Милутин Ускоковић

ЛАКОВАНЕ ЦИПЕЛЕ

Милка је удвостручила кораке само да би што пре дошла до првог дућана где се продају ципеле. Бојала се да се дућан не затвори док она не дође, јер је било доцкан.

Као у инат, ове суботе посла је било толико да је морала остати у радионици до девет сати, иако ће сутра у недељу радити цело пре подне. Али после подне! Она ће бити слободна као кад је била дете, састаће се са Ратком, тим плавооким обешењаком, па ће с њим и осталим друштвом изаћи у Топчидер. Ићи ће пешке. Неће она да се Ратко троши због ње, да плаћа трамвај кад, хвала богу, имају здраве ноге. После ће улучити згодну прилику, одвојиће се од друштва, узеће се испод руке и ићи ће, једно до другог, а њихове сенке дрхтаће по белом шљунку, дрхтати и грлити се. Само... само јој требају још ципеле.

То раније није била приметила већ јој је, њена другарица, Хермина скренула пажњу рекавши јој баш јутрос да су јој ципеле дотрајале и да јој страшно ружно стоје.

"Свакако", продужавала је она у мислима хитајући своме циљу. "И Ратку је непријатно када ме види у њима. Можда се и стиди да иде са мном, па трпи и неће да ми каже. Ова лева сасвим се искривила и већ идем на лицу. Десна је сва искривљена. Последњи пут је крпио неки шегрт, па пришивао закрпе као шницле. Пфф - ала су гадне!"

Цело после подне мислила је на ципеле. Све што добије од госпође даће за њих, па мајка ма шта рекла. У радионици јој је било врло незгодно. Нешто је боло из ваздуха, са тавана, из пода. На столици се никако није могла наместити. Ни на машини јој није ишло ништа боље. Испрва је мислила да јој смета сунце, које ју је шибало преко рамена и рада, али кад је оно зашло, видела је да то није био прави узрок.

Дотле, увек спремна да се на први глас какве песме придружи са својим мало крупнијим алтом, сад је ћутала и чудила се како остале могу певати. Није више уживала, као раније, посматрајући, мирно и преко рада, како свет пролази улицом.

Ципеле, недеља, Ратко, Топчидер, плата, госпођа, па опет ципеле и Ратко, нису јој избијали из главе, а зидни часовник је лено избијао секунде, којима је требала читава вечност да саставе пет минута и помакну сказаљку за један број. С часа на час досада би јој се претворила у гнев, па би јој дошло да гурне машину, скочи с једне другарице на другу, дотрчи до госпође, отме јој своју зараду, излети на улицу и нареди свима часовницима и календарима да тога тренутка буде три сата недељног поподнева. Али, свесност да је она одвише слаба да би могла изменити ма шта у току времена чинила је да јој се прилив претварао у одлив и гнев у послушност. Тада је у рукама и ногама осећала такву малаксалост да је једва покретала машину и најрадије би у том тренутку заспала да је смела.

Полако, али већ једном, дошло је то време, кад је госпођа рекла: "Доста!" и позвала их да се спреме и приме недељну зараду.

Чим је Милка осетила у рукама глатку банкноту од десет динара, колико је свега имала да прими те недеље, полетела је низ врата и степенице. Чинило јој се да је тада никоја сила на свету не би могла задржати. И улицом би трчала да се није бојала света и ноћних стражара. Нове ципеле, недеља, сунчано поподне, свет, пиво. Топчидер, Ратко и неисказана сласт бити поред њега, чинило јој се да сад зависи од те жућкасте хартије и неколико тренутака у времену.

Прва продавница ципела на коју је била наишла тек што се није затворила. Ролетне на излозима биле су већ спуштене, а на вратима до половине. Унутра се видела светлост. Милка се није ни за часак премишљала, но саже главу, снажно притиште кваку и улете у дућан.

Унутра никога није било сем газде, који је пребројавао пазар. Газда мало намрштен, момак у годинама, трже се од изненадне посете, али кад виде да је то само једна девојка, прибра се, уста иза стола и љубазно јој се стави на расположење.

