Манифест Coix поетике

2024-12-01

Увод

Одлучио сам да напишем манифест свог књижевног израза у намери да привучем пажњу читалачкој публици, да потенцијалном читаоцу романа пружим одређене смернице у смислу шта може да очекује и како да их чита, али и да представим, како су ми многи задовољни читаоци сугерисали, један нови израз у књижевности. Наравно, без њиховог охрабрења, не бих се усудио на овај корак.

Захваљујем се својим читаоцима. Захваљујем се посебно извесном читаоцу на конкретним питањима, без којих не би било мојих одговора, односно без којих не би настао овај манифест. Следе одговори на питања тог читаоца:

Ко je Coix?

Горан Којадиновић, алиас Coix.

У средњој школи сам био на математичком смеру, касније сам завршио Електротехнички факултет у Београду. Током средње школе, а на идеју мог доброг школског друга, добио сам надимак Coix (чита се „коикс”). Заправо, мој друг је по звучности спојио прва два гласа из мог презимена „ко”, са математичким симболом за непознату „x“ (чита се „икс“), јер смо у то време били опседнути математиком, што даље, спојено, чини надимак „коикс“. После је неко од другара на школском одмору исписао мој нови надимак на школској табли у духу енглеског језика, и тако је постало и остало да се пише „Coix”. Моју поетику, односно мој литерарни израз, због тога ћу звати „Coix поетика”, што стоји у наслову овог текста, овог манифеста.

Шта је Coix поетика?

Coix поетика је мој литерарни израз, моја игра речи, или игра перли, или игра кликера, или игра бисера, квантна игра апсурда или метафизичка игра парадокса, или игра појмовима за које се траже феномени; измишљени феномени који прате немогуће и непостојеће догађаје, који су у мени утиснути неким новим основним чулима: илузија, фикција, идеја, инспирација, креација, интуиција, опажање, љубав. Ради се о новим и немогућим догађајима и систему односа какве описујем сопственим поетским играма, за које ми је потребан унутарњи клик, или рафинирани квант, или клик и квант. Или само квант који код мене представља јединицу смисла уметничког дела.

Зашто Coix поетика?

Читајући многе књиге које су генерално оставиле дубок траг у домаћој и светској књижевности, и у мени понека, наравно или такође, бивао сам често задивљен тим маговима и литерарним гангстерима. Али увек након читања имао бих блажи осећај некакве недовршености коју дуго нисам могао себи објаснити; кажем осећај, што значи да не бих могао доказати ако бих исто тврдио. Зато ништа не тврдим, али ћу ипак покушати да искажем смисао уметничког дела, каквог га ја видим.

Елем, немирног духа, какав сам био још од трогодишњака, кажу, нисам могао остати миран да не сагледам шта је то што ми вазда код тих гангстера или магова књижевности недостаје. И негде у зрелој доби човека, која ме је снашла у другој половини живота, опет кажу (рецимо да је тако, иако је непророкована флоскула), досетих се да је заједнички именитељ, та универзална карактеристика скоро свега тога што сам прочитао (част ретким изузецима) заправо јако потенцирана књижевност која се бави општим темама: моћ, криминал, смрт, рат, јунаштво, сиромаштво, биографија, патетика љубав, завера, политика, историја, библијски мотиви, аутобиографија, езотерија, секте, тајна друштва, судбина, разврат и разне друге саблазни…

Укратко, поменути магови и гангстери се баве животом какав познају, животом за који се тражи да у књигама потврђује реалност. Да сами себе читамо као буквар, још и сличице да нам дају, не би ли нам припомогле, јер оне, забога, говоре више од хиљаду речи. Међутим, уметност по мом мишљењу не треба (што би рекли врли граматичари „не би требало”) да служи потврди реалности, не треба да је копира, не треба да је плагира; било би сувишно јер бисмо тада имали две реалности, идентичне и преко сваке мере досадне. Уметност постоји да би реалност оплеменила маштом, да би је проширила, продубила, или чак изнегирала. Уметност је та која нам служи да обоји реалност апсурдима и метафизиком. Да нам пробуди нека нова чула (као Лени у роману „Лена ХАД”).

