Милутин Ускоковић

КРАЈ РОМАНА

При руци ми је једна књига. Зове се Роман сиромашног младића. Ствар није много интересантна, али вреди да се прочита.

Из прве главе дознао сам да се јунак овог почетничког романа зове Богдан Станић, да је ђак сликарске школе и сиромах човек. У другој глави се Богдан већ заљубљује. У трећој су описане његове муке, у четвртој његова љубав, у петој... и т.д. све до четрнаесте главе, управо до самог свршетка романа. Тек овде, право рећи, роман постаје интересантан и награђује муку читања.

Како даље глава нема више од четири, а кратке су, преписаћу вам их, изостављајући све што ми се чини споредно и сувишно.

Дакле,

Ишао је главном улицом.

Ту му је било врло тесно. Света много; јер је био леп дан и неки празник, те су људи ишли на Калимегдан у шетњу. Ретко где да се знало реда, да шетачи иду један за другим или леса за лесом него се то зауствљало истрчавало, окретало и гурало.

Богдану нешто није било добро. Руке су му гореле а ватра му ломила цело тело, те кад би га ко ма и очешао, заболело би га дубоко, до срца. А немилостиво су га дирали, гурали и ћушкали. Никоме није импоновао његов жут имберциг, обучен иако му није време, те му се нико није склањао с пута: Богдан се опет није могао склонити на све стране.

Стога је мукло говорио пардон, као да је он крив, обилазио веће групе, ишао косимице, силазио са тротоара, ишао калдрмом гледајући да га каква кола на прегазе, опет се пео, и тако ишао све даље путем равним и без прашине, али мучним, врло мучним за човека у избеледелом иберцигу.

Иако је сунце готово било на смирају и улицом се простирале велике сенке од кућа, ваздух је био врућ и тежак за дисање. По доврацима великих трговачких радња белила се прашина. Трокатнице су заклањале небо да му се видео тек једно парченце, немо и без израза. Лупа кола пробијала је уши.

Ипак је свет весело ишао и разговарао се о дневним бригама и задовољствима. Промицали су фино углачани капути и лепо намештене свилене блузе. У ваздух се дизали пикантни шешири. Шуштали жипони, свецкале мамузе, мирисао скупоцен парфим. Гомила жуборила, таласала се и окретала се да се види у великим трговачким излозима.

И Богдан је погледао у један излог. Тамо је видео жут, извештао иберциг, обучен као на мотку; више њега измашћен шешир на врату који је крила прљава крагна са отрцаном краватом, а испод шешира, видео је Богдан чворнату лорфу свога лица. Више механички, не мислећи, окренуо се од те слике јада и запуштености, па кад је погледао око себе и видео гојазна, однегована лица, уздахнуо је и поруменео од стида.

Прво што је тада помислио, било је:

- Зар ја, бедни ђак уметничко – занатлијске школе, који се храни у прчварници на Тркалишту и једе за ручак тридесет пара а за вечеру двадесет, да се мешам у овај свет и трчим за Госпођом... ја који једанпут у две године купим једно одело, па и оно у старинарници, спавам у једној изби са још тројицом себи равних, пушим често и туђе опушке, ја који...»

Ту затресе својом чупавом главом, јер га обузе малодушност. Дође му да се врати из главне улице на Тркалиште, где нема трокатница, где су накривљени народски плотови, небо широко, прашина по путу дебела и мека; на Тркалиште где нико не замера за изгужвани шешир и жути иберциг, где га нико не гура, где ужива титулу ако не господина, а оно брата, побратима, пријатеља.

Таман да се окрене и пође у свој крај, кад га трже један човек.

То је човек кога не познаје, кога никад није видео, али тај човек постоји, постоји ту у њему, под прсником без дугмади, под прљавом кошуљом и испалим ребрима, постоји тај његов пратилац, који њиме управља, који му се јавља у свакој прилици, кад хоће да учини какву глупост или узме палету у руке. Он му доноси и зло и добро. Он га је свукао са редног пута једног априлског поподнева кад му је улио у главу идеју у прву његову карикатуру: "Господин професор и Госпођа директорка". Кад су га тада сви терали од себе, онда га је тај човек узео за руку, довео у Београд и уписао у школу уметника.