Милка се збуни и једва му објасни шта жели. Брз ход, близина циља и сусрет са једним човеком, непознатим и старијим од ње, причинили су ту забуну.

Прве ципеле које јој је газда показао, допале су јој се.

Биле су то мале, плитке, лаковане ципеле, лепше него што их је и замишљала. Имале су широке врпце за стезање, поставу од меке, неранџасте коже, потпетице високе и танане, крој по најновијој моди.

- То је ваша нумера. Изволите пробати. Не треба узимати мачку у џаку. Нумера је нумера, а пробање је пробање - прави се газда паметан и галантно јој нуди столицу.

- Молим само седите!... Допустите!... Молим!... Сад ће бити. А, тако! Још да увежем...Хм! Одлично! Стоје вам као саливене!... Изволите погледати. Јел`те да вам одлично стоје?

- Да, да - Милка ће збуњено.

- Не можете појмити како имате ножицу згодну, хоћу рећи правилну - поправи се газда, и преко лица му пролете један груб осмех задовољства.

Милка није спазила тај осмех.

Њен је поглед био управљен на десну ногу, коју сад није могла познати у сјају нове ципеле. Како јој је сад нога мала, пуна и нежна.

Њој поново изби пред очи слика сутрашњег поподнева, слика стазе у чијем ће шљунку остајати траг од потпетица и сијати врхови од ципела. Обући ће тегетов костим са златним дугмићима, метнуће шешир што га само празником носи, скинуће крагну и око врата ће увезати само танку машну од црног плиша, навући ће црне чарапе од свиленог конца и онда те лаковане ципеле.

"Па чик да му се не допаднем!" рече она у себи.

Допашће му се! И тај дечко са женским очима заволеће је како га она воли, па ће јој затражити пољубац, и назвати је својом вереницом.

Из тих је мисли трже газдин глас.

- Допадају се и вами, не?

- Допадају - отегну Милка потврђујући, па се тек тада сети да треба упитати за цену и нешто је ледну у срце:

- А шта стају?

- Четрнаест динара - одговори газда кратко.

Она се замисли. Није јој се чинило ништа скупо. Она би дала и више али нема ни толико. Ипак, надајући се да је то само прва цена, рече:

- Скупе!

- Није, госпођице! То је најбољи еспап који може бити. Најфинији француски лак! Најмодернији фазон, а ла царица Елизабет. Носиће вас три године, ако их умеднете чувати! Ја вам гарантујем. Код мене је све солидно, и ово је нешто екстра фајн!

- Не може за десет? - више уздахну него што рече Милка.

- Не може, госпођице. Четрнаест је најниже. Оно, ако хоћете, ја имам и јефтинијих: за дванаест, десет, па и осам динара. Нису ни оне рђаве. Чекајте, да их нађем.

- Не види се баш најбоље - продужаваше газда тражећи по рафовима. - Али не мари ништа. Ја нећу да одбијем никаквог муштерију, а најмање тако дражесну госпођицу као што сте ви, моја лепојко.

Милка поцрвени.

Било јој је непријатно што овај већ претерује са својим комлиментима и опхођењем, али оћута, јер помисли: "Нека га, нек само попусти!"

- Ах, ево. Ове ће бити таман за вас. Лаковане су и оне. Добре ципеле, а за вас десет динара. То само вама дајем, лепа госпођице, само вама! Изволите их видети! Истина...

У том истина била је сва несрећа: Милки се чинило да се те ципеле од десет динара не разликују ништа од њених старих. Крој је био старински, а лак слаб. Нису биле ни налик на оне од четрнаест.

"Ех, оне ципеле", мислила је Милка "како су лаке, сјајне и фине. Као да су израсле са ногом!"

- То јест, кажем вам - тврдио је газда пазар - ове су врло добре, али оне што сам вам прво показао, оно је нешто екстра, изванредно што но се каже. Видите их још једанпут.

Газда нађе леву ципелу, обриса је рукавом и показа према светлости:

- Погледајте како се сија! Ко сунце, боже ми прости! Најзад ћу вам дати за те паре и маст за чишћење. Али само вама - и газда је удари лако по рамену.

