Милутин Ускоковић

МАГАРЕ

Ужице је познато са свога социјализма и својих социјалиста. Моја генерација je нарочито учествовала у томе покрету.

Већ је много година прошло од тога доба кад су још општински фењери расипали своју меланхоличну светлост од петролеума по ћошковима, а цео седми разред ондашње реалке ишао је средином улице, у једном реду, и живо дебатовао о преображају данашњег друштва.

Реч је водио Миле Дрчела, развијен деран, син једног попа, озбиљан као пандур, висока чела и разбојничког погледа. Тројица четворица од нас, који су били увек с њим, смели су допунити његов говор каквим објашњењем, стављати подпитања и правити доскочице на рачун буржоазије и средњошколске науке. Остали су имали само право да ћуте.

Кад би већ пала ноћ и радње се позатварале, нама би се придружио Крсто Ћанин, Црногорац и вечити калфа, два шнајдера и лаборант из Секулићеве апотеке. Шетње су се продужавале од хотела Абације, који је маркирао варош на истоку, па до Циганске мале на западу. Ништа нас није могло омести, рђаво време ни наредба директорова, предострожност окружног начелника ни поцепана обућа, насртљиве примедбе паланачких ћифтаца који су примали Одјек а мрзили Васу Пелагића, ни мртва паланачка средина, којима би другима бола очи са очајним низом пиљарских шатри и предисториским касапским пањем, за којим је Јован Солдат промукне вичући: «'Ајде меса, пошто ко 'оће!« – док не прода краву заклану још прошле недеље. Четири официра из Окружне команде, дванаест наставника реалке, пет полицијаца из среза и начелства, осам које учитеља и учитељица, по два поштара и апотекара, шест судија, по три лекара, свештеника и порезника, један штампар, марвени лекар, телеграфискиња, рачунко, «филијал« Управе фондова, винкл-адвокат и кифлеџија, двадесет механџија и и кафеџија, тринаестак пекара који у исти мах крчме ракију, нешто бакала око пијаце и у почетку вароши, казанџија, бербера, самарџија, опанчара и рабаџија, остатак до 226 пореских глава: онај свет што се не зна да ли је варошанин или сељак... ето, то вам је варош која претставља социјалистичку Вандеју у Србији.

У тој маловарошкој средини, где мачке спавају на средини сокака, ми смо најозбиљније радили на друштвеном преображају, откидали од уста за пропагандистичке књиге, преведене с руског и бугарског, тражили доношење радничког законодавства, смејали се отачаственим идејама, лепој књижевности, религији, моралу и љубави... свима тим «шареним лажима којима послодавац успављује свест радног народа«, одбијали од себе Пелагићев утопистички социјализам, држали се чврсто Ерфуртског програма и обрађивали «социјализам каo науку« , на основу књига за десет пара.

Миле Дрчела је говорио једним новим језиком, у којем се свака друга реч свршавала на изам, пуних звонких фраза, духовитих парадокса, имена Карла Маркса, Ласала, Крапоткина, још неких Талијана. Он је изговарао та имена тако лако као да је с тим људима играо трулих кобила по Беглуку. Глас би му задрхтао само кад би поменуо Адама Смита, «оца« политичке економије. Тај весели Смит и његова наука изгледали су нам нешто узвишено као детету положај војног бандиста.

Можда је међу нама, децом од седамдесетих година, било и таквих за које су сва та имена била сувише страна, и сувише тешка да би постала симпатична; можда нам је кадгод тешко падало и то цинично смејање сну о освети Косова, ниподаштавање баладе о Предрагу и Ненаду, о зидању Скадра на Бојани; можда је међу нама неко осећао још какву другу љубав осим те љубави према непознатим фабричким радницама, можда нас је већ било рањених срца која су уздисала за каквом плавом косом или црним оком, и можда би неко неко хтео био запевати:

Али се то све морало крити од разбојничког око Мила Дрчеле и оно неколико његових доглавника, и тешко ономе који покуша да се одрекне нове науке и извуче се испод тираније Дрчелине.

- Не могу сам, - говорио ми је. – Нисам, бога ми, хтео да се шалим. Десило се ... не знам ни сам како ... случајно, омакло ми се.

