Милутин Ускоковић

КАД РУЖЕ ЦВЕТАЈУ

Рекли су да се фотографишу, али се нису фотографисали, већ су се за тај новац напили, и тек кад је зора закуцала на орошене прозоре кафане код "Сумрака", дигли су се иза стола, стресли са колена пепео и трунке од дувана и пошли кући.

Напољу се делила ноћ од дана. Са истока се ширила седефаста белина. Мрак је бежао западу. Звезде су трнуле. Већ се јасно видела калдрма, али се улицом још простирао остатак ноћи: танко, нежно плаветнило, које је спречавло погледу да продре до дна улице.

Подигли су јаке од капута, ухватили су испод руке и ишли су кући полако, стопу пред стопу, пазећи да се не клате, и певајући у пола гласа.

Дигни, Кајо, крај од шлингераја!

Откако су били прешли код "Сумрака", непрестано су певали ту песму, фриволну по садржини, а с мелодијом која је опомињала на некакву молитву из литургије. Једном од њих пала на ум, и он је запевао, мангупски, у пола гласа и жмиркајући очима, како се већ она пева. И осталој се двојици допала. Певали су и они, па наредили и Асану да је пева. Асан је ударао о своју цимбалу и певао, мангупски и жмиркајући. И с њима је цела кафана певала и жмиркала.

Разгрејани вином, њих тројица су нашли нечега свог, пуног крајности, парадоксалног, као што је био и њихов живот. И певајући је, било им је на срцу нешто лакше, као кад се плаче...

Свршили су школе. Узели су дипломе. Лука је добио поданство и место за практиканта у лозничком суду. Милош је постављен за полицијског писара у Мионици, а Слободан је још решавао чега да се прими и задовољавао се својим коректорским местом у "Новостима". То вече опраштали су се један од другога после толико дугог школовања.

Између њих није било готово ничег заједничког, па ипак су се још у гимназији здружили, и нису се растављали за све време у Универзитету.

Лука је био Црногорац, већ зрео човек, преко тридесет година. Имао је лепу црну браду. Из његових очију, влажних и меких као у гладног пса, изливала се увек нека плашња. Вечито се бојао да му ко не нахуди. Са сваким добро, сваког чека да он каже своју, па се тек онда њему одреши језик. И тада, обично потврђује, а ако би ипак што супротно рекао, он би начинио један дугачак увод пун извињења и слатких речи. Али, срце му је било добро и за друга би могао погинути.

Милош је био са села, дугачак, сув, са натмуреним сивим очима, испалим јагодицама и дугим, танким, смеђим брковима. Сви су му предмети били једнаки. Ни за један није показивао неке нарочите склоности или симпатије. Сматрао је школу као неко брдо уз које треба узићи. И он се тако пео и пузао са утехом да ће једног дана постати власт. Иначе: скроман, одмерен и искрен.

Слободан је био син једног пропалог трговца из унутрашњости. Кад му је отац пропао овај младић био је још дечко. Тај га се пад јако коснуо и у његову душу унео једну вечиту меланхолију, састављену из неплодних снова и мржње према паланци. У грудима је носио клице туберколозе, која се све више развијала и отимала маха, писао је очајнички песимистичке песме, ту су му их уредници свију листова одбијали, не верујући да се у двадесетим годинама реални живот може приказати црн као проклество. Школа му је ишла доста лако, поред све сиротиње, те Лука и Милош само су њему имали да захвале што су се тако брзо успузали уз то брдо.

Док су дошли кући већ је било свануло.

Петли надали дреку, многобројни петли...

Ори се њихова кукњава из свију крајева Београда, пење се модар јутрењи ваздух и одатле пробада уши буновна човека.

Чудили су се откуда толики петли у Београду, кад се за време које су ту провели нису готово ниједног видели.

Код куће их дирнуше распремљене постеље. Чак се Милош баци на једну, викнувши:

- Ај, хај, ала бих заспао слатко, као пањ!

- Устан' чоче, горе ће ти бити ако приспиш - добаци му Лука.

- Идем ја за воду - умеша се Слободан. - Испљускаћемо се добро, па ће нам бити као и да смо спавали.

Они се обзираху по соби као да су хтели видети да ли ће се шта променити ту, у соби, у дворишту, у Београду, кад они оду. У соби је било све по старом. Две потамнеле слике неких Талијанки са чудноватим фризурама стајале су недодирнуте. Висило је мирно и огледало у жутом, испуцалом оквиру, које је по речима Слободановим имало ту моћ да човеку представи какав ће изгледати кад заспи вечним сном. Иза болничких кревета њихови издрти и олињали куфери, а на прозорима беле завесе, упљуване мувама. Све је било исто. Само што на столу, покривено дуплим бројем ''Новости'', није било више књига, табака, разбацаних хартијица и мрва од хлеба.

Још су се јуче спремили. Лука и Милош за пут, а Слободан за селидбу. Оно мало књига и ствари што су имали спаковали су у своје ручне куфере (других, хвала Богу нису ни имали), и тако су брзо били готови с паковањем... брже него што су се надали.

Док су се умивали, устала је и газдарица Аранка. Иако се с њима често пута свађала око гаса и дрва, она им љубазно пожеле добро јутро и запита их - тек да се нешто каже - како су се спремали за пут? Они су јој нешто одговорили, затим јој дали колико су јој били дужни за кирију, опростили се с њом, узели куфере, и пошли на врата.

Аранка удари у плач.

Слободану би то смешно, нарочито кад му Милош намигну на Луку. Једва се уздржавао до капије да не прсне у кикот. Иначе он није био навикао да га испраћају тако, већ са гунђањем, па и псовкама.

С куферима у руци ударили су средином улице и смејали се колико их грло доносило. И сам Лука се смејао, иако су све стреле биле на њега управљене.

- Е, јес' бож'а ми вјера. Повилењела баба, па све око мене - говорио је Лука.

- А мени стид ударио уз образе, па је питам: ''А што ви, па све око мен' госпоја?'' А она учкиљи очима, па ми рече: ''А што се не жениш, болан не био, за младости и лепоте твоје?'' ''А, грдна, како ћу ти се јадан оженит' кад немам ни ја ни шта понијет' ни шта ижјест', нити сам ти ову проклету школу изучија''.

Смешно има је било како се газдарица наједанпут загрцнула и почела да стење. То им је био само повод јер је код њих све било спремно за смеј или плач. Требало је само нешто да се деси, па да буде једно од то двоје. Газдарица је почела да плаче, и личила је, како Слободан рече, на свињу кад прогута корен од репе, а Милош додао: или на мечку кад се напије сирћета. И смеј је био из њихових образа, зајапурених од вина, и из празних груди, које су се пуниле љутим димом од јевтиног дувана.

У смеју не приметише да ће ударити право на кафаницу где су се досад хранили и остали прилично дужни. У зло доба опази Милош куда их води пут, па викну:

- Не туда, побогу, браћо, ударићемо право на ''Стрика''.

Лука први клисну у једну споредну улицу, па за њим и друга двојица.

То им прекину смеј.

- Да свратимо код ''Дуда'' да ја оставим куфер - рећи ће Слободан - па ћемо онда поред ''Златног коња'' на Саву да вас испратим.

- Вере ми, Слободане, требао си остати код Аранке - дочека га Милош. –Оно, истина, има стеница, али, брате, те џгадије има свуда... сем, ако не намераваш да се уселиш у какву четворокатницу на Теразијама!... Без шале, знаш какве су београдске газдарице. Нека је слава и хвала Лукиној бради, Аранка је још светао изузетак међу њима.

- Мислио сам и ја то. Добра је жена, а и мрзи ме да тражим стан. Обиј један праг, обиј други, иди из улице у улицу, док се најзад не задовољиш с каквим подрумом или караулом. Па после - да и неким чудом нађеш све што треба - мора да се навикаваш на собу, на газдарицу, њеног мужа или милосника, на двориште, и све оне чупаве главе које извирују иза појединих врата и накривљених прозора. То ми је смрт! Али се мора. Не могу да останем онде где ће ме све опомињати на вас. Видиш, давно сам отишао од куће и изгубио све што ме веже за заједницу, па ипак, кад бих се вратио у нашу собу, међу пусте постеље, где смо се толико пута гађали јастуцима и хвалили ову или ону жену са београдских шеталишта, чинило би ми се да сам у гробљу, у гробници. Јест, у гробници где смо се сви погушили. Чинило би ми да су сахранили тамо под постеље, па само ја оживео и лутам кроз смрад од ваших трулих груди и ципела.

- Муч', јадан. Са твојом пјесничком фантазијом доћераћеш до луде куће – прекиде га Лука.

- Озбиљно вам кажем. Дође то мени тако понекад. Нарочито кад останем сам и дуго радим, па се наједанпут тргнем. Тад ми се отвара шесто чуло. Ја осетим како ствари живе, ваздух дишем, а сунце пева. Тад се под почне дизати, зидови клатити, а цео намештај играти. И људи дођу, они које ја волим, али и они претворени у ствари. У соби се стане шаптати тајанствено и неразумљиво. Шапат бива све јачи док се не претвори у једну подозриву, пратећу ларму. И све то падне на мене, стеже ме за гушу и хоће да удави са неком трулежи, отпацима, гнојем неким.

- Ћути, молим те – упаде му у реч Милош. – Доста нам је кад си ноћу скакао из постеље и бунцао као луд... Аранка мисли да ћеш и ти с нама?

- Јесте. Слагао сам је. Стид ме је било да јој другаче одрекнем стан.

Утом стигоше код ''Дуда''. Слободан предаде газди свој куфер и поручи кафе.

- Три кафе јаче, слађе и прекуване – викну газда једном сељачету које се нешто гурило иза келнераја. – Па баш путујете? Е нека вам је са срећом, да Бог да. А ти, земљаче, остајеш?

- Остајем – одговори Слободан.

- Ако, ако. Па не заборави да опет навратиш. А и ви, господо... Дај, дијете, ону начету клековачу, да је пробају млада господа! Јуче ми је стигла од Ужица.

И попише: прву газди за љубав, другу за срећна пута, трећу – света тројица.

Газда им је наплатио само кафе ''како зактева чест и почитаније и љубав међу браћом која се растају''.

За лађу није било доцкан. Могли су се још задржати. Али се пристаниште већ пунило светом. Фијакери закрчују уску улицу. Трамваји звоне и успоравају ход. Носачи вичу и грде се. Пекари и бозаџије утркују се ко ће пре услужити муштерије. Царински стражари и жандарми лено се вуку кроз свет. Мало даље од штега, бљешти калдрма, опрана од јучерашње кише. По њој наслагани сандуци, растурена бурад и испрегнута кола. Једно Циганче, раздрљених груди, гологлаво и босо, седи на једноме балвану и спокојно пуши остатак нечијег томпуса. Свет се више прибија уласку од штега, који је затворен вратима од дебелих, жуто обојених греда. Комешање, гурање, псовке и поздрави. Куфери иду поред главе. Лупа, тутњава, звецкање мамуза и сабаља, мешање жандарма, склањање, протести, гужва: жива слика нашег брзог, бесмисленог живота.

На Сави се дими ''Делиград'', спреман на свој теретни пут. Одмиче његов дах и плаво београдско небо, пространо као жеља занета песника. Бео, снажан труп старог пароброда огледа се достојанствено у домаћим водама, и доле, у дубини, горе његови прозори на јутарњем сунцу.

Ваздух свеж и лак, онај видљиви ваздух последњих сунчаних јутара с јесени.

Лука, Милош и Слободан стајали су на обали и згледали су се као да су хтели да још шта кажу један другом за ово неколико тренутака које им је остало. Али им ништа није долазило на ум. Слободан је пљуцкао воду и посматрао рибе, које би наједанпут прекинуле свој пут, потрчале за храном и, разочаране, обртале се бесмислено у једном кругу.

Она друга двојица окретали су се нервозно и посматрали голетан београдски видик. Час су гледали сивожуте зидине савске капије на тврђави; после би погледали калимегдански брег, и погледом додирнули врхове вечито зелених борића и, мало ниже, златан крст Саборне цркве. И сад је црква била хладна као што им се увек чинила. Одатле им је поглед летео преко целог Београда, све до самих јабланова који су се лепо ређали по топчидерском друму.

Нешто им је чудно навирало у душу, као човеку који се прашта са својим познаницима, па међу њима угледа каквог пријатеља, у кога се преварио, посвађао са њим; човек се предомисли мало, па онда пружи руку и том бившем пријатељу и љубазно му каже збогом. Таквим поздравом поздрављали су се они Београд, као неку сурову, тешку масу, која их је годинама потискивала, газила, али им ипак допустила да постану људи. Губиле им се успомене на зле дане, а у њима оживљавали спомени на тренутке испуњене успехом у школи или каквим интимним проводом у кафани. Других успомена нису имали. Прва младост је пролазила, а они нису осетили ниједне симпатије каквог младог женског срца. Ниједан осмех какве лепе жене није се уставио на њима. Прошло је оно доба које песници описују најрадије, доба првог сунца и ружа, а они га нису ни осетили. Али се они нису љутили, тешили су се да је тако морало бити и да су прошли боље него што је могло бити.

И поглед им је поново прелетао преко трупине великог града који се у сјају сунца бели на свом брегу, и као да је свестан своје лепоте, охоло и с висине, гледа задивљене посматраче.

Требало се опростити са Калимегданом и сновима просањаним на њему, са Кнез - Михајловом улицом, са жипонима који су извиривали по њеном тротоару, са облим грудима, куковима, наполеондорима, трокатницама и свим оним лудим жељама што загревају младе студенте, који се шетају туда у црним фондовским капутима и подигнутим јакама. Требало се опростити с кафаницама, где су уз чашу вина налазили сва уживања која су им била ускраћивана, па и са оним несрећним девојкама које су им за мало новца давали илузију љубави. Опростити се и са Топчидером, који је дискретно примао све њихове умрле жеље у свој хлад и тишину: опростити се и са Савом, илиџама, сандолинама и слободнијим женама у кратком, тесном пливачком костиму које лагано пливају по млакој Савиној води. И отићи тамо, у сиву, незнану маглу, неке прљаве паланке, где по глувим сокацима висе окореле јагњеће џигерице, у суморни безизразни видик.

Звоно са лађе трже сву тројицу.

Они се руковаше и ижљубише. Слободан хтеде да им унесе куфере, као да им укаже почаст, али они не дадоше.

Док се Лука и Милош испеше на кров, зазвони и последње звоно. Даске које спајају брод са штегом уклонише се. "Делиград" рикну кроз дим, као рањен бик, па се онда достојанствено стаде удаљавати од обале.

Слободана прожма нека језа и магла му паде на очи.

Кад се Милош удари руком за врат тако да му се шешир мангупски натуче на чело, и држећи све тако руку за вратом, запева слободно као да је још код "Сумрака".

Дигни, Кајо,
Дигни, Кајо, крај од шлингераја,
Крај од шлингераја...

Његов јак баритон разлегао се по заспалој води и бистром јутарњем видику, те кад он доврши, Слободан настави:

Да га браца,
Да га браца чизмом не окаља,
Чизмом не окаља.

Заједно са песмом губио се и брод. Смањивао се његов снажни труп. Лица на крову уједначавала се и све се мање распознавала. Кад се већ ништа није могло видети, Слободан се несвесно окрену и пође у град.

Пут је био стрмен а он неиспаван, уморан и болестан. На по брда, закашља се и изгуби дах, те се ухвати за дирек: да се одмори. Под њим се пружала чудна панорама ушћа Саве и Дунава. Вода се сијала, ваздух треперио. Нешто огромно, величанствено, а озбиљно и суморно лелујало се на троуглу који чини Београд, Земун и Топчидерско брдо. "Делиград" је пролазио гвоздени мост. Његов дим високо се извијао у небо.

Слободан се осећао као убијен. Нешто тешко притискивало му груди. Поред његових очију дефиловао је цео живот његов и његових другова. Сузе му навирале и он се питао: нашто сав њихов ранији труд и мука? Имају ли песници право што кажу да у њиховим годинама руже цветају? У тим годинама, он није осетио никакве радости, сем што је понеки пут могао да плаче. И, кроз суве сузе које су му навирале на око, он погледа око себе. Јесен је била далеко одмакла и цела флора била је обамрла. Тек иза једног џбуна на Калемегдану вирио је један бокор зимских ружа.

Слободан се разнежи кад их угледа и похита у парк, кашљући и пљујући око себе, да што боље види те жуте, безмирисне и предсмртне руже, које су најбоље доликовале њиховој младости.

[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije][webmail]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net