Милка хтеде нешто рећи, пребацити му за ту дрскост, али није могла, није имала довољно снаге да изгрди човека старијег од себе, већ само поцрвени и одмаче се мало.

Газда поста још услужнији:

- Допустите да вам и другу обујем... Тако! Сад устаните и прођите мало по дућану.

Ципеле су стајале како се само може пожелети.

- Немојте куповати сутра бонбоне ни ићи у панораму, па ћете уштедети тих неколико динара и имати ципеле ком-ил-фо.

Милку је нешто стезало у грлу све више. Није јој било до тих четири динара. За те ципеле дала би и четрдесет да је имала. Питала се где да нађе још ту сумицу новца. Али никога није било ко би јој је позајмио. Од мајке ће већ извући батине и за тих десет које хоће да потроши. Она поново запита газду, али гласом којим се моли.

- Па баш не може за десет?

- Немогуће, госпођице! Ни паре испод четрнаест!

Одговор је био категоричан, те Милка изгуби сваку наду и од муке седе на столицу!

Газда помисли да она хоће да скине ципеле, те притрча да јој помогне. Одвезујући широке врпце, није престајао хвалити своју робу:

- Тек што су стигле из прека! Ниједна ваша другарица не носи их. А ето, вама - ту реч нагласи - дајем и ципеле и маст за четрнаест динара.

- Али ја немам више од десет - оте се са Милкиних усана.

- Само десет? Па узмите ове друге!

- Причекајте ме за остатак.

- Немогуће, госпођице!

То његово "госпођице" задирало јој се у душу, а слике у Топчидеру и крај Ратка бледеле су пред њеним очима.

- Оно, могу ја чекати не за четири него и за четрнаест динара. Али знаш... пардон знате... но то није могуће. Ви сте ме сасвим занели. Допустите да вам обујем ове ваше.

Милка тек тада примети своје старе ципеле. Учинише јој се много горе него пре: искривљене, искрпљене, ружне, гадне. Тежак терет туге и понижења свали се још више на њено мало срце, да је поче гушити.

- Причекајте ме, господине - рече и бризну у плач.

- Та ман`те! Што плачете! Може неко да наиђе, па да мисли и оно што није било. Та не брините се. Ја нисам рђав човек. Чекајте да вас ко не спази са улице. После ћемо се лако погодити. Само се приберите, јер ја не волим женске сузе.

Еластичним кораком, као ловачки кер, газда одскакута вратима.

Милка је и даље јецала, као мало дете, за изгубљеним ципелицама и поцепаним сликама

Утом се скотрља ролетна на вратима.

Она се нађе у дућану сама са страним човеком.

Обузе је страх, те преста плакати.

Са страхом се јави и један спомен, већ готово заборављен, из доба док је била још између детета и шипарице, кад се са сином Драгише рачуноиспитача била сакрила у шупу, мајка ушла случајно за дрва, он побегао мимо мајку, а Милка се саплела у сукње па није могла, и мајка је тукла, стезала за врат и хтела да удави.

- Не плачеш више - поче газда примичујући јој се све ближе. - И не треба. Чекај само да ти обришем очи. Не бој се. Стој.

Он је ухвати, загрли и пољуби у косу, врат и лице.

- Животињо - крикну она. - Остави ме, викаћу!

- Не буди луда!... Даћу ти ципеле. Поклонићу ти их, газдине речи биле су тешке као олово и јаче од ње.

Кад јој је газда казао да никога нема на улици, она је смотрено изашла на споредна врата.

Ноћ је била тиха и нема.

Све је мирно почивало у сну и незнању.

Брзим кораком Милка је пошла кући, загледајучи с часа на час у ципеле, које су се пресијавале на белој светлости уличних лампиона, а широке врпце њихале су се тамо-амо као и топла нада на сутрашњу срећу у њеним грудима. Из памети јој се губио и газда и његов дућан, а око ње ницала топчидерска шума и хладовите стазе.

Само јој је било непријатно што јој се чинило да је неко прати.

Докле год је могла оком догледати око себе, никог није било, па ипак јој се чинило да нешто иде за њом у стопу и дува јој својим хладним дахом за врат.

[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije][webmail]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net