Партизанска фабрика оружја и муниције у Ужицу 1941

По уласку партизанских снага у Ужице 24. септембра 1941. године организована је производња у предратној фабрици оружја и муниције у Крчагову.

Фабрика је почела ра ради 1. маја 1928. године у касарни „Стефан Немања“ у Крчагову, након што је оснивач Јакоб Пошингер, у сарадњи са војском и владом Краљевине Југославије, преселио фабрику из Крања у Ужице крајем 1927. године.

Била је то ратне 1941. једина фабрика у окупираном делу Европе где се производило оружје за борбу против фашизма. Честа немачка бомбардовања фабрике онемогућавала  су сигурну производњу. Први ваздушни напад по ослобођењу Ужица, Немци су извели 28. септембра, а наредне 5. и 19. октобра.

По наређењу Врховног штаба фабрика је расељена на више места у граду. Главна производња организована је у подземним трезорима Народне банке, изграђене непосредно  пред  почетак Другог светског рата.

Народна банка Краљевине Југославије

Зграде Народне банке Краљевине Југославије грађене су по пројекту Богдана Несторовића, тада доцента Архитектонског одсека на Техничком факултету у Београду. Извођач радова било је грађевинско предузеће Драгаша Калафатовића из Београда, а надзор је обављао Јован Шнајдер, архитекта Народне банке Краљевине Југославије.

Објекти су израђени на имањима браће Љубомира, Радивоја и Обрада Ђерасимовића, Станише Петаковића и Јована Ђокића.

Радови су почели 12. августа 1939. копањем темеља и градња је текла нормално до 22. маја 1940, када је наређено да се радови убрзају и уведе трећа смена. Зграда Народне банке завршена је 30. октобра, а комисијски примљена 5. децембра 1940. године.

Партизанска фабрика

За потребе партизанске фабрике оружја и муниције, по замислима инжењера Владимира Смирнова, адаптиран је простор у подземним трезорима банке. У десном тунелу радили су муницијско одељење и алатница. У левом делу тунела реконструисано је цивилно склониште које је служило грађанима за  заштиту од непријатељског бомбардовања.

Простор попречног тунела коришћен је за смештај материјала и производа фабрике. Ту је била пушчана муниција, ремонтоване пушке, недовршене бомбе, резервне гранате за топове, делаборисана артиљеријска муниција и авионске бомбе од којих су добијане нове количине барута и експлозива.

Производња је организована у три смене. Радници су даноноћно ударнички радили, снабдевајући муницијом и наоружањем не само борце западне Србије, већ и дела источне Босне и Санџака.

У фабрици је формирано колективно руководство кога су сачињавали Сретен Пенезић, металостругар, Манојло Смиљанић, студент машинске технике, Спасен Јовановић, студент права и Мутимир Поповић Буда, металски радник.

Руководиоци појединих одељења били су Момчило Момо Вуковић, Андер Фердинанд, Радован Зупан, Обрад Андрић, Милутин Смиљанић Кићо и Никола Златковић.

Од радника фабрике оружја и муниције у почетку су формиране две чете у саставу Радничког батаљона, којима су командовали Мијо Савић, резервни официр и Младен Милорадовић. Као командир чете наводи се и Милорад Пантић Косјер.

Партизанска фабрика оружја и муниције радила је до 22. новембра 1941. када се у 15 часова догодила трагична експлозија у којој је изгинуло око 120 радника и цивила затечених у склоништу. Познато је 111 имена погинулих, од којих 62 цивила и 49 радника.

У кратком  периоду рада партизанске фабрике у Ужицу произведено је 21.000 пушака, 40 специјалних пушака за Врховни штаб, 2.700.000 пушчаних метака, 90.000 пиштољске муниције, 20.000 панцирне муниције, 30.000 ручних бомби, 300 тромблона-носача бомби, поправљено око 300 пушкомитраљеза и 3 топа, ремонтовано топовских граната око 5.000, тромблонских бомби око 35.000, направљено нагазних мина око 2.000, напуњено 3.000 флаша бензином.

Фабрика је дала огроман допринос наоружавању устаничких јединица. Експлозија је прекинула производњу и уз људске жртве однела и машине и оружје произведено за фронт.

Само неколико минута пре детонације из фабрике је изашао Тито, чији је штаб био у згради поред трезора.

О експлозији у тунелима Врховни штаб је издао саопштење у листу „Борба“, 25. новембра 1941. године: “… двадесет другог новембра, у 3 часа по подне, плаћени петоколонаши и фашистички шпијуни, истовремено и плански изазвали су експлозије у једној радионици у Ужицу и електричној централи у Чачку… Злочиначка непријатељска рука није постигла свој циљ…”.

Међутим, никада није доказано да је експлозију изазвала саботажа. Претпоставка је да је дошло до варничења на електричним водоводима у попречном тунелу, што је изазвало паљење барута, а затим и експлозију.

Слободна територија западне Србије, позната као Ужичка република, пала је 29. новембра 1941. године када су Немци, у широко непријатељској офанзиви, ушли у Ужице, а Врховни штаб и партизанске јединице са рањеницима повукли се према Златибору и даље према Санџаку.

Сећање на жртве експлозије

У спомен на изгинуле раднике у партизанској фабрици оружја и муниције и цивиле у склоништу, Народни музеј Ужице отворио је у подземним тунелима сталну поставку 1961. године, која је допуњена и реконструисана 2011. године.

Подигнута су и два споменика. Први је на крају десног подземног тунела где је радило муницијско одељење, посвећен радницима који су погинули у експлозији 22. новембра 1941. Споменик, чији је аутор вајар Небојша Митрић, откривен је 3. јула 1961. године. Чини га мрежа металних шипки на којима су фиксирани оригинални делови оружја и миниције деформисани у експлозији.

Други споменик је испред два подземна тунела и музејских зграда. Аутор је вајар Борис Анастасијевић, а откривен је 3. јула 1961. године. Посвећен је грађанима и радницима погинулим у експлозији. Споменик чини плато из чијег средишњег дела се издижу три бронзана крака неједнаке висине, који се раздвајају симболизујући почетак и ширење експлозиј, а међу њима је тело погинулог грађанина. 

Сваке године у подземним тунелима организује се комеморативни скуп уз полагање венаца, у знак сећања на жртве експлозије у Партизанској фабрици оружја и муниције 22. новембра 1941. године. Ужички „Први партизан“ 22. новембар обележава као Дан предузећа.