Али смо га ми ипак избегавали. Нарочито би штаб заћутао кад би нам Магаре пришло. Он је то осећао, па нас је најзад и сам почињао избегавати. Пронашао неке млађе ђаке и с њима је врљао по замрзлим ужичким брдима, објашњавао им математику и трговао са поштанским маркама.

Пролеће се објављивало са свима својим чарима у планини. Дани постајали дужи, топлији и разнежени у светлини новога сунца. Полако, као по неком реду, ужичка брда скидала са себе невеселу снежну одећу. Образовали се нови, безимени потоци, мутни, брзи и весели у свом кратком животу. По још црним гајевима су се белеле висибабе, мирисале љубичице, зумбули, лале и мокра земља. На воћке падао нови снег од густог, ситног цвета, врбе пупиле, зеленила се нова трава, по баштама се сагоревало ђубре, блејала прва јагњад. Небо било топло као осмех девојке коју волимо, и милиони боја играли се по осветљеним ливадама, открављеним њивама, прогрушаним забранима, росном брду и насмејаном кршу.

Али се ово није дотицало Мила Дрчеле и његова штаба. Развијање теорије о научном социјализму је ишло све даље. Из Београда су долазиле нове књиге за десет пара... са њима и нове непознате речи и сувопаран стил. Ко зна докле би то трајало, да нас једнога дана разредни старешина добро не изгрди што не радимо ништа на ђачкој дружини.

- Изабрали људи управу још јесенас, па мисле да је то доста! – викао је он у разреду. – Срамота, срамота, људи! Да ми је нешто да вас види покојни Даничић!... Омладино, стара надо, омладино, јаде млад.

Штаб је био донео раније одлуку да се не ради ништа у ђачкој дружини, јер «школа нема другог задатка него да спрема послушне чиновнике за господарећу друштвену класу; место рада једног позитивног социјалисте јесте у радном народу.« Али, на моје велико чуђење,штаб промени одлуку и послуша разредног старешину. Разлог за оправдање се нашао одмах, као што се то увек нађе кад хоће. Али се прави разлог крио: страх од разредног старешине на матури.

И једног дана појави се дневни ред састанка ђачке дружине Напредак. Прву тачку је заузимао вођа својим радом: Материјалистичко схватање историје. Један из штаба приказивао је књигу Стјуарта Мила: Унижење жене. А трећи тачку, на опште чуђење, заизимао је Магаре својом песмом: Једном цветку.

У доба кад су се гутали погледи Светозара Марковића на књижевност, кад се уздигнуте главе понављала позната фраза да више вреди пар кобасица но сва Шексирова дела, кад су песник и будала били синоними, објавити једну песму било је више него дрскост. Али се чуђење брзо утиша, јер од Магарета нико није ни могао шта паметније очекивати.

Професор који је председавао састанку не допусти Дрчели да говори о своме предмету, тражећи да рад буде написан: Унижење жене прође без дискусије и неопажено. Судбина је хтела да се кола сломе на Магарету. Дрчела, сав зелен што му је забрањено да говори о предмету на којем је толико радио, нађе као изговор да узме реч: критику на песму Једном цветку. Намршти се по свима правилима реторике за радничке зборове, положи песницу на сто и отпоче своје: Оптужујем...

Не сећам се више Магаретових стихова. Као остаци неког сна, нетачни и несигурни,остале су ми, урезане у успомени, поједине мисли из ове гимназијске песме: Ти си мила као пољски цветак... сви те људи обожавају; мене нико не воли, сам сам...свет ме окружава као пустиња.

Дрчела је напао на реч цветак, стављао у сумњу песниково познавање славуја и зоологије, осуђивао љубав као сентименталност достојну ученица из школе Женског друштва, исмејавао сиротог песника правећи свирепе алузије на његовог надимак, цитирао онај банални стих Стеријин о ђубрету и књижевним ливадама, давао савете с висине достојне богова, да се песник махне поезије, да се посвети науци, да иде упоредо с новим добом паре и електрицитета,посвети се човечанству које пати, радном народу, који сатире туберкулоза и прекомерни рад... да се баци у борбу живота, свестан својих права и човечанских идеала...