Тај Богданов ђаво и анђео узе и сад реч, и рече:

- Шта се стидиш и ко је тај пред ким се ти стидиш?! Пред ови људима који с обучени у нове капуте и сукње! Помисли само, да то они нису зарадили, јер да се то може зарадити поштеним радом, зарадио би и ти. И то је све што они имају: свуци им то одело, па ћеш видети да су то све робијаши; на леђима свакога од њих, био то човек, жена, девојка или дете, пише по једно рци – разумеш ли! А ако нису то, онда су лутке и лутани! Ко се може поносити што га срећа обасипа својом благодети, кад је она без очију! О, скини тим људима косу и разбиј им лобању, па ћеш наћи да им је мозак од струготина, срце без печеног блата, а крв пуна воде. Њих се стидиш!...Напред!

Богдан саже главу и пође.

На Калемегдан је дошао гледајући неће ли спазити свога идола. Мислио је на њ и у глави стварао слике, где је бачена сва светлост на изразиту главу једне жене, на један профил који представља студију живота у цвету. Таласаста црна коса, као сладак терет, пада испод раскошног, а ускусног шешира. На танком, правилном носу стоји јој поносито цвикер у златном оквиру, кроз који бију црне оче и као тама из планинске пештере. У угловима између веђа и чела пише јој: ја волим живот, а око усана игра јој уздржан осмејак који то потврђује.

Богдан замисли најпре да види само ту главу. После тога он у мислима угледа њена округла рамена, на сразмерне груди и друге облине младе развијене жене. После му се учини, да га она гледа оним својим погледом који и сече и милује, затим да му прилази, да му нешто говори и узима га под руку. Она га води кроз калимегданске стазе, и даље, кроз неке алеје у којима се не уме да нађе, али које му се чине познате. Око њих чемпреси и маслине. у бујном зеленилу беласа се покоја остарела мермерна урна. Они улазе у један врт где се диже некаква фантастична вила. Наоколо свуд мирис и роса. Иду уз степенице по којима се поређале наге богиње и смокови листови, пролазе кроз ходнике, испод сводова, око стубова, и улазе у једну собу, на чијим су прозорима спуштене жалузине, а завесе тек мало размакнуте.

Лакат једног коњичког официра који није имао воље да се склони испред једног замишљеног љубавника у избледелом иберцигу, трже га на самом уласку од Калимегдана. Богдан се освести, рече и њему пардон, прође кроз круг поред водоскока и стаде гледати по столицама и унаоколо е да ли ће спазити своју Госпођу.

Ње није било ту, као ни на савској тераси куда се Богдан био кренуо. Како га се други свет није тицао, он се заустави крај једне ограде и посматраше како сунце залази више ниског земунског брда.

Сава и Дунав били су се излили преко својих обала до самог желе зничког насипа на угарској страни, тако да се дрвеће, по њему запађено, огледало у води, која се била под зрацима залазећег сунца претворила у плавичаст седеф. Све је тонуло у руменоплаву маглу: Сава, Дунав, острвца остарели редути београдске тврђаве. Венеција, Београд и Топчидер. Само је сунце, крваво и светло бацало стуб растопљеног сребра у широки дунавски рукав пред Војним острвом, и палило ватру на прозорима кућа по београдском венцу.

Небо високо и величанствено. Као да је тајанствени уметник био наместио облаке за небеске орнаменте. На северу се небо губило у таласасту банатску равницу, а на југу падало на Баново брдо, иза кога је долазио свечан мир, мир природе која хоће да се одмара. И уколико је сунца нестајало, све је осетнији био овај мир, све је јаче било плаветнило, а румени тонови губили се у њему.

