Mesto zemalja Zapadnog Balkana na energetskoj sceni Evropske unije

Piše: Marina Glamočak

Evropska unija (EU) poseduje političke i finansijske instrumente da utiče na energetske strategije izvan svojih granica, a njeno spoljno upravljanje se ostvaruje preko Energetske zajednice (EZ). Ovaj jedinstveni instrument, koji se smatra stubom spoljne energetske politike Evropske unije, doprinosi njenoj energetskoj bezbednosti. Kakvo je mesto zemalja Zapadnog Balkana na energetskoj sceni Evropske unije?

Susedne države i integrisano energetsko tržište

Da bi se suprotstavila strategiji Rusije na sopstvenoj periferiji, Evropska unija je 2006. godine uspostavila Energetsku zajednicu koja ima za cilj da pripremi, u oblasti energetike, budući ulazak u Uniju susednih zemalja. Članice Evropske zajednice su Evropska unija, Albanija, Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija, Crna Gora, Srbija, Kosovo, Moldavija (2010), Ukrajina (2011) i Gruzija (2017). Status posmatrača imaju Jermenija, Norveška i Turska. Na taj način, Evropska unija je razvila strategiju za integraciju ovih zemalja u zajedničku institucionalnu strukturu, u okviru koje može da ostvaruje svoje energetske interese u datom okruženju obavezujućih pravila koje je sama diktirala.

Da bi se povećala sigurnost evropskog snabdevanja, ideja vodilja „Ugovora o osnivanju Energetske zajednice“ je uspostavljanje transevropskih energetskih mreža (u sektorima električne energije, prirodnog gasa, nafte i obnovljivih izvora energije) koje bi u početku bile regionalne, sa postepenom integracijom u zajednička energetska tržišta.

U okviru Energetske zajednice ugovorne strane su posvećene poštovanju evropskih standarda: liberalizaciji energetskog tržišta, primeni zakonskih mera, stvaranju povoljnih uslova za nova ulaganja u energetiku, uspostavljanju regionalnog tržišta električne energije i gasa i njihovom povezivanju sa tržištem Evropske unije.

Sve ove mere moraju povećati sigurnost evropskog snabdevanja kroz integrisano energetsko tržište i ojačati njegove institucionalne i administrativne kapacitete. Da bi se to postiglo, Evropska komisija, između ostalog, nudi investicije (grantovi, krediti, pristup određenim programima EU) i tehničku pomoć ugovornim stranama.

Time Energetska zajednica nastavlja evropsku perspektivu za zemlje Zapadnog Balkana, jer uprkos obećanjima, dalje evropsko proširenje nije na dnevnom redu.

Balkan na raskrsnici energetskih koridora

Od otkrića ogromnih nalazišta prirodnog gasa u vodama Kaspijskog mora 1997. godine, Jugoistočna Evropa se našla na raskrsnici energetskih koridora, a njen strateški položaj na putu ka zalihama neophodnim za Zapadnu Evropu nastavlja da jača. Ovaj značaj raste s obzirom na isključenje ruskog gasa (kraj avgusta 2022. godine), zatim sabotažu na gasovodima Severni tok 1 i 2 (septembar 2022).

Region Balkana, poslednja tranzitna faza pred krajnjim potrošačem, Evropskom unijom, zauzima stratešku poziciju na putu ka neophodnim zalihama Evrope iz dva razloga. S jedne strane, evropska sigurnost gasa se delimično zasniva na Transjadranskom gasovodu (TAP), zatim LNG (za skladištenje i distibuciju gasa u tečnom stanju), uključujući LNG Krk u Hrvatskoj. S druge strane, jedan od retkih ruskih gasovoda ka Evropi još uvek radi (Turski tok).