Беседник није био промашио ефект. Као сви фанатици, овај попов син, поред све плиткости својих студија и зликовачког погледа из зелених очију, био је узвишен, већи од свију нас који смо га слушали. Његова дубока увереност у оно што говори освајала нас је брзо као муња; прав пут његова хода импоновао нам је: нико није био тако леп као Миле Дрчела, с једном песницом на столу а с другом у ваздуху.

Ми смо гутали његове речи жудно, као очарани, и сам професор био се занео и није осећао да говосрник све више залази у забрањене регионе пелагићевства.

У једном тренутку спазих Магаре. Он се био повукао уврх разреда и начинио се мањи од макова зрна. Наслоњен на руку, отомбољених усана, великих ушију, лица поцрнелог од бубуљица, продужене браде и носа, око којих су штрчале прве маље младости, ниског чела и детињастих очију, које су откривале цео један свет наивности, он је давао слику правог магарета. И он се смејао крвавим пошалицама свога друга... смејао се тим наивним маслинастим очима, дугим магарећим ушима и ружним лицима...смејао се као да се тај потсмех не односи на њега, искрено, наивно и, у исти мах, дивље, као претучено псето што се смеје на нове каменице, које му више не наносе бола него убрзавају смрт.

Ко зна докле би трајало ово мрцварање у име нове науке, да се Дрчела у својој ватри не пребаци и помену име Светозара Марковића. Ово име трже присутног професора из заноса, и он приђе говорнику са речима:

- Доста! Одузимам реч, јер се говорник удаљио од предмета.

Неко протестова. Један из штаба узвикну:

- Доле с буржуазијом!

Начини се галама. И професор закључи збор.

Магаре се не пожали ниједном речју на критику. Окрену ствар на шалу. Предаде се школским предметима. Догађај се заборави после три дана. И ток мртве паланке продужи и даље да тече, управо да стоји, као Мртво Море, по чијој неузбудљивој површини одјекивао је само глас Јована Солдата:

- 'Ајде меса, пошто ко 'оће!

Магаре се озбиљно спремао за матуру. Учио је сам, негде у једној пећини на Биоктошу. Тек с времена на време донео би у школу убијену змију, какву ретку биљку од оне чудне вегетације која расте само по неприступачном кршу, совуљагу или перје од ређих птица које су копци растрзали, па би онда окупио око себе дечурлију из млађих разреда, и са њима се кривио детињски, несташно и наивно.

Кад свршисмо испите, Магаре, нам рече да хоће да ступи у Војну академију.

- Зашто? – упитасмо га ми, још социјалисти и крвни непријатељи солдатеске.

- Да пуцам на фабричке раднике! – одговори нам он, смејући се само својим великим ушима.

После матуре смо се разишли: свако на своју страну. Неки су помрли, други су пропали, трећи оженили, четврти успели, а сви смо се одрекли социјализма. Чак и Миле Дрчела! Он је сад ветеринар негде око Јагодине. С времена на време појави се у каквом опскурном листу, који му штампа чланке за уређење ветеринарске службе и повишење плата службеном особљу. Од његова цела социјализма остали су још неки цитати из застарелих економских уџбеника.

Магаре је пак свршио Војну академију и, у почетку службе, добио место у Ужицу. Одужио је дугове свога оца, удао је најстарију сестру, задужио се сам до грла, и, после, отиишао је даље, у други неки гарнизон, по вољи министарских распореда. За то време виђали смо се овда онда, кад би нас матица живота нанела једног на другог. Било ми је увек мило да се с њим видим и поразговарам.

Иако официр, он се интересовао за лепу књижевност, за нове правце. Примао је часописе, био повереник Српске књижевне задруге, куповао књиге, жудео за Београдом и сањао о његовим редакцијама.

Последњи пут сам га видео у Крагујевцу, са једном угојеном младом женом, коју ми претстави као своју. Дуго је наваљивао да вечерам код њега. И госпођа се љубазно придружила позиву свог мужа. Али, на лицу ове добре паланчанке, која није била још научила да крије оно што је боли, било је јасно исписан страх да не замерим вечери, донетој из кафане, малом броју тањира и виљушака, сниској соби, непотпуном намештају нове породице, целој беди почетка, и ја одбих другарску понуду.

- Да се нађемо бар после вечере? – замоли ме Магаре. – Дуго је до воза.