Богдан, као сликар и уметник, осећао је сву лепоту овог чудесног призора и пејзажа, али он није хтео мир, већ је желео да се све то запали, цео тај пространи хоризонт да букти, па да скочи у тај огањ, да у жару и угарцима нађе своју милу, загрли је, припије се уз њу као змија па да сагори.

Од свега тога природа му није нудила ништа до плаветнило крстача на болничком гробљу. Али његова љубав није била плава, његове мисли нису биле плаве, већ црвене, пуне крви и ватре. Зато, он окрену главу од те лепоте.

Свет се враћао с Калимегдана, те се Богдан побоја да Госпођа не дође.

- Она мора доћи – проговори у њему опет онај човек. – Да, мора доћи, и вечерас ће бити још нешто!

Доиста, и Богдан је осећао да ће вечерас бити још нешто, али шта ће бити, то није знао.

Како је било доцкан, то је већ било поуздано да неће доћи на Калимегдан, те Богдан пође у град.

На калимегданском улазу пуче пред његовим очима слика главне улице. Ноћ, прозрачна, лака београдска ноћ, са небом добричином и милионима разблуђених звезда, била се опустила на београдске неједнаке очи. Лампиони су пуштали прве зраке своје беле трепераве светлости. Свет се гушио десним тротоаром, а у даљини певао неки шегрт: Пријатељу, не дирај у прију!...

- Што ли је нема? – запита се Станић.

- Она мора доћи, и вечерас ће бити још нешто – одговори му онај човек у њему.

У том тренутку нешто засија пред његовим очима.

Он се трже.

У гомили шешира, вратова и рамена, видела се једна женска поносита глава, са бујном, растреситом косом и златним цвикером уз само чело.

Богдан осети мирис Госпођиних хаљина, под којима је играло њено гипко тело, зачу музику њених скутова и груди, и лепршање њене косе. Грозничава ватра плану у његовој крви већим жаром. Облио га румен, и једна струја, брза као електрична, прође му кроз зглавкове десне руке, проби се кроз раме, уђе му у груди, затресе му мозак, и поче ударати на слепоочницама.

Госпођа беше готово пред самим њим: поносито као да је краљица, лепа као визија, пуна баја као ноћ у априлу.

Тада га мило ошину поглед њених очију и, учини му се, да се румене контуре њених усана развукоше у љубазан осмех жене која осећа и воли. Одмах после тога она се окрете и врати низ улицу. Тежак скут њене свилене сукње и жипона пређе му преко ципела, а развијена обнажена плећа жене у пуној снази изађоше му пред саме очи. Дође му да пољуби своје издрте ципеле и загрли мршаве и суве ноге. Грло му се осуши и срце залупа силно о танак слој меса између ребара.

Гомила шетача таласала се као кад дуне ветар Дунавом, тресла се и њихала тамо – амо као лишће у буковом гају, те их растављала и опет састављала.

Богдан се кад би га свет раздвојио, дизао на прсте и бацао погледе а кад би га саставио, гутао је, као грозничав болесник воду, парфим из њене блузе и облих, меснатих мишица које су се назирале кроз танке рукаве.

Госпођа је била у једноставно црној хаљини да су бели делови њеног тела које је хаљина допуштала да се виде били још бељи још теснији, ако се може тако рећи још заноснији, те су Богдана опијали као морфијум. Обузимао га је некакав несавладљив пламен, али не оне болесне ватре, већ неке друге, снажне и бесне.Осећао је да му расте јачина да му нешто притиска мозак, и да га све то тера на нешто што није лепо што не треба да се ради, али што хоће врхови од прстију, руке и ноге, и цела његова снага. Он се ипак устезао.

За време тога оклевања. Госпођа му измаче у гомили шетача. Тада чу наново глас оног његовог тајанствног друга.

Напред, вечерас мора бити нешто.

Готово не знајући шта ради. Богдан се укоси, гурну раменом у страну једног господина, одбаци руком другог па трећег и четвртог. И оно реда што је било поремети се. Почеше се и други гурати. У том га један талас подухвати и избаци, баш за сама леђа Госпођина.

Опет замириса парфим, зашушташе свилене сукње, заиграше округли мишићи и заголица мека пуноћа блиског женског тела. Све то, брзо као муња, створи у Богдановој души једну луду, дрску жељу: да под руком осети ту пуноћу и мекоту.

Можда је у његовој глави страст била оставила још мало свести да то не оствари, али га гомила, баш у првом моменту заноса снажно и изненада гурну напред, те, решен као самоубица, Богдан леже на Госпођина плећа, обавијена танком блузом, и ухвати се грчевито испод лаката за њену руку у исплетеној наруквици. Рука му утону у меко месо, живци му и трепавице заиграше, у ушима му поче да зврји, а испод грла да га хвата грч.

Све је то било колико да човек руком мане.

Госпођа се окрене хитро. Цвикер забљешта ко усијан. Усне јој се отворише и Богдан зачу пискав глас увређене жене:

- Ви.. ви, простак један!... Како сте неуљудни!

Богдан одскочи са тротоара.

Тренут два није ништа знао за себе.

Кад се мало повратио, осети најпре да га обузима зима, најпре с рамена, па онда са свих страна. Крупне грашке хладног зноја избише му по челу. Али му се свест још није повраћала потпуно. Око њега је зујало, колебало се, играло нешто у разним бојама, а он није мислио ништа. Тек га после извесног времена трже нечији суров глас:

- Чувај се!

Он се инстинктивно опет склони на тротоар, док поред самог његовог рамена не прозврја један фијакер.

То га је потпуно освестило.

Било му је мало лакше, јер је видео да свет пролази као да се ништа није десило. Госпођа је свакако била разумела да је то било случајно или се правила да тако разуме да би избегла већи скандал, а околни свет није био приметио ништа изванредно.

Сагнуте главе, пошао је наниже, прешавши на другу страну улице, па чим дође на један угао, сави у споредну улицу. Натукао је шешир на очи и посматрао облик камења којим је улица била калдрмисана.

Трудио се да не мисли на оно што се десило. Али се није могло. Мало – мало, па му зазврји, у ушима: " Ви... ви, простак један!... Како сте неуљудни!..."

Ишао је све даље не мислећи куда иде. Тек с времена на време подигао би главу, погледао око себе, на куће, које су се губиле у висини и у мраку, и на лица, која су хитала својим послом.

Утом прође покрај једног подрумчета.

Тек ту осети колико је уморан и жедан.

Унутра виде мршава, запуштена лица, избледеле капуте и изгужване шешире. Они су весело гибали по такту који је давало неко препрсло, ненамазано ћемане из ћошка. У чашама и полићима на столу светлуцала је ракија. Лампа, обешена о таван, слабо је светлела, те је било доста жељене таме.

У Богдана се појави прохтев да седи и пије да попије све што има. И сишао је у подрум, и пио је. Лепо је извадио из џепа нешто новца – сву своју готовину – кад му се донесе нов чокањ, плаћао је одмах.

Ћемане је свирало неку веселу сокачку песмицу. За свима се столовима безбрижно лармало. Један амалин скинуо своју умашћену, нумерисану шајкачу, напијао здравицу, и помињао Косово и Сливницу. Ракија је слатко падала на срце, а све се мање чуло: "Ви... ви, простак један!"

Кад се дигао и изашао на улицу. Богдану се мрак чинио тако густ да га је могао руком ухватити. И још нешто. Чинило му се да не стаје на камен, већ да гази по некој вуни, по самом мраку. После му се привиђало да га неко гура иза леђа те посрће. Поче да се брани и млатара рукама ок осебе. Хтео је да се дохвати оног зликовца иза леђа, па кад се једном хитро окрете и заману руком да га удари песницом по зубима изгуби равнотежу и паде.

