Милутин Ускоковић

ПРВЕ СЛУТЊЕ

Микић се пробудио кад су сва звона са варошке цркве ударала на јутрење.

Муве су зујале по соби. Сунце је пробијало завесе и бацало велики сноп зракова на зид према прозору. Негде у даљини певало је једно јато тица.

Није морао устајати тако рано. Био је некакав празник кад се не иде у школу. Другог посла није ни имао. Млађи брат слатко је спавао иако га је Микић будио питајући га колико је сати. Покушавао је да поново заспи, али није могао успети. Са улице се чуло како се сељаци погађају са грађанима. Муве су зујале све више. Сунце бљештало и дизало прашину по соби. На постељи се никако није могао да намести. Нешто је жуљало. Обузимала га нека несносна топлина и бунила му крв. Најзад се реши да устане.

У кући је све спавало, те изађе напоље.

Још рано а освојио дан.

На западу се губила последња румен зорина и бежала испред великог и јаког сунца, које се дизало на истоку изнад густих, зелених шљивака. Роса сијала по оградама, крововима и калдрми. Мокро зеленило прекрило брда и целу варош. Ваздух пун мириса на липе и мајске руже, продирао му дубоко у груди и опијао га. Нешто ново, непознато, несавладљиво као сунце изнад шљивака. И силно као мирис у липа, ширило се у Микићевој неначетој, шеснаестогодишњој души и вукло га од куће са калдрме у поље, у зеленило и слободу.

Заборавио је на доручак и да каже мајци куда иде. Отишао је прво на једну чесму која је била у другој улици да се добро испљуска по лицу. После је пронашао други разлог да се још више удаљи од куће, па је изашао из вароши, оставио друм и ухватио се самотних и тајанствених распутица по брдима, између клека, бреза и ограда од дивљих ружа и купина. Као махнит скакао је по бусењу од меке маховине, брао јагоде, гађао косовке и врапце, китио се пољским цвећем, певао колико га грло доносило и ломио се низ потоке и гајеве.

Лутао је тако ни сам не знајући куда, док се не спусти на један нов друм, просечен кроз клисуру. Друм није био још довршен, те њим није нико ишао. Микић није био крочио на сто корака кад примети један извор, те седе крај њега да се одмори и напије планинске воде.

Више њега уздизао се сив крш. Голо камење треперило је под јаким зрацима сунца које је било већ далеко одскочило. Покоја дивља крушка бацала је мршаву сенку по сивој пустари. Камен на камену. Човеку се чини: да се само један отисне па би му се цела урвина сручила на главу. Испод пута, потмуло је хучала река и кркљала давећи се у уском кориту. Вода је преливала обле кречне стене, скакала са њих, сва у пени белој као снег и носила усамљене мехурове и ћутљиве коловрате под мрким јовама на обали.

С друге стране према Микићу уздизала се читава планина. Снажни храстови мешали су своје круне са небеским плаветнилом. Свуд притисла олистала гора, као мора од лишћа. Само се видело једно парче земље. То је био један пропланак: до пола јечам, а од пола ливада. Низ пропланак јурио је један горски поток, бистар као суза, и скачући у једну зараван на дну пропланка, правио као неки мали водопад.

Ветар је пиркао кроз клисуру, те су се јечам и цвеће на ливади повијали. Нигде живе душе. Сем што два припета вола пасу у једном крају пропланка, лено и полагано. Свуда мир, пустиња и сета.

Посматрајући ово зеленило, које је пријатно одударало од голотиње у присоју. Микић примети једну женску главу у оној заравни испод водопада. Како је зараван била виша од пута, није могао видети ко је то и шта ради. Из дечије радозналости успуза се уза страну и, сакривен иза стене, оштро погледа на зараван.

То је била некаква чобаница. Скидала је опанке. Један је била већ скинула заједно са чарапом, па је одмотавала кајише на другом, пребацивши ногу преко ноге. Микић стаде буљити очи да што боље види. Срце му јаче залупа.