У његовим благим животињским очима било је много нечега тужног, пригушеног, скривеног, нечега што је имао да каже свом другу из детињства , који ће га разумети, да се пожали, јер не може више да трпи сам, да зајаукне али не пред женом.

Још нисам био свршио вечеру, кад он дође. Био је врло љубазан, готово разнежен. Хтео је да пијемо и звао келнера. Ја сам знао обичај наших официра. Хтео је да начини цех, да ми покаже како му је мило што смо се видели и што сам му гост... Тако би га ово виђење скупо коштало, он би се сутрадан стезао за свакодневне потребе своје куће и оне доброћудне женице. Да бих му ову непријатност избегао, предложих да изађемо у варошки парк.

- Бићемо слободнији... ево, ови преко пута већ су радознали што разговарамо. – наведох ја разлог.

Магаре ме прекори:

- Погосподио си се... Што би нам сметало да попијемо коју више овог јеличког вина.

Ноћ је била млака, од оних јулских ноћи кад се по нејасном небу указује понека ретка звезда и облаци се повлаче, глатки, топли, меки... те се не зна да ли ће оросити киша или ће месец изгрејати.

У варошком парку, потонулом у тами, виђали су се само ђаци и питомци Техничког завода, дуге косе и ружних качкета.

Сели смо на једну клупу у крај парка, густо опкољени силуетама заокругљеног жбуња.

Разговор је запањио, као што је увек између два пријатеља који се одавно нису видели, а хоће да остану и даље интимни и своји.

- Шта је с тобом?...Пишеш ли још песме? – запитах Магаре, тек да се нешто каже.

Очекивао сам одречан одговор и весео осмех, али Магаре ми одговори врло озбиљно:

- Ретко, врло ретко... Кад сам дежурни, па останем сам... Знаш какав сам, тешко ми је кад сам. Нешто ми се свије око срца, и ја осетим сузе без разлога, тако... без повода. Трудим се да заспим... да читам што. Обично и заспим, али понеки пут не могу па да ме убијеш.Дигнем се из постеље, нађем чисте хартије и онда пишем ...стихове, причу, или цртам нешто, не знајући ни сам шта. Но онда, поцепам хартију и не видећи што сам урадио.

- Не треба да цепаш. У сваком случају прочитај. Сећаш ли се оне твоје песме из ђачке дружине? Ала смо били млади, ала смо били луди. А Дрчела, озбиљан као да је члан Конвента.

- Мамлаз! – прогунђа Магаре.

Међу нама наста она мучна тишина која долази кад се изненадно открије један стари бол, дотле затрпан прашином времена, пригушен доцнијим уздасима, парализован новим боловима, а остао све једнако незалечен и отворен. Као да је хтео демантовати своје понижено детињство, Магаре ми стаде рецитовати једну своју песму:

Мислио сам да Магаре нема неких нарочитих претензија на поезију, па му хтедох ставити неколико искрених примедаба. Са гледишта наших данашњих песника, песма је била старомодна: Змај-Јова, Прерадовић... Ритам несигуран, стих рапав, сликови местимично банални, извођење невешто, језик одвише, песнички.

На прву моју примедбу, Магаре се угризну за усну и оклембеси главу.

Месец је био надвладао облаке. Његова блага светлост проливала се по целом врту. Један багрен блед, готово сав бео, издизао се изнад осталог жбуња. Општинска флора, засађена у мршаву пирамиду, дремала је под успављујућим ноћним дахом, који је с великом муком успевао да затресе тек који лист или стабљику.

Мој поглед прелете цео парк, па се заустави на моме пријатељу. Он ми се поново учини исти онакав као пре толико година кад је прекинуо свечану дискусију о марксизму или кад је Миле Дрчела критиковао његову песму у Напредку. То је била она иста глава, покривена плавим бубуљицама, дугачке браде и носа, испалих јагодица, детињастих очију, ниска чела и великих... врло великих ушију; глава која је поред своје официрске качкете опомињала на магаре, јадно, презрено, магаре, који воли игру, шале, све што је лепо; магаре које у очима има пуно суза и доброте, али које свет презире, тера шалу с њим и, ако би се који пут ритнуло, туче га немилостиво, свирепо, разбојнички.

