млин на Ракијској пијаци (1912). На Беглуку (део Ужица) је имао складиште робе и грађевинског материјала, 1912. године. После кафеџије и трговца Томе Наумовића, Малиша је један од првих произвођача клековаче у ужичком крају. У центру Ракијске пијаце 1912. Атанацковић је подигао две ваге: малу и велику која је могла да мери волујска кола натоварена житом. Оснивач и утемељивач Ткачке радионице која је почела са радом 3. маја 1901. године. Црепана и циглана саграђена је 1913. године у Крчагову (део Ужица), а у њој је радило 15-20 радника.
Посебно се ангажовао на изградњи електричне централе на Ђетињи. Ужице је тако 1899. године добило електрично осветљење, а Ткачница струју, као прва фабрика у Србији која је применила хидро-електричну енергију за индустријски погон.
Из брака са првом супругом, Јеленом Шундерић, имао је ћерку Симку, а у другом браку са Драгом Марковић добио је шест ћерки: Јелену, Косару, Милицу, Надежду, Спасенију, Милену, и два сина: Бранислава и Милоша (близанац са Миленом).
Године Првог светског рата провео је у избеглиштву на Крфу, у Швајцарској и Француској. У саставу делегације индустријалаца из Србије (1917) обишао је индустријске центре у Енглеској, одакле је понео много виђеног, намеран да то примени у Србији и у Ужицу. Само неколико месеци по повратку у земљу и у Ужице 1919. године, због срчаних компликација, Малиша Атанацковић је преминуо.
У знак сећања на личност и дело Борисава Малише Атанацковића, постављена је спомен-плоча на Ракијској пијаци, у Улици Војводе Демира 17, на кући у којој је живео, а уз шеталиште на ужичкој Градској плажи, откривена је његова биста.
Оставите одговор