На сељанци се белила кошуља и својом белином одскакала од црног јелечета. Јелече се затегло да прсне. Недра пуна, рамена округла, а плећа јака. У сагнуте образе ударила крв, те се они руменили као ватра.

Што је више гледао, све је мање видео. На очи му је падала нека магла, а нешто суво стезало га у грлу.

Кад се сељанка изу, диже се, отпаса кецељу, погледа у стоку и на пут, па онда откопча јелече.

Микић није био свестан шта се око њега догађа. Разрогачено и отворених уста гледао је на пропланак не мислећи ништа. То је била прва женска душа која се пред њим свлачила.

Дрхтао је као да га је грозница ухватила. Сваки живац треперио је у њему. Срце му било о ребра, а крв врила и ударала на слепе очи. Око ушију му зујало. Нека паучина обавијала се око њега и на очи му падао мрак.

Он се уплаши да не падне у несвест, те притисну главу на оштру стену.

Притискивао је чело док се није раскрвавио и дошао к себи. Тада су му очи понова одлетеле на зараван. Али чобанице није више било. Поток је падао као и раније низ ливаду у густ шипраг на заравни. Планина је била нема. Нигде гласа од тице ни икаквог другог створа.

Опанци и чарапе стајале су на трави, крај шипрага. Ту и кецеља. Микић виде и кошуљу, бачену у шибље. Обузе га дотле незнана снага. Учини му се да би могао чупати дрвеће из камена. Са снагом дође поуздање, понос и воља да руши, да разбија.

Бела кошуља и хлад у шибљу вукли су га к себи, али је између њега и тог што га је вукло стајала река. Дође му да одгурне стену пред собом, да скочи с брда на брдо, да искида шибље на заравни и... Не знајући шта би даље хтео, он шкргутну зубима, слете као луд низ пут, а одатле потрча ка реци да је прескочи, устрчи уз поток, покида шибље и...

Тачно није знао шта би даље радио па застаде и замисли се.

За њим се котрљало камење и хучало кроз пустињу. Пролетело је и поред њега, па потмуло падало у воду.

Микић се обазре да га какав камен не удари.

Камење је скакало као живо. Један страшан одјек разламао се по води у шуми.

Погледа навише.

Више њега мргодила се планина готова да га притисне, а доле у дубини лукаво је мрмљала река, такође спремна да стеже и дави.

Нешто у њему самом рече тихо да се једва чује:

- Лопове!

Снаге неста. Место ње дође језа и кукавичлук.

Микићу се учини да је планина оживела, да је река жива и да је све око њега живо и свесно онога што је он хтео. Па му прети.

Прође га воља да иде даље, па се врати.

Камење поче поново да се котрља за њим и да му открива ход. Он убрза кораке желећи да се што пре дохвати друма.

Један од оних волова у ливади зарика.

Микићу се следи крв у жилама. Али напреже сву снагу и поче да трчи.

Чинило му се да се све подигло на њега: планина, река, поток, чобанка, кошуља, опанци, јечам, волови и да се све то слива у нешто страшно, у неку дугачку, хладну змију, у аждају, која се баца са пршљена на пршљен и јури за њим да га ухвати притисне и угуши.

Искочио је на друм и бежао у варош као без душе. Ноге би га покаткад издале, те би посрнио, али би се дочекао на руке и бежао све више.

Умирио се тек кад је дошао у варошко поље.

Тамо су се војници вежбали. Колона за колоном тешко је газила по земљи, сељаци су мирно пролазили поред њих и официрима скидали капе. Варошка брда, питома и позната пресијавала се доброћудно у сунчевој светлости. Мајска звонца и дивљи каранфили њихали се безбрижно. Благ ветар хладио чело.

Око Микића је било све онако као што је било пре његовог доживљаја у планини. Нико није знао шта је он радио нико га није питао где је био страх га је био прошао.

Уверавао је сам себе да све што је било није било ништа. Хтео је да заборави да не мисли на оно што се десило, али се његове мисли нису одвајале од оног потока у клисури и њега је обузимало неко ново осећање у коме се утркивали понос са срамом, храброст са страхом.

[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije][webmail]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net