Хтедох уздахнути и рећи: »Ех, моје магаренце!», али се савладах. Искрено саучешће ме обузе за овога човека који пати, који заслужује бољу судбину и који ће скончати тако исмејан, пропасти бедно не оставивши ништа иза себе, умрети пун горчине од неуспеха, јер му нико није пружио руку помоћницу.

- Али, - продужих наклоњено своју критику, - има у овој песми ипак нечега непосредног, личног, чега обично нема код наших нових песника, нечега још неказаног а откривеног, једне болне љубави у тишини и неке природне наивности, без које нема поезије.

Магаре подиже главу и погледа ме зачуђено својим округлим, маслинастим очима.

- Ако хоћеш, препиши ми ове стихове и пошаљи. Покушаћу да их гдегод оштампам.

- Како хоћеш! – одговори ми он узбуђено. – Доста ми је кад ти се допадају. У сваком случају, добићеш их. Сачувај ту песму... бар као спомен. Ко зна кад ћемо се поново видети.

У његовим очима је сијала нека светлост, налик на сузе.

- Хајдемо да мало прођемо... по парку, - рече ми он, и узе ме под руку, а другом руком придржаваше сабљу која је удаарала по крупном шљунку.

- Видиш, Кремићу, - говорио ми је он, држећи ме чврсто за руку и гледајући негде далеко... у небо, у крај неба, где се сударала месечина са тамним ноћним облацима. – Ја сам имао амбиција... ја сам почињао велика дела, ја сам их пре него што сам их довршио, не жалећи, стидећи их се. Ја сам сневао да постанем велики војник, спремао сам се за виши курс, па сам и то баталио пре него што сам сусрео и најмању препеку. Мислио сам да дам оставку на службу и посветио се политици; ја је волим, волим политику, ама праву... ону која има за циљ велика дела. Па после... одрекао сам се и тога плана. Ја сам и волео.. љубио, ако је љубав осећање захвалности према једном срцу које које ми је указало нешто симпатија. Оженио сам се не што сам хтео, већ тако... из захвалности. Ја нисам човек који је сам себи довољан, који командује собом, који је сам себи тиранин и обожавалац. Мени треба неко да ме помогне, да ме разуме, гура ме, да ми каже коју реч самопоуздања и да ме изгрди. И ја могао да починим чуда, да улетим усред непријатељског логора као и да напишем нову марсељезу. Ја умем, ја могу... ја нисам глуп. Ох, у моментима, ја се осећам тако снажан, тако храбар и паметан: ја видим толико ствари које се могу урадити, поправити... Ја бих могао бити користан себи и своме народу. Али, ја сам тако сам... никога нема који ће ми казати коју добру реч, реч храбрости, пријатељске потпоре. Моја жена... она је добра, она ме воли, али се њен сан завршава на мојим еполетама, и од живота не тражи ништа друго до да не буде рата. Знај, Кремићу ја ћу и даље остати сам, ја то видим... остаћу овако некористан, неспретан, смешан, и људи ће имати право што ми се ругају, што ме зову магаре.

Негде у даљини, накашља се патролџија. Ми пођосмо у варош. Време је било возу.

У једном препоручeном писму добио сам, одмах по мом доласку, поменуте стихове и поздрав од Магарета и његово госпође. Да бих га охрабрио, да бих му створио мало задовољства, покушао сам да му протурим песму у каквом познатом листу. Свугде ме одбише. Један уредник нађе овај, други уредник онај разлог. Само ми власник и уредник Препорода, познати циник, искрено рече:

- Знате како је... у нашој књижевности има и горих песама, али име је ново; први читалац ће ми казати да оскудевам у рукопису, а први сарадник ће ми потсмехнути да гајим нарочите симпатије за бесплатне прилоге.

Једне летње вечери, кад се месечина просипала око мог стана, мека и млака, као у крагујевачком парку, сетио сам се стихова свога пријатеља и, у својој приповедачкој манији, сео сам и написао овај некролог једној поезији. Мислим да се мој пријатељ неће љутити на ово неколико недискретности из прошлих и садашњих дана. Као награду за стихове, поделићу с њим скромни хонорар, чиме ме почаствује мршави геније мог народа, и мала пуначка паланчанка имаће везене папуче, купљене од поетског дара свога веселог мужа

[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije][webmail]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net