Скривени непријатељи здравља

Живети нормално постаје слоган за чијим испуњењем просто вапимо у овом времену које многима намеће убрзани, тескобни, стресни начин живота. А то је потенцијални ризик који може узроковати бројне болести. То не значи да треба бити хипохондар – претеривати у бризи за своје физичко здравље без неког објективног разлога, јер вас то онда води у психички поремећај.

Али, с друге стране, ако се неодговорно односите према свом здрављу, ако игноришете очигледне симптоме, не предузимате повремене пожељне контроле, онда можете доћи у озбиљан проблем.

Редовна физичка активност и дружење са природом најбоља су заштита од стресног начина живота и болести модерног доба

Овде указујемо на једну болест која је све више присутна, али је скривени непријатељ јер нема поуздане и јасне симптоме, погађа све старосне узрасте па и децу и ако се не лечи на време може довести до озбиљне угрожености вашег здравља. Реч је о инсулинској резистенцији – обољењу које има више узрока, а један од њих је и убрзани темпо живљења па се зато често назива и болест модерног доба.

Шта је инсулинска резистенција?

Најпре, шта је инсулин, а шта резистенција? Инсулин је хормон који лучи панкреас, а основна функција му је да одржава оптимални ниво глукозе у крви и да је из крви убацује у ћелије где се она метаболише и претвара у енергију. А резистенција значи отпорност, одбрану, одбијање.

Дакле, инсулинска резистенција је отпорност ћелија на инсулин. Тачније, у том случају или нема довољно рецептора ћелија који регулишу улазак шећера или постоји резистенција, када они слабо реагују, тако да шећер не може да уђе у ћелије него остаје у крвотоку у прекомерном нивоу.

Панорама Ужица

Последица овог поремећаја је да ћелије немају извор енергије и то се најчешће манифестује као осећај хроничног умора, недостатка енергије, поспаности. Слаби и концентрација, јер инсулин своју улогу врши и у мозгу, дајући му глукозу као најважнији извор енергије.

На ове симптоме треба обратити пажњу јер могу указивати управо на инсулинску резистенцију. Зато је најбоље да урадите анализу шећера у крви и видите да ли је у нормалним вредностима или је дошло до поремећаја.

На инсулинску резистенцију могу указивати и следећи симптоми:

  • Гојазност (масне наслаге у пределу струка, стомака и бокова)
  • Повишен крвни притисак и ниво триглицерида и холестерола
  • Појачана и учестала жеђ
  • Појачана глад и жеља за “нечим слатким”
  • Лако добијање на тежини
  • Нередовни менструални циклус
  • Расејаност, безвољност, депресија
  • Презнојавање, подхтавање
  • Сметње са видом
  • Тамна боја коже најчешће на врату.

Ови симтоми се могу јавити и из других разлога, али ако се понављају онда треба урадити анализу крви и на време разјаснити да ли то већ указује на инсулинску резистенцију или су знак тренутне слабости или другог обољења.

Откривање инсулинске резистенције у раној фази охрабрује на могуће излечење и омогућава спречавање напредовања болести применом правилне терапије, начином исхране, смањењем стреса, појачаном физичком активношћу и променом животних навика. Ако се не открије и не лечи на време прелази у следећу фазу предијабетеса или инсулин-зависни дијабетес (дијабетес тип 2).

Ако сумњате на инсулинску резистенцију тест је први корак

За рано откривање инсулинске резистенције важно је код прве сумње на ово обољење урадити лабораторијске анализе крви које показују ниво шећера.

Најпоузданији је тест оралног оптерећења глукозом (OGTT – Oral Glucose Tolerance Test), дијагностички метод који се ради када постоји сумња на поремећај метаболизма угљених хидрата у организму и дијабетес. Повишене или снижене вредности шећера у крви сигнал су да је дошло до поремећаја и да треба предузети лечење како болест не би напредовала.

Дијабетес (шећерна болест) је хронично обољење која полако али сигурно оштећује организам. Зато је важно рано откивање и спречавање могућих оштећења крвих судова, кардиоваскуларног система, нерава, очију, бубрега…

OGTT, тест оптерећења глукозом, ради се узимањем узорка из крви, најбоље у јутарњим часовима, уз претходну припрему која подразумева да се 24 сата пре тестирања не предузима интензивна физичка активност и 8 сати пре теста не конзумира храна и пиће. Први узорак се узима на празан стомак, а пре узимања другог узорка пацијент пије концентровани раствор глукозе. Онда се у интервалима које одређује лекар мери концентрација шећера и инсулина у крви, обично на 60 и 120 минута. За то време пацијент мирује.

Ако резултати теста указују на инсулинску резистенцију предузима се одговарајући поступак лечења. Благовремено откривање болести доприносу успеху лечења и могућем излечењу. Зато будите одговорни према себи и свом здрављу радећи повремене али редовне контроле здравственог стања.

Панорама Ужица

Поделите:

Места:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *