Милутин Ускоковић

КАД СМО БИЛИ ЂАЦИ

Г. Жарко Димовић, адвокат
Г. Душан Милојевић, изасланик Мин. нар. привреде.
Г-ђа Жарка Димовића.
Машина за кување кафе, нема особа.

Радња се догађа у једној вароши у унутрашњости Србије после отварања обласне пољопривредне изложбе.

Време садашње.

Соба за рад г. Димовића. Столице и остали намештај су измешани од домаће и стране индустрије. Нарочито пада у очи орахов етажер, напуњен књигама, међу којима се виде неколико застарелих уџбеника и расправа из правних наука, зборник закона, повезана дела Светозара Марковића, Љубомира Ненадовића, једна свеска Вукових Дјела, два-три кола Српске књижевне задруге, Срби и Турци од г. Стојана Новаковића и Бели кос.

После ручка. Сунце удара у спуштене завесе. Ваздух сув. За столом, на којем се налази стакло белог вина и две повелике пуне чеше, седи Жарко Димовић, око тридесет година, и његов пријатељ из ђаковања, Душан Милојевић, истих година. Некад, кад су били ђаци у Београду, били су интимнији но два брата. Доцније служба, политика, раситњен живот наших дана и опште нечување традиција раздвојили су их. Прве године су се дописивали чешће. После су само намењивали честитке о слави и Божићу. Сада су се, након две године потпуног ћутања, случајно нашли поводом поменуте изложбе.

Хтели су се и сад да покажу своји, али им није ишло од руке. Целог ручка их је обузимала нелагодност. Разговор је замро. Тек после неколико чаша доброг вина, језик им се дрешио.

Седели су раскомоћени: без капута, крагне и кравате, и одмарали се после повећег подварка, где су слистили све што је боље од ћурана.

С часа на час, разговор опет запне. Чује се само монотоно клаћење шеталице на старинском часовнику са ћулетима. Тишину прекида глас Госпође Димовићке из трпезарије.

Г-ђа Димовићка. Хоћу ли да приставим кафу? Бојим се само да вам не буде још већа врућина. Упекла звезда, па све трепти по сокаку.

Жарко (почеша се по потиљку). Нека! Распреми сто и намири децу, а ја ћу да је скувам... на мојој машини.

Г-ђа Димовићка (стално у трпезарији). Бог с тобом, човече, зар те није стид од те твоје крнтије! Немој да се брукаш пред господином... Све се каним да је једног дана бацим на ђубре.

Жарко. Не шали се главом, но гледај своја посла. Ја знам шта радим. Милојевић је наш човек (Душану). Нећу да ми се жена пржи око ватре. Доста јој је и онако муке... купус у кацу, дете у кућу. А видиш, ђаво га однео, ова врућина, као да већ није крај лета. (Диже се, и вади иза етажера једну плехану, олупану машину за кување кафе). Јест... јест, врућина брука, па још се гојим... капља ће ме ударити. Није лако жени, човече испече се, као рак, у кујни. А овако на шпирту... кошта мало више, али сам бар сербез... само потпалим, па очас кафа као земанле код "Седам тамбурица". Култура, брате век паре и електрицитета...

Душан (зева). Што не купиш нову? Сва ти се олупала, као да је пред топом летела. И право ти каже госпођа: крнтија... ремонт, што би се рекло стручним пољопривредним језиком.

Жарко. Ех, женска посла, хоће само да јој се сјаји.

Душан. Знам да оде у адвокате, али да одеш у тврдице...

Жарко. Није, часна реч... Оно, право да ти кажем, ја нисам био никад галант, али... за ове ствари не жалим потрошити. Само, ја сам ти такав мука ми је да се навикнем, па кад се навикнем... био човек или ствар, ја ти га волим ко рођеног... боже ми прости, као нешто своје.

Душан (канцеларијским гласом). Баш си смешан. Машина, као и остале машине.

Жарко. Па да ви`ш, и није. Знам колико да метнем шипиритуса, колико воде, шећера. У минуту могу да погодим кад ће да провери. Није шала: век сам провео са њом. А збиља познајеш ли је?

Душан. Откуд да је знам кад сам ти први пут у кући!

Жарко. Колико си из ње попио кафа?

Душан (чуди се). Кад?

Жарко. Па кад смо седели код Поле Швабићке, Хилендарска улица број 1. Ај, - хај... дуго је од то доба, читава младост. (Зева). Шта ми је, те ми се спава?

Душан. Код Швабићке? Хајде не лажи!

Жарко. Часна реч, цела истина.

Душан. Па баш она? Како си је могао сачувати?

Жарко. У почетку се чувала сама.

Душан. Ја бих је досад десет пута разбио.

Жарко. И код мене се улупи. Истина, ја је перем, па је чувам... Али жена не пази... Још да зна ко је из ње пио кафе... давно би јој отпевала за душу. Па и овако... кад распрема собу... Ето, пре месец дана морао сам је дати Момиру клонферу... сву ју је излемио.