Podsetimo, u geopolitičkom okviru Evropske unije, južnoevropski koridor nastoji da zaobiđe rusku teritoriju i uticaj, a sastoji se od nekoliko gasovoda sa izvorišta gasa Sah Deniz u Kaspijskom moru (Azerbejdžan):

– Prelazak gasa preko Gruzije i Turske vrši se posredstvom gasovoda Kavkaz-Jug ( SCP) i Transanatolijskog gasovoda (TANAP) koji se završava na tursko-grčkoj granici,

– Transjadranski gasovod (TAP) povezuje grčko-tursku granicu sa južnom Italijom, a prolazi kroz Albaniju.

Dakle, gasovod Kavkaz-Jug (SCP), Transanatolijski gasovoda (TANAP) i Transjadranski gasovod (TAP) formiraju evropski Južni gasni koridor.

Da balkanske zemlje ne bi bile samo tranzitne zemlje za gas, trebalo bi obezbediti gasne veze sa Transjadranskim gasovodom. Radi se pre svega o tome da se izgradi Jonsko-jadranski gasovod (IAP) koji bi povezao zemlje sa izlazom na Jadransko more (Albanija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Hrvatska) i da se on uključi na Transjadranski gasovod (TAP).

Na taj način Jonsko-jadranski gasovod (IAP) biće sastavni deo Balkanskog gasnog prstena (Vestern Balkan Gas Ring) preko koga bi zemlje regiona mogle biti međusobno povezane. Bušenjem na Jadranu i izgradnjom LNG terminala u Krku (Hrvatska), Valoni (Albanija) i Baru (Crna Gora), Jonsko-jadranski gasovod (IAP) bi takođe mogao da dobija gas iz ovih dodatnih izvora za snabdevanje Evrope.

Grčko-bugarska interkonekcija (IGB) povezuje Bugarsku sa Transjadranskim gasovodom (TAP) i grčkim gasnim terminalom Aleksandropulos, koji se snabdeva isporukama LNG-a iz Alžira, Katara i Sjedinjenih Američkih Država.

Evropska unija i Transbalkanski koridor

Sa klimatskim promenama i energetskom tranzicijom, električna energija ulazi u veliku energetsku debatu. Nemajući skoro nikakvu konkurenciju Evropska unija gradi svojevrstan monopol na tržištu električne energije.

U cilju artikulisanja energetskih politika, Evropska komisija je izvršila integraciju unutrašnjeg tržišta električne energije u koje su uključene balkanske zemlje. Električni podmorski kabal između Crne Gore i Italije bio je prvi realizovan projekat. U cilju usklađivanja sa tržištem struje u Evropskoj uniji zemlje Zapadnog Balkana moraju da:

• obnove svoje nacionalne proizvodne kapacitete,  
• -da ovaj kapacitet prošire obnovljivim izvorima energije, tj. „ozelenjavanjem“ energetskog sektora u regionu, primarno obeleženog upotrebom uglja,
• da obezbede konekcije visokonaponske struje.

Tačnije rečeno, nacionalne i prekogranične visokonaponske veze neophodne su, s jedne strane, da bi se zadovoljile veće nacionalne potrebe za proizvodnjom električne energije, a s druge strane, da bi se uravnotežila fluktuacija u proizvodnji obnovljivih izvora energije i otvorila mogućnost izvoza električne energije u Evropsku uniju.

Dva važna koraka, od suštinskog značaja za povezivanje elektroenergetskih mreža regiona sa mrežama Evropske unije omogućiće povećanje prekograničnih kapaciteta između balkanskih zemalja i izvoz električne energije u Evropsku uniju.

Prvi korak se sastoji od stvaranja strateških veza:

– ponovo povezati linije bivših jugoslovenskih republika,

– povezati Crnu Goru sa Albanijom (već povezana sa Kosovom),

– uspostaviti veze između Severne Makedonije i Bugarske, Kosova i Grčke.