Не бих имао ништа против да у уметности уопште не постоји реалност и стварност, већ да машта и фикција буду те једине предоминанте, које ће читаоца одвести далеко. И да додам да ћу свој литерарни израз у овом манифесту називати Coix поетиком, јер полазим од сопственог уверења да се ради о различитој поетици. Покушаћу Coix поетиком да читаоцу донесем неку нову вредност; вредност за ново време, верујући у обострану достојност, па таман ризиковао доказ да мач има две оштрице. У сваком случају „моја глава – ваша сабља“.

Које су теме Coix поетике?

Биће да је само једна тема: Биполарност.

А ако је тема биполарност, односно располућење феномена бића и његове перцепције живота, поставља се питање ко је у стању и има ли зрелост опазити обе стране, оба пола те биполарности? То је питање од милион долара. Јер читаоцу остаје да их сам пробере, креира, склопи, формира. доживи. У Coix поетици читалац налази ресурс који је вишеслојни и мултидисциплинарни текст. То је игра речи као игра перли, фикција, као и однос располућености на појмове: логика и апсурд, мерљиво и немерљиво, мисли и осећања, небо и земља, светло и тама, ритам и хармонија, плаво и црвено, боја и шарено, последица и узрок, рацио и ирацио, хемија и алхемија, физика и метафизика, реализам и надреализам, хоризонтала и вертикала, средина и суштина, простор и време, свест и подсвест, лице и наличје, дух и душа… Толико о темама, остало је форма.

Каква је форма Coix поетике?

Текст обухвата дуалност феномена за које се, игром речи или перли, траже појмови. А читалац има те ресурсе, те коцкице које сам склапа и ствара своју причу, причу која има помирити супротности и пронаћи смисао у целини. И код сваког поновног читања имаће другачију визуру, спој супротности, намирен и схваћен парадокс, и неки нови мир. Овде је на сцени манифест израза нове форме у поетици и њеној семантици.

По форми, нова поетика је на трагу хипертекста, који не иде праволинијски јер није линеаран, који се заправо креће разним правцима, односно димензијама – неки то зову дигресије – можда личи, међутим то је ефекат „зечје рупе“ (rabbit hole) која је метафора за нешто што вас, идући разним путевима јер имате разне правце слободе, такорећи да сте у лавиринту, доводи у разна нова, надреална стања, у свет маште где не важи увек логика, већ врло често важи апсурд. Па и Алиса (у Земљи Чуда) је пропала кроз зечју рупу, и знамо шта је све прошла и доживела.

Елем, до те мере вам се, оваквим литерарним апсурдом, пажња може одвући. И одвлачи се. Из перспективе читаоца то је сасвим случајно, али је то једна од мојих техника која теми књижевног дела умањује битност, апострофирајући оно што је остало, а то је форма. Када се једном уђе у „зечју рупу“, тешко се излази. Ефекат „зечје рупе” чини мој текст хипертекстом, као што на интернету када сурфујете, где је пуно кликова на линк па линк па линк па линк…, те на крају не знате одакле сте кренули, шта сте хтели или очекивали, преокупирали су вас нове и нове и нове и нове мисли…

Али овде, у случају мојих романа, ја извлачим читаоца из тог лавиринта, такозваном „вештином враћања из вишеструких дигресија” које су кадре вратити време уназад, на почетак, односно потерати га улево, те тако авантура има кружну формулу. А знамо да је круг савршена форма. Па када је савршена, онда нека задоминира форма над темом, што јесте суштина Coix поетике.

Како се ствара нова поетика?

Ако би ко желео нешто другачије или још, мимо тог „културног“ главног тока, те ако би тај „ко“ пожелео чути/прочитати другачији књижевни израз, израз који свагда иде уз длаку и ветар, и мири апсурд са парадоксом, рацио са фикцијом, и од њих чини близанце док их притом добрано разликује, чинећи их тако целовитим бићима – е, онда овим манифестом представљам нову димензију књижевног израза и књижевну форму.

