Шарганска осмица је музејско-туристички комплекс пруга узаног колосека од Мокре Горе до станице Витаси у Кремнима, обновљен 2003. године, а до Вишеграда у Босни и Херцеговини пруга је продужена 2011. године.
Ову изузетну атракцију годишње посети пар стотина хиљада гостију из целог света – да доживе романтичну вожњу парном локомотивом „Носталгија“ и лети и зими, да виде лепоте Мокре Горе, Златибора и Таре, да посете Дрвенград чувеног редитеља Емира Кустурице на брду Мећавник. И још даље да обновљеном трасом до Вишеграда отпутују и виде на Дрини ћуприју Мехмад-паше Соколовића из 1577. године и Каменград подигнут у част нобеловца Иве Андрића.
Шарганска осмица је категорисана као музејско-туристичка пруга и пуштена је у саобраћај 1. септембра 2003. године, када је први воз, са музејском парном локомотивом ознаке ЈЖ 83—173, кренуо да превози туристе и љубитеље железнице.
Овом трасом воз „Ћира“ саобраћао је од Београда до Дубровника од 1925. до 1974. године, када је пруга укинута због нерентабилности.
Љубитељи Мокре Горе покренули су иницијативу за њену обнову, коју је подржала Железница Србије и 2003. године завршена је ревитализација и обнова деонице некадашње пруге узаног колосека од Мокре Горе до станице Шарган-Витаси. Главни иницијатор био је Радован Глибетић, Мокрогорац тада на утицајној дужности у железници Србије.
Изградња Шарганске осмице
Историја пруга на овом подручју почела је 1902. године када је Аустроугарска из војно-стратешких разлога започела градњу пруге уског колосека ширине 760 мм од Сарајева до Добруна, где је била државна граница Аустроугарске царевине и Србије. Изградња пруге завршена је и пуштена у саобраћај 4. јула 1906. године.
Са друге стране, од Ужица, Србија је 1903. године почела теренске радове на трасирању пруге Сталаћ – Ужице – Вардиште. Градња пруге уског колосека 760 мм почела је 1907. године и до Ужица је први воз стигао 16. јуна 1912, пред почетак Првог балканског рата. Свечани воз у Ужице довезао је машиновођа Слободан Савић, бивши машински бравар.
Пруга Ужице – Сталаћ имала је дужину 167,8 километара. Након балканских ратова настављени су радови на градњи пруге од Ужица према Вардишту, али их је прекинуо Први светски рат.
С обзиром да је окупирала Србију, Аустроугарска је у пролеће 1916. године почела радове на изградњи пруге Вардиште – Ужице. На челу групе аустроугарских инжењера био је Хуго Кајнцл, бивши инспектор некадашњих босанско-херцеговачких железница.
Изграђено је девет километара доњег строја пруге до подножја Шарган, који је био велика препрека на траси. Приликом копања најдужег тунела испод брда Будим на Шаргану догодила се велика несрећа. У тунелу је услед одрона камена затрпана цела смена, у којој је према процени могло бити око 200 радника, италијанских и руских заробљеника.
Радови су тада обустављени и настављени по завршетку рата. Пројекат пруге урадили су инжењери Хуго Кајнцл, као руководилац и Ранисав Аврамовић, Милорад Миливојевић, Васа Марковић, Андра Станић, Станислав Соботка, Никола Ђурић и Миливоје К. Борисављевић.
Пруга преко Мокре Горе, Јатара и даље преко Шаргана према Ужицу грађена је од 1921. до 1925. године, а радовима су руководили шефови секција инжењери Миливој Рашковић, Никола Ђурић и Нико Мартиновић.
Профил трасе показује да је пруга полазила из Мокре Горе са 567 метара надморске висине, највишу тачку достигла је у најдужем шарганском вододелничком тунелу (слива река Западне Мораве и Дрине) на 808 метара надморске висине и спустила се до Ужица на 404 метра надморске висине.
Дужина пруге Шарган-Витаси – Мокра Гора износи 15,5 километара и до Вардишта 7,4 километара, што је укупно од Ужица до Вардишта 57,9 километара. Свечано је пуштена у рад 25. јануара 1925. године.
Воз је пругом саобраћао тачно 49 година и 25 дана, од Ужица, преко Шарганског превоја према Вишеграду и даље према мору. Парним возом „Ћира“ са дрвеним вагонима путовало се тада 24 часа од Београда преко Сарајева до Дубровника.
У јулу 1938. године кренуо је на релацији Београд – Дубровник први моторни воз и раздаљину преваљивао за тада невероватних 16 часова и 30 минута, достижући брзину 60 километара на час. Стајао је само у Лајковцу, Ужицу, Сарајеву, Мостару и Хуму. Из Дубровника воз је полазио сваког дана у 5 часова и 35 минута, а у Београд је стизао у 22 часа и 14 минута.
Последњи звиждук локомотиве са старе Шарганске осмице чуо се 28. фебруара 1974. године када је пруга укинута.
Обнова пруге
Реконструкција Шарганске осмице започела је 24 године касније, на иницијативу групе грађана Мокре Горе и прихватање идеје од ЖТП Београд. Пројектант комплекса „Шарганска осмица“ је Саобраћајни институт ЦИП.
Обновљена деоница дуга је 15.440 метара. Воз иде преко пет мостова и кроз 22 тунела, укупне дужине 5.445 метара, а стаје на четири железничке станице – Мокра Гора, Јатаре, Голубићи и Шарган-Витаси. Пруга, две локомотиве и вагони заштићени су као споменици техничке културе.
Занимиљивост везана за железничку станицу Јатаре је да је служила само као укрсна станица и да на њој никада није продата ниједна карта.
Станица Голубићи направљена је за потребе снимања филма „Живот је чудо“ Емира Кустурице и представља туристичку атракцију заједно са оближњим видиковцем.
Шарганска осмица је јединствено градитељско дело и задивљујуће решење како је савладан успон терена од 300 метара висинске разлике. Понекад се учини да видите три пруге и као да вам други воз долази у сусрет, али то је само привид због тога што траса савладава успон у облику броја осам и отуда и назив овог изузетног железничко-туристичког комплекса у Мокрој Гори.
Оставите одговор