Из своје историје Пожега је изабрала за свој празник 7. април – Благовести, у спомен на одлуку књаза Милоша Обреновића из 1832. године „да град оснује и темеље истог постави“. Књаз Милош је рођен у Горњој Добрињи 1780. године. Преминуо је 1860. године у Београду и сахрањен је у Саборној цркви. Спомен-комплекс у родном селу, са спомеником Милошу који је откривен 1991. године, сеоском црквом, звоником и чардаком, темељно је преуређен 2015. године.
Територија општине Пожега, површине 426 километара квадратних, смештена је у поречју Моравице, Скрапежа и Ђетиње, у плодној котлини омеђеној планинама Маљеном, Овчаром и Кабларом, Благајом и Трешњевицом.
Административно је подељена на 41 село и једну градску целину. Према попису из 2011. године имала је 29.488 становника, а по прелиминарним подацима са последњег пописа 2022. године у општини живи 26.060 становника. Садашње становништво, после великих миграција током XVIII и XIX века, највећим делом води порекло из Херцеговине и Црне Горе, а касније из Босне, са Пештера и из крајева око Увца и Лима.
Историја
Пронађени археолошки остаци старих култура у селима Врањани, Расна, Сврачково и Роге указују да су на овом простору људи стварали насеобине још пре пет хиљада година, у време млађег каменог доба. Археолошка налазишта у селима Рупељево, Годовик, Милићево Село и Пилатовићи говоре о животу у металном добу. А археолошки остаци споменика који је пронађен у Горобиљу и четири надгробна споменика у селу Висибаба датирају из римског периода.
У време стварања самосталне српске државе под вођством великог жупана Стефана Немање, крајем XII века, пожешки крај је саставу њене жупе Моравице. Била је касније под влашћу српске властеле Војиновића, а после Николе Алтомановића (од 1366. до 1373. године) најутицајнији владар у овом подручју био је кнез Лазар Хребељановић (од 1373. до 1389).
Током турске владавине Пожега је била центар Пожешке нахије.
Први и Други српски устанак дао је из овог краја многе виђене људе. Најпознатији устаници били су Милош Обреновић и његова браћа Јован и Јеврем, Јован Демир, Петроније Шиша, Стеван и Продан Маслаћ, Петар Јовановић из Глумча, Стеван Радуловић из Милићевог Села и други.
За време своје владавине кнез Милош је 1832. године наредио почетак преображаја Пожеге у варошицу. Ангажовао је секретара Кнежеве канцеларије Лазара Зубана да направи урбанистички план Пожеге, по коме је место добило кружни трг са пијацом и околним трговачким радњама, кафанама, занатским радионицама и приватним кућама са баштама и воћњацима у позадини.
Током ратова за ослобођење и уједињење од 1912. до 1918. године пожешки крај је, као и цела Србија, подео велике људске жртве. У послератном периоду долази до лаганог прилива становништва у варош, а расте и број трговаца и занатлија.
Привреда
После Другог светског рата у Пожеги нагло расте број становника, који долазе из околних села али и даљих крајева. Почиње пуно да се гради, а посебан значај има изградња барске пруге нормалног колосека и нормализација пруге уског колосека од Пожеге до Чачка.
Прво и најзначајније предузеће била је „Будимка“, која је много допринела и развоју пољопривреде. Пожешка котлина је плодна и погодна за узгајање пољопривредних култура, нарочито кукуруза, пшенице, воћа и поврћа.
Развија се индустрија, трговина и друге привредне гране, грађевинарство, саобраћај и туризам, као и метална, текстилна, дрвна и индустрија за прераду сточне хране.
На то свакако утиче географски положај Пожеге као раскрснице железничког и друмског саобраћаја, што се види и по данашњем опредељењу да аутопут Милош Велики дође до Пожеге и одатле преко Сјеничке висоравни продужи према Црној Гори.
Туризам
Сеоски туризам, лов и риболов и природне погодности за излетнички и рекреативни туризам у основи су туристичке понуде општине Пожега. Посебну вредност дају цркве и манастири као део културне баштине које гости радо посећују.
Црква Светог цара Константина и царице Јелене у Пожеги је подигнута 1833. године, а главни архиктекта је руски емигрант Василије Акуросов.
Црква брвнара у оближњем Горобиљу саграђена је 1705. године и једна је од најстаријих, али и најмањих у Србији. Посвећена је Рођењу Светог Јована Крститеља. С обзиром да је грађена после Велике сеобе, у коју су Срби отишли због појачане турске репресије, саграђена је тако да буде што неупадљивија, са врло ниским вратима. Турци су цркву више пута спаљивали, али је обнављана. После обнове 1820. године, а када је 1832. укинута забрана црквених звона у ослобођеној Србији, Горобиљци су добавили једно звоно из Аустрије и поставили га на звонару поред цркве 1833. године. Црква је данас темељно обновљена, покривена шиндром, а поред ње изграђена је нова дрвена звонара.
Црква Свете Богородице у селу Прилипцу првобитно је била манастир кога је подигао кнез Лазар 1374. године, у селу које се тада звало Капци. Манастир је добио име по месту његовог рођења у селу Прилепац код Новог Брда, по коме је и село узело име 1877. године. Лазарева задужбина је три пута рушена и обнављана. После обнове 1820. године највеће уређење извршено је 1995. године. Нови конак је завршен након две године и састоји од звоника, апсиде, галерије, кухиње и пет соба.
Цркву Светог Петра и Павла у Горњој Добрињи је подигао књаз Милош 1822. године, на месту где се некада налазила црква, метох манастира Никоље под Кабларом. По завршетку ратова, претпоставља се да је то било 1823. године, у порти, уз сам храм, пренети су и сахрањени земни остаци књажевог оца Теодора, чиме је цркви и целој Горњој Добрињи дат посебан значај. Данас је то обновљена једнобродна грађевина, уз коју је звоник висок 12 метара.
Манастир Светог Ђорђа у селу Годовик, према предању, изграђен је када и црква светог Ахилија у Ариљу у XIV веку и био је метох првобитног ариљског манастира. Први пут се помиње у XVII веку као црква. Рушен је и обнављан више пута. Последње рушење било је педесетих година прошлог века због отварања каменолома у његовој близини. Обнављен је 1985. године на залагање Завода за заштиту споменика културе и од 1997. године поново је у функцији, као црква.
Култура и образовање
Народна библиотека Пожега носилац је културног живота и бројних активности. Основана је 24. марта 1952. године и баштини традицију првих културних институција из XIX века. Прва таква институција била је Читаоница, основана 1869. године, а касније и Читаоница у Горњој Добрињи (1880), две пожешке радничке читаонице, основане 1889. и 1903. године, као и већи број сеоских народних књижница и читаоница основаних између два светска рата.
Образовни процес се одвија у основним школама „Емилија Остојић“ и „Петар Лековић“, у Гиманзији „Свети Сава“, Техничкој школи и Пољопривредној школи са домом ученика „Љубо Мићић“.