Druga faza će u potpunosti povezati tržišta istočne i zapadne Evrope kroz izgradnju Transbalkanskog koridora (naponski prenosni sistem 400 kV). Koridor obuhvata dve zemlje članice EU (Rumunija i Italija) i tri ugovorne strane Energetske zajednice (Srbija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora). Zbog činjenice da je crnogorski elektroenergetski sistem već povezan podvodnim kablom sa Italijom, neophodno je integrisati crnogorski sistem u elektroenergetski sistem Jugoistočne Evrope (Albanija, Grčka, Severna Makedonija), s jedne strane, a sa druge strane ojačati veze sa dva pogranična sistema (srpski i bosanski).

Podsetimo da podvodni kabal, projektovan da Crna Gora postane čvorište u oblasti električne energije, povezuje elektroenergetske sisteme Italije, Crne Gore, zatim Srbije, Bosne i Hercegovine, i to na linijama starih termoelektrana na ugalj!

U cilju povećanja ostalih tokova električne energije u zemlje Evropske unije, Transbalkanski koridor obuhvata projekte dvostrukih (DV 2×400 kV) 400 kilovoltnih (kV) interkonektivnih vodova između Srbije i Rumunije, zatim dalekovoda između srpskih trafostanica (TS Kragujevac 2 – TS Kraljevo 3), zatim podizanje naponskog nivoa prenosne mreže Zapadne Srbije (TS Obrenovac i TS Bajina Bašta, rekonstrukcija postojećih TS Obrenovac i TS Bajina Bašta) i izgradnju dvosistemske interkonekcije (DV 2×400 kV) koja bi bolje povezala Srbiju i Crnu Goru i omogućila povezivanje i Bosne i Hercegovine sa Crnom gorom.

Navedeno povezivanje električnih sistema omogućiće Italiji da uveze 3095 MV tako što će Rumunija izvoziti 1200 MV, Srbija 250 MV, Bosna i Hercegovina 500 MV i Crna Gora 120 MV.

Zaključak

Da bi obezbedila sopstvenu energetsku bezbednost, posebno u pogledu diverzifikacije i bezbednosti transportnih ruta, Evropska unija je integrisala region Balkana u proces u nastajanju, a to je zajednička energetska evropska politika.

Drugačije rečeno i u kontekstu energije – iako proces integracije zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju stoji u mestu već pune dve decenije – ove zemlje su već sastavni deo Evropske unije.

O autoru

Marina Glamočak rođena je u Užicu, gde je završila osnovnu i srednju školu, a diplomirala na Filozofskom fakultetu – odsek sociologija u Beogradu.

Magistrirala je i doktorirala na pariskoj Visokoj školi za studije društvenih nauka (EHESS). Tema magistarskog rada analizira politički i nacionalni korpus hrvatske i srpske političke emigracije posle Drugog svetskog rata, o čemu je objavila knjigu „Koncepcije Velike Hrvatske i Velike Srbije u političkoj emigraciji“ (KPZ, Užice, 1997). Doktorsku tezu objavila je u Parizu pod naslovom “Jugoslovenska ratna tranzicija“ (La transition guerrière yougoslave, L’Harmattan, Paris, 2000).

Marina Glamočak živi i radi u Parizu, konsultant je i istraživač za strateške, političke i ekonomske analize u oblasti energetike. Sarađuje sa više istraživačkih instituta, vodi studijske projekte i sprovodi sociološka istraživanja.

Autorka je nekoliko zapaženih knjiga i više članaka u oblasti energetike, među kojima su „Evropska energetska nesigurnost – strateško pitanje na Balkanu“, (Technip, Pariz, 2023) i „Energetski izazov na Balkanu. Ruska strategija i evropska bezbednost“, (Technip, Pariz, 2013).

Njena novija analitička interesovanja fokusirana su na energetsku strategiju, kao i na društvenu dinamiku koja se suočava sa energetskom tranzicijom. Prati i objavljuje članke o energetskoj situaciji u Evropskoj uniji, sa posebnim akcentom na mesto, ulogu i perspektive Srbije i država Zapadnog Balkana u evropskom elektroenergetskom sistemu.