Старац Милија, епски певач

Стихови епске песме Бановић Страхиња

Старац Милија је био изузетно талентован епски певач. Потицао је из околине Колашина, али је највероватније зато што је убио неког Турчина, „добегао у Србију и настанио се у наији Пожешкој“.

Вук је старца Милију сматрао једним од најбољих певача иако је записао само четири његове песме. Све поуздане податке које о Милији имамо налазимо у Вуковим забелешкама о певачима у предговору четвртој књизи Српских народних пјесама.

За овог познатог и цењеног гуслара Вук је чуо 1820. године, али је две године покушавао да се нађе са њим или да дође до записа његових песама Бановић Страхиња и Женидба Максима Црнојевића, чије је не баш успеле варијанте већ имао. Зато је неколико пута писао кнезу пожешке нахије Васи Поповићу, али одговора није било. Када се у јесен 1822. Вук нашао у Крагујевцу код Милоша Обреновића, овај је Васи Поповићу послао писмо у коме му нарезује да „старца Милију жива доведе или мртва донесе, а нека уреди ко ће му код куће место њега радити, док се он одовуд врати“.

Старац Милија је у Крагујевцу провео петнаестак дана, а Вук је успео да забележи 3.000 стихова, односно четири песме: Бановић Страхиња, Женидба Максима Црнојевића, Сестра Леке капетана, Гавран харамбаша и Лимо.

Милија је био чудне нарави, а песме је знао само да пева, не и да казује. Да ли због потсмеха околине, или због чињенице да му је било напорно да Вуку стално понавља исте песме, тек старац се, добивши „накнаду за дојакошњу дангубу“, једнога јутра једноставно изгубио.

Ужичка плажа

Вук о њему бележи и једну анегдотску цртицу: “Он није имао обичаја, пити ракију из оног суда, у коме му се донесе; него је саспе у чутуру, коју је о јанџику носио, па после певајући припије сваки час помало. Ко се деси код њега он му наздрави, кад оће да пије, а пошто се напије, остави чутуру опет у јанџик, не пруживши је никоме. Кад би га ко онда запитао, каква је ракија, он је имао обичај стресавши се и намргодивши се одговорити: ‘Зла, синко, и грдна, не море грђа бити, не дао ти је Бог пити.’”

Песме старца Милије и данас привлаче пажњу истраживача. У песми Бановић Страхиња жена помаже мужевљевом противнику. Овај мотив се појављује у усменој традицији многих народа, као у и неким познатим књижевним текстовима. Међутим, у већини текстова жена ће бити кажњена. Милијин Бановић Страхиња на крају ове дуге и динамичне песме каже „ја сам својој љуби опростио“. Овакво разрешење може бити израз хуманости епског певача и народа коме припада и пева, али свакако оставља и могућност нових и другачијих тумачења.

Чињеница да је Милија „знао још млого онаки песама“ и да о њему недостаје много података отвара простор за нова и аутентична истраживања.

Таратурс крстарење Перућац - Вишеград - Перућац

Поделите:

Места:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *