Милутин Ускоковић

МАЛИ

Ја знам ту ужасну историју о којој су некад писали сви наши листови, а ниједан је није могао расветлити; ја знам целу причу о Малом.

Отац му је био полициски чиновник и звао се Момир Ристић. Момир је још на Великој школи заволео кћерку једног вишег чиновника Министарства народне привреде и узео је за жену чим је био готов са школом. Цео мираз који му је она донела, поред девојачке спреме, била је помоћ њеног оца да Момир нађе место у београдској полицији и добије указ за неколико месеци раније од својих другова. Пошто је то свршио, таст је умро, оставивши своме зету и својој јединици само мржњу својих непријатеља.

У том браку родио се Мали.

То му име није дао кум, већ су га тако, из милоште, звали отац и мајка, па по њима и цео комшилук. Тако су га звали и сви комшилуци по свима оним местима куда су Момира премештали после смрти његовог таста. А премештали су га по свима крајевима Србије, по вољи свих других, само не по његовој нити по службеној потреби, иако се ово редовно писало у службеним обзнанама. Момира су и истеривали неколико пута из државне службе. Узрок: што није наш човек. И доиста, он није био ни радикал ни напредњак ни либерал, већ само смирен чиновник који извршује све што му се заповеди.

Од дванаест година, колико је протекло од дана кад је Малога отац ступио у државну службу, имао је само седам указних година. По чину и плати дотерао је до писара прве класе, док су његови другови већ давно били срески начелници и судије. Томе је сам био крив, што је и он признавао. Он није умео да ларма, а у свету треба лармати и дизати прашину. Такав је био одвајкада: такав у детињству, такав у гимназији, такав на Великој школи. Прошао је он туда, и нико њега није опазио нити он кога. Ничега он није осетио нигде.Једино уживање што му је било на Великој школи да се на чијој слави о туђем трошку напије или коме од другова добије на сансу кафу или који грош. Иначе, за своје паре није пио. Тек у месецу једанпут двапут-колико да га келнери не избаце из кафане-поручио би једну ракију, као нјјевтиније пиће, и пијуцкао је дуго тако да га види и газда и сви келнери.

Али, како га први пут преместише у срез, он отпоче да пије, испрва част од сељака, а после и за свој новац. Пио је махом ракију, али је знао за меру. нико из његових сивих, безизразних очију и укочене, чиновничке појаве не би могао закључити да је Момир пијан. Ни његова жена не би то познала, да му ракија није ударала на уста.

Продужио је да се коцка, најпре за пиће, по после и за новац. Човеку који има малу плату и много дугова није тешко одлучити се на коцкање у вишем стилу. Пити, коцкати се, живети и одговарати чиновничком достојанству, на рачун мале плате полициског чиновика, није могуће а да се не западне у велике дугове. А кад се већ човек једанпут задужи тако да се обичним средствима не може одговарати редовно обавезама, онда се он задужује све више. И Момирови дугови су расли и бивали све многобројнији и тежи. Задуживало се на сто страна и начина: код другова, код грађана и у заводима, тефтере, признанице, облигације, аконтације и менице.

У кући се осећао све већи дефицит и све више пуцао процеп који је он правио. Морало се нешто наћи да се дефицит уклони и затишка. Имало се два пута: један у крајњу беду, у одрицање и најпречих задовољстава; други у позајмицу државног новца који се имао у рукама.

Момир је изабрао овај други пут.

...Мали је био већ у четвртом разреду основне школе кад се десио слом.

Најмања ситница тога страшног дана зарезала се дубоко у његову душу. Кад год би помислио на то, живо би му изишао цео догађај пред очи.

Послужитељ Влајисав ушао је у разред и не погледавши на ђаке. Шапнуо је нешто на уво Господину. Овај се стресао, погледао по целој школи, за часак се задржао на Малом, после казао Радошу Трифуновићу, који је био на табли, да иде на место, па прозвао њега, Малог:

Мали пошао ка табли, али га Господин повратио:

- Узми ствари и капу!

И тада га извео у двориште, уз тајанствен шапат у школи, помиловао га по коси, казао му благо да иде кући, да се нешто тамо десило, његовом оцу, коме ли: да не плаче, он је добро дете, Мали је добро дете.

Али, Мали није могао послушати Господина и плачући је отишао кући. Мајка је вриснула кад га је видела, и почела да кука и бије се у прса. И он је стао да вришти.

Доцније су га довели да пољуби оца, који је лежао на два стола, зинуо и био рањав. Више њега горела је воштаница, а по соби седели људи и жене, и гледали у Малог.

Тада је тек Мали дознао све.

...Ах, ово је само увод у ову причу.

Без пензије и икаква прихода, Мали и његова мајка мучили су се као нико њихов. Испрва је било и којекако: што није отишло за Момирове дугове продавало се. Они су продавали најпре наките: прстење, минђуше, брош, један стари златан новац, часовник, па меки ћилим и огледало. Продавали су пошто је ко хтео.

После су се преселили у мали стан, где су наставили распродају: јастуке, душеке, застираче и посуђе. Продавали су све, што им је требало и не требало.

Ристићка није умела да зарађује. Васпитана, у заводу и код оца удовца, за један живот мање више немогућ у нашој општој сиротињи, где се сaмо читају забавне књиге и новине, свира и праве посете, она није умела наћи посла у једној убогој паланци, где су и мушки остајали без рада. А било је још нешто: она се није хтела да понизи пред женама писара млађих од њеног мужа, пред трговачким и занатлиским домаћицама; она није хтела да сагне главу ни пред женом среског чиновника пред ким би тај начелник играо. Она није хтела да зна да је све то прошло.

Кад је цео кућни намештај спао на два блехана кревета, Мали и његова мајка се преместе у стан који је имао само једну собу и био врло јевтин. Управо, то је био један подрум, чији је једини прозор гледао под степенице које су водиле на горњи спрат те куће, а сунце грејало у подрум само у подне, и то кроз врата. Ристићка није хтела да продаје те кревете; били ју јој мили, јер су опомињали на прве дане њеног живота са Момиром, и волела је да умре од глади и неколико дана раније на њима, него доцније на патосу. Сем тога, кад би продали и кревете, газда би их из куће истерао, јер не би био сигуран са киријом.

Имали су стан, те су могли имати крова над главом све док дуг од кирије не премаши вредност кревета, а за јело би имали ако би се ко преварио, те им давао на кредит.

Мали је већ био прешао у гимназију, те је тамо добијао све шта му треба за школу; а за живот?...Они су се већ били научили да буду задовољни и најмањим. Били су весели кад се нађе доста и сува хлеба.

Хлеб им је давао на кредит један хлебар који је био ту у близини. Испрва је давао леп, а доцније све гори. Што се није могло да прода, хлебар је остављао за њих: јучерашње ћајице, давнашње лепиње и хлебове који су се стврдли као камен. Ристићка је узимала све то и кувала у води. Кад би могла, она би ту попару зачинили машћу, маслом, кајмаком, зејтином или самом соли, па би били задовољни и она и Мали, јер некад се није могло наћи ни соли.

Баш на Светог Саву, кад се Мали враћао са школске славе, сав испуњен оним слатким димом који пуни младу дечју душу о ванредним данима у школском животу, мучном и једноликом за ове малишане, посла га мајка код Крсте, поменутог хлебара, да узме хлеба или ишта му друго да.

Мали се врати празних шака и заплака се кад исприча шта је било код Крсте. Његова мека душа, увређена животом, углачана под невољом споља и изнутра, и изломљена раним познанством суровости живота, била је увек готова на плач, те и за најмањи потрес његове мршаве груди имале су доста пуних, крупних суза.

Крста га је изгрдио што му не плате оно што су раније узели, и отерао га кући, казавши му да, ако им шта треба, нека му дође мајка, да се с њом види и упита је шта мисли да чини. После малог оклевања Ристићка је отишла.Шта ће она тамо учинити Мали није знао, али је био уверен да му није однела ни пет пара, те се бојао да се и она не врати празних шака.

Ристићка се вратила са хлебом и сиром. Хлеб, свеж и мек, извађен истог дана и хладан, леп сир, слатко су падали кроз гушу у празан стомак.

Тек пошто се најео, Мали се запитао шта је сад хлебару наспело да мајци да хлеба, и то још свежа, и сира. И доцније се чудио кад му је хлебар давао хлеба, па и готова новца, кад мајка затражи.

Једанпут кад је био сам и мислио о томе, дође му једна одвратна мисао да му се згади на самог себе. Покушао је да се отресе, и успео је да мисли на друге ствари. Али га она није остављала, и он ју је осећао да му стоји у души и боде га као трње, те је опет плакао и проклињао себе што је тако рђав.

Сиромах Мали! Све је његова кривица била што је био паметан.

Једно вече Мали је имао да научи једну велику лекцију из земљописа. На мајчину опомену да не гори гас и да ће га она сутра раније пробудити, Мали леже у постељу, али са оном широком, грозничавом плашњом која обузима доброг ђака кад не научи зaдану лекцију.

Спавао је врло рђаво. Неки чудни снови долазили су му у главу. Уснио је да га професор историје, која се предаје у вишим разредима, прозвао да говори земљопис, па га не испитује из земљописа већ из историје, а он не зна ни речи да каже. Професор га је стао грдити и хтео да га отера на место.

