НАТО агресија на Савезну Републику Југославију почела је 24. марта и трајала је 78 дана, до 10 јуна 1999. године. Агресија је изведена без сагласности Савета безбедности Уједињених нација, супротно одредбама Повеље УН и међународног права.
Агресији НАТО-а претходили су неуспешни преговори у француском граду Рамбујеу код Париза, са циљем потписивања мировног споразума између Савезне Републике Југославије (СРЈ) и делегације која је представљала већинско албанско становништво Косова и Метохије.
Према предложеном споразуму који је саставио НАТО, од СРЈ је тражено да се сагласи са присуством мировних трупа НАТО на Косову и Метохији, несметаним правом пролаза за НАТО трупе на територији СРЈ и имунитетом за НАТО припаднике пред правним системом СРЈ. Такви услови су били ултиматум по многима тежи од оног који је Аустроугарска поставила Србији 1914. године, који ниједна суверена држава не би могла да прихвати.
Непосредан повод за почетак бомбардовања била су дешавања у селу Рачак – оружани сукоб између српске полиције и албанских терориста током полицијске акције 15. јануара 1999. године. За НАТО је то био терор и убијање цивила албанске националности, а за српску страну легитимна антитерористичка акција полиције против наоружаних припадника терористичке организације Ослободилачке војске Косова (ОВК).
Под изговором спречавања хуманитарне катастрофе на Косову и Метохији, 19 држава НАТО-а почело је 24. марта 1999. у 19.45 часова бомбардовање СР Југославије, које је даноноћно трајало све до потписивања Кумановског споразума 9. јуна 1999. и усвајања Резолуције СБ УН 1244 сутрадан, 10. јуна 1999. године.
Бомбардовани су војни и цивилни циљеви, градови, мостови, железничке пруге, болнице, школе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири… Тешко су оштећени или уништени бројни објекти инфраструктуре, привредни и комуникациони објекти.
Жртве НАТО агресије
Није утврђен тачан број жртава агресије ни износ материјалне штете. Процене су да је од 24. марта до 10. јуна 1999. погинуло између 1.500 и 2.500 људи, а око 6.000 рањено. Живот је изгубило најмање 79 деце. Погинуло је нешто више од 1.000 припадника војске и полиције.
НАТО је извршио 2.300 ваздушна удара на тадашњу СР Југославију и бацио 22.000 тона пројектила, међу којима 37.000 забрањених касетних бомби и бомби пуњених обогаћеним уранијумом.
Бомбардовање СР Југославије прекинуто је 10. јуна после потписивања војно-техничког споразума у Куманову о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије и усвајања Резолуције 1244 у Савету безбедности УН, по којој Србија задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, а покрајина постаје међународни протекторат под управом УНМИК-а и КФОР-а.
Током повлачења војске и полиције у Србију је избегло више од 200.000 косметских Срба и другог неалбанског становништва.
Страдања и разарања у ужичком крају
У среду, 24 марта 1999. године у 19.50 часова широм ужичког краја одјекнуле су сирене које су најавиле ваздушну опасност. Њихов злокобни звук слушали смо и наредних 78 дана и ноћи.
Прве бомбе пале су исте вечери у 20.10 часова на војни објекат за осматрање, јављање и навођење на планини Муртеници. У 21 час НАТО бомбе погодиле су аеродром на Пониквама и нису престајале да падају такорећи до краја агресије.
У ужичком крају, као и у целој СР Југославији, гађани су војни и цивилни објекти, аеродром Дубиње код Сјенице, мостови у Кокином Броду, Бистрици и Пријепољу, телевизијски репетитори, путна и привредна инфраструктура бројних предузећа, куће у селима и предграђима, центар Ужица…
Најтрагичнији дан по последицама током НАТО агресије у ужичком крају био је четвртак, 8. април када су у бомбардовању спортско-рекреативног центра у подножју Торника пале прве цивилне жртве. Живот су изгубили Радоје Марјановић (34) и Неђо Урошевић (31), радници Института „Чигота“, чувари објекта, и Миланко Савић (25), шумар који је био у посети пријатељима.
У четвртак, 15. априла НАТО авијација гађала је репетитор на Овчару па је ужички крај остао без програма Телевизије Србије. А 22. априла у 23. часа НАТО авијација је гађала строги центар Ужица и том приликом погођен је средишњи део зграде ужичке поште са телефонском централом. Ужице је остало без 18.000 телефонских бројева. А преостали су онеспособљени у суботу, 8. маја приликом новог гранатирања ужичке поште, када је сравњена са земљом. Тако је Ужице остало без телефонских веза.
Дугачак је списак уништених и оштећених објеката у свим општинама Златиборског округа, а износ штете је тешко и проценити.
Погинули из ужичког краја
Са подручја Златиборског округа погинуло је 10 припадника Војске Југославије и четири припадника Министарства унутрашњих послова Србије.
Из Ужичког корпуса погинула су 62 војника, подофицира и официра, од којих је само један из Златиборског округа. Остали су из разних места Србије и Црне Горе који су били припадници 37. моторизоване бригаде из Рашке, која је у току НАТО агресије издвојена из корпуса и била је у саставу Приштинског корпуса Треће армије на Косову и Метохији.