Душан. Раније ниси толико економисао.

Жарко. Кажем ти, не чувам је због економије, већ... мила ми је. У овој паланци мало је пријатеља. Да си сишао с неба, па би ти нешто да замрсе. И човек се сроди са стварима.

Душан (насмеје се). Кад нема кише, добар је и град.

Жарко. Нарочито са стварима које су остале поред нас, док се око нас све променило. Сећаш ли се кад се искраду... Боса и Ружа (пуни машину водом, певушећи: Девојка боса, пала је роса...)? Тек што дођу из инштитута. Па док један од нас заговара фрау Швабић, а оне цап: у нашу собу на кафу и пољубац.

Душан. Бога ти, како те не мрзи да о томе мислиш?

Жарко. Шта ћеш - докон у овој паланци...

Душан. Докон поп и говеда крштава!

Жарко. Лако је теби у Београду! Насмеши се овамо, намигни онамо, скрени лево, шмугни десно, па време пролази и стари пољупци се заборављају. Бре... бре... како си све заборавио: и њихове црне кецеље, и њихове ужагреле очи. А знам скидао си звезде и клео се, као Чивутин, да ћеш волети Ружу до гроба, и после гроба. А сад?...

Душан. Дужност... канцеларија. Има се пречег посла. Нисам ја крив.

Жарко. Не знам ко је крив. Али ако ти ниси волео твоју Ружу, ја сам волео ону моју... "Девојка боса, пала је роса". Ето, оженио сам се, изродио децу, више волим жену него себе, па ипак, ја волим понекад да мислим на њу... на Босу, можда баш не тачно на њу, него на оно време крилатих снова и лаког живота. И тада, у мојој глави заструји нешто више од мојих парница и ове паланке, где је један фијакер читав догађај. Моје мисли иду у Београд, где је постојао још "Еснафлија", "Дарданели", "Тигар", "Кинески цар" и онај стари "Балкан", пун ђака, где се Аца Шкембар свађа с келнерима око кредита и брани се изрекама из Горског вијенца. Чини ми се да је тада било увек пролеће, да су људи били сви поштени, а жене пријатне. И људи били све поштени, а жене пријатне. И цео тај свет снова стапа се у једно младо лице, бледо и румено као бресква, које се још јаче зарумени и забледи кад ме види - у њу, у ту Босу, и мени се очи наводне.

Душан. Лакше море, чуће те жена.

Жарко. Не разуме она то. И што зна, зна да је прошло, па је се не тиче. (Потпали шпиритус, узме воденицу, враћа се на своје место, меље и ћути).

Душан. (замишљено гледа у машину око које игра плав шпиритусни пламен, све већи, све јачи) Имаш право. То је она наша машина. Познајем је по заклопцу.

Жарко (не слуша га, меље и гледа у таван). Како је то све било лепо, без обавезе, без терета, високо, свето!

Душан (одушевљава се). Па тамо, у оној великој соби, поред наших куфера и књига, јединог нашег имања. Како су велики тада били снови, како су јака била одушевљења и вера у себе, у своје, у живот и будућност.Сад се не може више да воли као тада.

Жарко (подругљиво). Али се може да заборавља!

Душан (трже се). Има се много посла. Сад сам мало дахнуо душом откако се постало секретарем. Као писар, пискарало се од јутра до мрака. А кад смо били ђаци, испити су нам били једина брига. Сећам се и ја тога доба... понеки пут, кад ме неко увреди, па не могу да се браним... кад останем сам или повучем коју више. Пред моје очи се појави и она дугачка кућа с бакалницом на ћошку. Пола Швабићка, очешљана а ла кнегиња Љубица, и Ружа и Боса. Знаш ли како ме је Ружа дирала за оне моје панталоне. (Не чекајући одговор певуши:)

У мог лоле сиве панталоне.
Аој.. лоле, сиве панталоне.
Ах, ја волим ове панталоне.

Жарко (искапи чашу). А Боса за мене кад останем шворц:

Што ја волим мога сиротана,
Сиротана ко што сам и сама -
Нема пара да купи дувана.

Душан. Кад не могу да нам дођу...

Жарко. Или падне мрак...

Обојица. Оне нам телеграфишу кроза зид.

Душан. Ружа куца перорезом.

Жарко. Боса куца плајвазом.

Душан. Три ударца с великим размаком... пољубац.

Жарко. Шест удараца... по два једно за другим: ја те волим.

Душан. Грађански поступак падне под астал.

Жарко. И човек заспи, пун великих нада.

Душан. Чини ми се да сад ђаци не живе тако.

Жарко. Живе, само ми то не знамо.

Душан. Лепо се сад сећам Руже. Није била толико лепа колико је уображавала. Нос јој је био зашиљен, чело ниско. Али косе, црне као никоја ствар на свету а очи светле, пуне црних пламенова који се гасе и пале, који погађају као стреле и оживљују човека као труба на јуриш. Крупна као мушкарац, корак увек велики, рамена устурила, на грудима велика црвена машна, поглед отворен, на глави мушки шешир, на рукама манжетне.

Жарко. Звер-жена.

Душан. Надимак јој је потпуно одговарао. Због њега сам и почео са њом. И онда... ми смо били у доба кад се воли да се воли. И ја сам је много волео. Чак и кад се наљути, кад намршти оне своје црне веђе и подигне још више нос у небо, па ме стане грдити, као да је мој претпостављени, што сам остао до поноћи у кафани и пио. А ја јој обавијем струк, слободан, мек струк без мидера, и док се она грчи, отима... ја јој погодим уста, притиснем јој пољубац у крај усана, увек хладних, али слатких као сладолед. Био сам се навикао на њене грдње, на отимање пољубаца, на пушење цигарета из њене руке, на задовољства и муке које ми је чинила, да сам мислио да се никад од ње не могу раставити. Па смо се растали, као што знаш. Човек се на човека навикне, као ти на твоју машину, као на удобну собу, као на коња. Гледао сам људе који плачу за својим коњем горе него за рођеним оцем. Тако ти је то и са женском. Мислиш да си на деветом небу. И чуваш је као икону у кући. Али то се постепено истире, љушти, постаје свакодневно, досадно, ружно, човеку тешко да се растави. Пусти се да се иде... и то тако иде, док се једанпут не прекине. Промениш коња. У почетку ти је неудобно, жалиш за старим, криво ти је, љутиш се. Али се навикаваш. Све се заборави, да се један пут у години помене у неком сентименталном расположењу, после подварка и шесте чаше вина.

Жарко. Та твоја коњска упоређења! Види се да само с њима имаш посла.

Душан. Можеш мислити шта хоћеш, али човек је на крају ствар, коњ.

Жарко. Немој тако... Није право да тако говориш. Оне су нас волеле, дале нам много пријатних часова у данима кад смо били мали, непознати, непризнати. И отишле су, не тражећи ништа од нас. Оне нас нису ничим намучиле...

Душан. Вараш се. Ти си заборавио како ме је Ружа остављала, како је свирепо исмевала моје планове...

Жарко. Истина, она је и била права противност Боси. Изгледа да је то код женскиња редовно. Слажу се само две које немају ништа заједничко.

Душан. Тако ти је и код нас.

Жарко. Док је твоја била здрава као бик - да се послужим твојим ветеринарским поређењима - моја је била бледа, болешљива, разнежена као јесењи дан. Њени образи би се заруменели само кад би се упашила да их Швабићка не примети код нас. Њене нежне, провидне уши вириле су из суве плаве косе, и увек ме опомињале колико је нежна и како је треба да чувам. И ту велику косу, као од лана, делила је с леве стране, те јој је падала на десну као таласи неког немогућег водопада. Чело јој је било замагљено, израз лица уморан, али очи, њене велике кестењасте очи, сијале су весело, несташно, изнад уздигнутих смеђих обрва, и, не штедећи расипале светлост по танком носу, по бледим образима, по скупљеним, анемичним уснама, те је личила на собне руже, бледе и болесне. Њена душа је била добра и мирна: знам да је патила кад учиним какву будалаштину, али ми никад за то није пребацивала. Док сте се ви двоје љубили понекад као луди, ми смо седели једно до другог, држали се за руке, и уживали тако сањајући. У пољупцима, као и у свакој ствари, треба знати извесну границу, јер они често пута кваре оно што је најлепше што нам жене дају: илузију. Не знам тачно, могуће због њене болешљивости, или, уопште, због нечега светога што је та девојка уливала у мене, ја нисам прелазио ову границу и био сам срећан да очувам ту илузију љубави.

Душан. А како си прекинуо са њом?

Жарко. Не знам. Познато ти је да се идуће јесени није вратила. Родитељи јој нису допустили да продужи школу због слабог здравља. Нисмо се смели дописивати. Неколико поздрава преко Руже... два-три увела цвета... - и то је све. А Ружа? Шта је с њом?

Душан. Немам појма.

Жарко. Где ли су оне сад?

Машина за кување кафе ври.

(Плав пламен од шпиритуса лиже уз плех. Пара се диже испод поклопца и губи се око прозора. Кратка пауза).

Г-ђа Димовић (помаља се, за први пут кроз одшкринута врата. Коса јој је у нереду. Рекла није потпуно закопчана. Види се да је нахранила дете). Шта ћеш да спремимо за вечеру? Ја велим: ђувеч са свињским.

Жарко (преко рамена). Шта ти је воља. Ако ћеш и с коњским!

[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije][webmail]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net