У том се пробудио. Нестало је и школе и професора. Он је лежао на својој постељи, под својим покривачем, завукавши ногу под поцепан чаршав којим је покривач био пошивен. У соби је био мрак и тишина. Само се чуло дисање у другом кревету.

- Али, то не дише само мајка!-готово гласно изговори Мали.

Ужасан страх, а после бол раздра му груди. Он задрхта од неке душевне зиме. Као нож забадало се у његово срце двоструко дисање у кревету његове мајке.

Варају се сви који мисле да наша деца мало знају. Наш је живот тежак и његова тежина не штеди ни децу. Често пута, он сурово притиска његове нежне душе и тера их да мисле о ономе што је за њихово доба још рано. Наша деца науче азбуку живота пре но што добију буквар у руке. Многа лаж падне пред њиховм очима, силом прилика упртим да гледају на светску позорницу чија се завеса не спушта.

Мали, у том часу, угледа своју мајку рашчупану, нагрђену и нагу. Пред његовим очима створи се одвратна слика нечијих груди, које су некад биле чисте, беле и у које је само он могао да завлачи своју руку. Живо му се претстави како сад туђа рука, прљава и рапава, улази у ту белину, остављајући за собом прљав траг. И траг расте, и блато је све веће. Соба се претвара у бару помија и гада, у којој једу црви његову некадању мајку. По бари плива његов кревет. Он то осећа. Осећа пливање и гибање. Сваки час ће се и он претурити у то усмрдело зеленило, и по њему ће се ухватити љигава жабокречина, а на нос попети крастава жаба.

Мали би тада најрадије вриснуо, да је могао: чинило би му се да би тада спасао од нечега што је стегло за гушу и клечало му на прсима.

- Али, ја ово само сањам, као и испит из историје! Мама није таква, она ће пре умрети!

Тад се неко накашља у мајчином кревету.

И једина обмана о сну одлете као што лете снови. Опет се повратише старе слике баре и црва. Умеша се сад и отац, онако крвав, блед и зинуо, привезан за плот. Он куне. Куне своју жену, свој живот и своје дете.

Малом се допаде његов отац у том положају, и радо би потрчао к њему, да га загрли и да се исплаче на његовим широким грудима, докле му буде воља. То учини да се у његовој дечјој глави роди брзо једна мисао, да побегне из ове баре, да се спасе црви и трулежа.

Он загрли место оца свој искрпљени јастук, по коме падаху крупне сузе напуштеног детета, док се сан не смилова и успава његове истрошене живце.

Ристићки је, сутрадан требало дуго да дрма Малог, па да га тргне из слатког мртвила у ужасну црну јаву.

Мали устаде, али не хтеде учити, говорећи да ће то учинити у школи. Тада му мајка отсече кришку хлеба, намаза је скопупом, и даде му да једе. Више мислећи стомаком, Мали загризе хлеб, али брзо испљува залогај.

Је ли ово Крстин хлеб? –запита он Ристићку.

- Јесте.

- Зато је тако горак!

На ове материне речи Мали зграби књиге и готово побеже путем у школу. Кад је дошао до једне поткивачнице која је на половини тога пута, он удари лево путем којим је некад одлазио на купање.

Мислио је о тренутку који ће брзо доћи, кад ће се састати с оцем, негде далеко тамо иза оловног неба, у плавој пољани где сунце греје увек.

- Отац није крив, -мислио је Мали. Ако је био крив, он се покајао и сам себе казнио. А Бог није рђав! Он га је пустио у рај. И мајку ће он пустити само док се она покаје и убије. Па ћемо се сви горе састати и као пре живети, живети далеко тамо где сунце вечито сја.

Занесен тако ишао је низ реку и зауставио се на једном месту где никад није смео да се купа.

Одозго је матица ударала у обалу, и ту , у дубоком виру, правила коловрат. Вода се зеленила као јутра кад су некад, још док је живео отац, ранили у месецу мају, и била је топла, кротка и тиха. Њени таласи шапутали су обали неку лепу јутарњу новост, непоткресивано грање обалског дрвећа висило над водом и у њој се огледало.

Са воде склизну поглед Малога уз брег наспрам њега, покривен давно напалим плавичастим снегом. Даље, на северу у сивини и зими, мрштила се варош.

Мали поново погледа у воду.

Она се пушила, а њена пара дизала се косо у небо. Погдегде би промакла понека рибица, која би весело завртила својим репом и изгубила се у мраку дубоког вира. Под тихом површином бистре реке љушкао се један други Мали, љушкао се као да лежи на зеленој кадифи.

Малом се допаде ова његова слика. Он се све више нагибао и извиривао да у води угледа своје обрве, нос и браду, док се једанпут није занео и раширених руку полетео у загрљај томе другом малом.

Вода се и даље пушила у каменито, сиво небо; пушила се тиха зелене вода у небо, јер је била топлија од њега.

[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije][webmail]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net