У одбрани отаџбине живот су изгубили:
Војник Златко Аџић (1979) из Сјенице, борио се у саставу 125. моторизоване бригаде, рањен у рејону карауле Кошаре 16. априла 1999, заробљен од шиптарских терориста и губи му се сваки траг;
Водник Иван Васојевић (1975) из Сјенице, командир везе у 53. граничном батаљону, погинуо 11. априла 1999. на караули Кошаре у првом ешелону бораца који су се супроставили надирању шиптарских терориста из Албаније;
Милета Вукотић (1970) из Тврдића, Ужице, резервиста у МУП-у Србије, погинуо у борби против албанских терориста 13. априла 1999. у селу Бистрица, општина Глоговац;
Поручник Александар Ђуровић (1974) из Прибоја, командир вода у 5. батаљону Војне полиције, погинуо у борби против албанских терориста 6. маја 1999. у рејону карауле „Боро Вукмировић“ на албанској граници;
Славољуб Заграђанин (1969) из Крагујевца, припадник 310. самоходног пука ПВО ВЈ из Крагујевца, погинуо 4. априла 1999. од НАТО авијације у селу Штаваљ код Сјенице;
Војник Слободан Красић (1978) из Доње Краварице, Пожега, извиђач у 125. моторизованој бригади, погинуо 15. априла 1999. од дејства НАТО авијације у рејону карауле Ликен на албанској граници;
Звонко Миликић (1971) из Сјенице, припадник МУП-а, погинуо у борби са албанским терористима 29. маја 1999. у селу Ваганица, општина Косовска Митровица;
Војник Слободан Мирковић (1978) из Ивањице, припадник 78. моторизоване бригаде у Врању, погинуо од дејства НАТО авијације 15. априла 1999. на борбеном положају код села Рељан, општина Прешево;
Капетан прве класе Драган Митровић (1968) из Карана, Ужице, командант 1. батаљона 37. моторизоване бригаде из Рашке, погинуо на борбеном задатку 20. априла 1999. у рејону села Исток Махала на Косову и Метохији;
Војник Зоран Пантовић (1978) из Љутице, Пожега, возач у хаубичком дивизиону 125. моторизоване бригаде, погинуо 31. марта 1999. када је његово возило налетело на мину приликом одбијања напада албанских терориста у селу Трнавце, општина Србица;
Војник Радивоје Раденовић (1979) из Сјенице, припадник 243. моторизоване бригаде, погинуо од дејства НАТО авијације 17. априла 1999. у рејону села Камена Глава, општина Урошевац;
Војник Драган Танкосић (1979) из Ивањице, припадник Гардијске бригаде, рањен приликом дејства НАТО авијације 20. маја 1999. код КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду, преминуо 28. маја 1999. на ВМА;
Радован Тановић (1969) из Гостиља, Чајетина, живео у селу Расна, Пожега, припадник МУП-а у чину млађег водника, погинуо у борби са албанским терористима 5. јуна 1999. на подручју општине Дечани;
Видомир Шалипур (1970) из Прибоја, припадник МУП-а у чину млађег водника прве класе, погинуо у борби са албанским терористима 9. априла 1999. у селу Радавац, општина Пећ.
„Ужице на интернету“
Веб сајт Ужице.Нет са својим електронским часописом „Ужице на интернету“ био је један од медија који су редовно извештавали о догађајима током НАТО агресије у ужичком крају.
Од првог дана агресије НАТО пакта на Југославију посетиоци су добијали информације о бомбардовању, последицама и догађајима у ужичком крају. Прва информација објављена је на сајту исте вечери када је агресија почела.
У књизи „Трагично пролеће“ објављеној 2004. године, аутор Ђорђе Пилчевић направио је обиман и документован преглед догађаја у ужичком крају током НАТО агресије. Истакао је и допринос часописа „Ужице на интернету“ током ратних дана. У књизи се наводи да је „од 24. марта до 13. јуна 1999. године објављено укупно 58 бројева са актуелним информацијама и 45 фотографија на којима се виде уништени и оштећени објекти, у којима је било и погинулих“.
Ратни бројеви „Ужица на интернету“ доносили су дневни преглед догађања и информације из свих области живота као што су снабдевање, здравствена заштита, културни живот, протести против НАТО агресије.
Информације су биле посебно значајне за наше људе у иностранству, а од 22. априла када је оштећена пошта и телефонска централа у њој и једини начин да сазнају шта се догађа у родном крају и да ли има настрадалих.
До 8. маја информације су објављиване свакодневно, понекад и више пута, а од 8. маја и потпуног прекида телефонског саобраћаја у Ужицу информације су слате повремено са Беле Земље и Севојна.
У књизи „Трагично пролеће“ наглашава се да је преко сајта Ужице.Нет „развијена врло интензивна преписка електронским порукама са свима који су се обратили конкретном молбом да сазнају нешто о њиховим ближњим. На такве молбе увек се одговарало што је брже могло и наравно само провереним информацијама. Много речи захвалности стигло је у Редакцију због таквог начина рада и настојања да свака порука добије одговор“.
Интернет је тих ратних дана пробијао све блокаде и стизао до хиљада корисника широм света, забринутих за судбину Југославије и за своје рођаке и пријатеље у ужичком крају.
Оставите одговор