Поставља се питање шта урадити, може ли се десити нешто ново, а ако може, како то урадити? И ја сам то урадио овако, начин и метода је следећа: Најпре се реализам и све што је mainstream, има разбити у хаос, у парчиће будућег мозаика, а онда се од њих прави склад, с надом да ће исти једнога дана постати хармонија. У сликарству (посебно је приметно у кубизму) када се једном тако уради, то траје вечно, односно уметнички резултат је вечан. Као и у архитектури. У музици, пак, то траје тренутно, или, прецизније речено, траје док траје музичка нумера и утисак слушаоца који бледи у времену.

Али зато се музика мора архивирати: да јој се овековечи тај тренутак и латентни туђи утисак, без гаранције утиснут; зато, на пример, постоји прича „Музеј музике“ у роману „Своја Књига Туђих Утисака“. Или, на пример, употреба рефрена (успутна понављања малих лајтмотива који се протежу кроз цео текст) који као одјек или арматура, држе листове међу корицама, спајајући моментуме као везивно ткиво, наговештавајући и правдајући неопходност неке нове форме у књижевности.

Један од рефрена (лајтмотива) у роману „Пријатељи” је: „лексикон нове лексике и неке нове граматике и семантике, који ствара неку нову поетику.“ Или рефрен из романа „Лена ХАД”: „Јасно као мрак…”, да додам актуелан тренутак: „у сопствени освит”. Нова поетика, односно мој израз, или да кажем „Coix поетика“, синкопира чак и сопствене рефрене, а што би био израз стварања хаоса на макро плану, за разлику од Игре перли (игре речи и профилисања) која је игра на микро плану. Е, оба плана се сустичу, укрштају и ломе, ломећи и простор и време, тиме и слику и музику, и то све у композицији књижевности којој морамо наденути неко ново име, као што је лексика нова, попут нове поетике.

На пример, сликарство свој мозаик прави од простора, ломи га, па лепи. Музика га прави од времена, синкопира га, што значи исто: ломи га, па лепи. Тако и простор и време бивају разбијени да би се поништио реализам и његов први рођак, препаметни mainstream. Тако разбијене, састављам их метафизичким лепком, тражећи копче баш тамо где се не виде одока и на прву. Где се не показују и не нуде саме, јер их је суштина извадила из средине. Не гледам у оно што ми се намеће да гледам, што мами, сија, обасјава, а што само лептира, као и мозак масе лептира, може привући, и у кичу и страдању жртвовати и лепо сагорети тако да жртва никада није свесна да је сагорела.

Свако дело, ликовно, музичко, патаман књижевно, од тих моментума гради хармонију, али неку нову, непознату и ненавикнуту, метафизичку – тако ја видим и то је моја метода. Због тога пишем сопственим начином, неминовно својим литерарним изразом – поетиком која је, како то видим, кадра пратити све поменуте фазе ломова и склапања, типа „ломи па лепи“, не бих ли успео да мој израз буде уметнички и креативан; ломови нека буду креативни, а склапања нека буду уметничка.

За нову поетику потребна је нова књижевна форма, форма тог новог израза којом се утисак може утиснути читаоцу, експресијом. Форма, која као таква – кружница без круга, кост без меса – можда по први пут надмашује саму тему и/или садржину дела. Постаје важнија од само приче и приповедања: форма, коју, дакле, импутирам садржини, чинећи садржину по први пут бременитом, то јест не само својом и ради себе, а истовремено чинећи тиме форму правом садржином (за оне који и даље воле и желе садржину, односно фабулативна очекивања и доживљаје). Можете се запитати, зашто, чему? На крају крајева, како је то могуће ? Е, па, садржину креирам формом у новом поетском изразу – зовите је слободно нова поетика, а ја ћу је означити као Coix поетика – и то као независан феномен.

Та нова форма има све што је потребно да постане жив ентитет, да се с њом човек сроди и опходи као са бићем, те самим тим да је заволи. И онда, мислим, читаоцу друго шта, можда, неће бити потребно. Неочаран mainstreamom, стварам своје моментуме из тих просторно-временских коцкица, тих мини-мулти-матрикса, тако творећи sidestream квант као јединицу смисла уметничког дела. И то радим на свој начин.

(Mainstream – Главни ток, припадност већини, имати популарна мишљења, популарна понашања…

Sidestream – Супротност главном току, бочни ток, притока потока, алтернатива ставовима већине, неприпадност, мањина…).