Milutin Uskoković

2024-01-30

Milutin Uskoković je najbolji književni stvaralac koga je Užice iznedrilo pre Prvog svetskog rata i spada u red najznačajnijih proznih imena srpske moderne na početku dvadesetog veka.

Rođen je u Užicu, na Lipi, 4. juna (po starom kalendaru) 1884. godine. Još kao dete je osetio nemaštinu i bedu osiromašene trgovačke kuće. Njegovi roditelji Mijailo i Sofija imali su jedanaestoro dece a posle propasti trgovačke radnje nisu imali stalne izvore prihoda. Kao dete, budući književnik nije dugo progovorio. Pošavši u školu, pisao je parčetom olovke jer je majka bila prinuđena da jednu olovku preseca na tri dela.

Posle završenih šest razreda gimnazije, koliko je imala užička Realka krajem devetnaetog veka, Uskoković je peške otišao iz Užica u Beograd da bi nastavio školovanje.

Primao je državnu pomoć i sam se izdržavao. Držao je kondicije i radio kao praktikant u Državnoj statistici, Opštinskom fizikatu i Ministarstvu unutrašnjih dela. Sarađivao je sa listovima za skroman honorar i živeo životom došljaka koji će kasnije opisati u svojim delima.

U Beogradu je završio sedmi i osmi razred gimnazije i studije prava. Tri godine je proveo u Ženevi, gde je 1910. godine odbranio disertaciju iz međunarodnog prava o carinama i stekao titulu doktora pravnih nauka.

Kao i većina ljudi koji kratko žive, Milutin Uskoković je mnogo i uporno radio. Prvi literarni rad objavio je 1901. godine. Tada je imao samo šesnaest godina. Za vreme svog kratkog života, koji je trajao samo trideset jednu godinu, četiri meseca i jedanaest dana, Uskoković je objavio pet knjiga: dve zbirke crtica i pesama u prozi: „Po dživotom“ (1905) i „Vitae fragmenta“ (1908), zbirku pripovedaka „Kad ruže cvetaju“ (1911) i dva romana: „Došljaci“ (1919) i „Čedomir Ilić“ (1914). U piščevoj zaostavštini nađen je nacrt zbirke pripovedaka „Usput“, koja je objavljena 1978. godine. Prevodio je sa francuskog i bugarskog jezika.

Uskoković je pripadao studentima koji su bili jugoslovenski orjentisani. Na Konferenciji jugoslovenskih studenata, koja je održana u Sofiji 1906. godine, podneo je referat u kome se zalagao za balkansku konfederaciju i zbližavanju južnoslovenskih naroda. Ponosio se uspesima Srbje i njenih saveznika u Prvom balkanskom ratu i pobedama nad Turskom. Međutim, teško ga je pogodio rat između Bugarske i Srbije 1913. godine jer je rušio njegove političke ideale o južnoslovenskoj konfederaciji. Novo razočarenje je doživeo 1915. godine kada su Bugari napali Srbiju i, zajedno sa Austrijancima i Nemcima, učestvovali u njenom okupiranju. Bolešljiv i preterano osetljiv, Uskoković nije preživeo propast otadžbine. Povlačio se iz Skoplja, gde je radio u Srpskom konzulatu, prema Nišu i stigao do Kuršumlije. Tu je saznao da mu je odstupnica presečena i, u jednom trenutku malodušnosti i depresije, skočio je u talase nabujale Toplice i utopio se. Bilo je to 15. oktobra 1915. godine.

Po porodičnom vaspitanju Uskoković je bio patrijarhalac, a po obrazovanju evropejac. Poznavao je francusku, nemačku i rusku književnost i bio, u svoje vreme, moderan pisac. Većina njegovih crtica, kratkih priča, pesama u prozi mogla bi i danas da se uvrsti u savremeno stvaralaštvo, jer, ni po formi ni po sadržini, ne zaostaje iza savremenih ostvarenja te vrste.

Uskoković je pripadao grupi mladih književnih stvaralaca koji su na početku dvadesetog veka odlučno kidali vezu sa realističkom tradicijom srpske književnosti. Oni su unosili nove teme, nova raspoloženja i drukčiji odnos prema životu.

Milutina Uskokovića nije interesovala seoska problematika, kojom je ispunjena proza srpskih pisaca pretprošlog veka. I u pripovetkama i u romanima on je pisao isključivo o palanačkom i gradskom životu. Teme je nalazio u Užicu i Beogradu. Prikazao je ekonomsko propadanje Užica i brz razvoj Beograda i njegovo prerastanje u moderan grad. Pisao je o trgovcima, činovnicima i novinarima; o đacima, studentima i kućnim pomoćnicama. Njegove slike Užica i njeove živopisne okline spadaju u najbolje opise u srpskoj književnosti na početku dvadesetog veka. U poređenju sa njegovim prethodnicima, Uskoković je dao širu, svestraniju i umetnički moderniju sliku Beograda, pa je, s pravom, smatran tvorcem beogradskog romana i značajnim predstavnikom „beogradskog stila“.

Odstupanje od realizma i korišćenje više različitih umetničkih postupaka: prikazivanje novog i pasivnog književnog junaka; suptilne psihološke analize književnih junaka oba pola; opisi zasnovani na subjektivnim raspoloženjima, impresijama i asocijacijama i upotreba normativnog književnog jezika, kao i intelektualna izgrađenost stila, predstavljaju odlike književnog dela Milutina Uuskokovića.

Izlaganje na Godišnjem zboru Kulturno-prosvetne zajednice Užice, 27. januara 1996. godine.