ČETVRTI JUGOSLOVENSKI POZORIŠNI FESTIVAL UŽICE 1999.
"ĆERAĆEMO SE JOŠ"

PRVO FESTIVALSKO VEČE

Ponedeljak, 8. novembar

CRNOGORSKO NARODNO POZORISTE PODGORICA
Ivan Aleksandrovic Goncarov: OBLOMOV

Dramatizacija i rezija: EGON SAVIN
Scenograf: GEROSLAV ZARIC
Kostimograf: BOJANA NIKITOVIC
Izbor muzike: EGON SAVIN
Govor: NENAD VUKOVIC

Uloge:
Oblomov Ilja Iljic - PREDRAG EJDUS
Zahar - BRANISLAV VUKOVIC
Olga Iljinska - ISIDORA MINIC, ANA VUJOSEVIC
Stolc Andrej Ivanic - MIRKO VLAHOVIC
Afaja - LJUBICA BARAC VUJOVIC

Sopran - SANJA VUJOSEVIC
Klavirska pratnja - VJERA NIKOLIC

O PREDSTAVI ...

- Izgleda da je svako vreme ekstremne vere i kolektivnog zanosa punih stotinu godina imalo potrebu da se obracunava sa obmolovstinom. Zasto? Zar samo zato sto je previse slab da bi uspeo, da bi se takmicio? Zar samo zato sto bi pri prvim naporima odustajao? Zar zato sto je voleo da spava i sanja majcinske neznosti, zalaske sunca na Oblomovki? Zar zato sto je budan snevao o lezanju u travi, pored reke, o posmatranju insekata i golih ramena preplanulih seljancica? Zar su ga mrzeli zato sto nije ni mogao ni hteo da bude hrabar, jak i odgovoran? Ili su ga mrzeli zato sto nije nikoga mrzeo!? Mozda zato sto nije osecao nikakvu svrhu i smisao u radu. Zbog lenjosti? Ili zbog slabosti prema hrani i picu. Zato sto je voleo muziku i dozivljavao je culno i duboko kao strasnu ljubav! Zar coveku nije dato da bude slab, mali, neodlucan, osetljiv i lenj? Zar muskarcu nije dato da zadrhti kad se seti detinjstva, da ustrepti i uplasi se od lepe zene, zar nije dato da sumnja i da se nada, da laze i pati - da napokon odustane od svega, da se razboli i da umre sa svim svojim neostvarenim ceznjama, planovima i snovima? Zar coveku nije dato da ima cistu dusu i golubije srce? Zar coveku nije dato pravo na neuspeh? Nije! Jer, Oblomov zapravo, iako toga nije svestan, postavlja jedno esencijalno pitanje sveta i covekovog opstanka u njemu. Ne samo kako zivimo nego - zasto zivimo?

Egon Savin

REKLI SU...

Selektor Jugoslovenskog pozorisnog festivala,
pozorisni kriticar ALEKSANDAR MILOSAVLJEVIC

- Spustili su se kriterijumi i produkcije i moji kao selektora, ali to su promene u koje smo mi uronjeni i koje ne mozemo najbolje da ocenimo. Dobro je da uopste ima predstava. U jednom trenutku, ne samo meni vec i rukovodstvu Festivala, ucinilo se da ih mozda nece ni biti. Bio je rat, u Beogradu je bilo nekoliko premijera, mahom kamerne predstave koje je trebalo da pokazu da mi imamo pozoriste. Uglavnom je rec o premijerama koje su pripremane pre rata i izvedene u ratnim, neadekvatnim uslovima, cesto pod radnim osvetljenjem zbog iskljucenja struje.

Drugi nivo problema je besparica u koju tonemo i koja vec godinama pogadja pozoriste. Iz sezone u sezonu postepeno pomeramo svoje kriterijume nanize. Ne samo pozorisni kriticari i publika nego i sami pozorisni stvaraoci. Dobrovoljno se odvikavamo nekih normi koje su bile apsolutno normalne do pre nekoliko godina. Danas kod nas vrlo retko moze da bude postavljen komad koji zahteva celu glumacku ekipu jednog pozorista. Najcesce su to komadi sa dva, tri ili cetiri lica u kojima nema promene prostora, traze se scenografi koji su u stanju da za male pare u okviru jednog ambijenta osmisle dva ili tri prostora, a vrlo cesto se dogadja da sami reditelji potpisuju scenografije za svoje predstave. Nije tu u pitanju koncept koji reprezentuje sam reditelj, vec su to najcesce vidovi ustede.

U toj situaciji pitanje ljudi sa Festivala da li ima predstava bilo je sasvim logicno. Odgovorio sam da ima jer sam racunao i na neke predstave koje sam video na premijerama pre rata. S jeseni, kad je prosao rat i redovna letnja pauza, desilo se da niz predstava - koje sam gledao na premijerama i koje su mi se dopale, na koje sam ozbiljno racunao - naprosto vise nema. Nema ih zato sto su glumci koji igraju u njima otisli u inostranstvo, zato sto rade druge stvari, a moraju da rade druge stvari da bi preziveli, jer para u pozoristu ima sve manje. Tih predstava nije bilo i zato sto one s jeseni moraju da budu obnovljene, a za to u ovom trenutku kao da nije bilo snage, pogotovu za velike ansambl predstave. To su bili problemi sa kojima sam morao da se suocim kada sam pokusavao da napravim selekciju za Festival.

Direktor Jugoslovenskog pozorisnog festivala,
direktor Narodnog pozorista Uzice ZORAN STAMATOVIC

- Pozoriste je opet pobedilo i svojim sirenskim glasom okupilo najbolje reditelje, glumce, pisce... Festival traje uprkos ratu, bedi i neizvesnosti. Pozoristu kao duhovnoj instituciji nisu mogle nista ni promene drustvenih uredjenja, vera, ideologija, cak ni promene klime. Ono je ponekad i ponegde prestajalo, ali nikad nestajalo. U Uzicu se primilo i tu je ostalo. A cinjenica da se ovakav Festival, i pored teskih ekonomskih prilika, odrzava vec cetiri godine najbolje govori da smo na dobrom putu da on preraste u tradiciju, da se institucionalizuje.