Ништа га није заболело. Само се тешко диже. Корачи још двапут – трипут, па поново паде. Тада га притиште мрак, тежак као олово, клече му на груди и не даде му да се дигне, иако га је Богдан гурао и упирао да се дугне са земље.

После неког времена учини му се да види неке носеве како се над њим нагињу, и да чује свој рођени глас где се труди да каже његову адресу: затим је било још нешто па више ништа.

Осећао је како га нешто јако жуљи кад се разабрао.

Лежао је на неким даскама, у полутами. Око њега су стајали три мргодна зида, а пред њим једно прозорче са решеткама, кроз које је споља продирала жућкаста светлост почађала фењере.

- Ја сам у затвору! – рече он гласно.

- Соба нумера четири! – добаци му један глас из мрака.

Тек тада спази, у једном углу, неко згурено биће.

- Донео те синоћ каплар Милета, као стрвину на раменима – продужује то биће – Ух што си био пијан, ко мајка!

Стенице и други гад јели су га по врату и рукама.

Осећао се јак смрад. Из зидина била је зима.

Дође му да скочи, да залупа на вратима да га пусте, али помисао на све што се збило уби му вољу да изађе у слободу.

Ви...ви, простак, један! – поче опет да му зуји око главе.

Али те речи више нису имале раније снаге. Нечег прошастог, историјског било је сад у њима, нечег раније препаћеног што доводи сенке, што само боца и пече. Па и то се губило. Срце се празнило, и место свега долазила је зима, најобичнија зима из неокречених подрумских зидова.

- Зима ти је, а ? – опет поче онај глас. – То је за синоћну врућину. Али шалу на страну, немој се покривати тим прњама пуне су вашки... Згрчи се овако као ја, па спавај. Дуго је до зоре.

Богдан послуша и зрчи се. Зима му истера све мисли о прошлости и ули му хладну резигнацију хапсеника. Полако па заспа. Спавао је све док га не пробудише да га воде у кварт.

Тамо га пустише пред једног чиновника.

Он узе спроводни акт и поче да чита наглас и за себе:

- Синоћ око девет часова нађена је једна индивидуа у напитом стању на калдрми.

Чиновник дохвати муштиклу, трже један дим, па све једнако гледајући у акт, запита Богдана:

- Како се зовеш?

- Богдан Станић.

- Занимање?

- Ђак сам сликарске школе.

- Шта ђак? То ти ком другом! Да се онако наљоскаш као свиња. Кам` ђачка карта.

Богдан извади из џепа један свежањ хартија, пуних карикатура и потеза, па тражећи карту, поче да се брани:

- Молим вас, ја сам пио за свој грош. Што сам ја вама зрешио: молим вас?

- Ћутите! Није вас ни стид – окрену полицајац кад виде карту и оне цртеже. – Погледајте само какви сте.

Богдан се погледа нехотице. Изгледао јњ као каква крајња пропалица.

- Нисте знали ни име да кажете. Тако млади, а већ пропали!

У гласу овог чиновника било је одмереног, али топлог сажаљења. Богданa то дирну. "Тако млади!" ... Откад такву реч није био чуо! Да, он је био млад, тек нешто иза двадесет година, а младост је била на измаку, фантазијом залуђивана, алкохолом трована, дуваном загушивана. Отишле младе године у маглу, и ништа. Будућност неизвесна, тамна, а прошлост још тамнија.

Богдан се виде у дроњцима. Осети се изнемогао, остарео, преживео. Стид и туга затресоше му срце и на очи му истераше сузе, најпре једну, па другу, па трећу, и он бризну, у нервозан, конвулзиван плач.

Хтеде нешто да каже у свој прилог, да се одбрани, али га сузе загушише и из груди му избише само неки неартикуловани гласови.

Чиновник му рече да се умири, и пусти га да иде куд зна.

Ту се завршује овај роман

[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije][webmail]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net