Пише Младен Јевђовић
Тридесет година Биенала. Леп повод за мало, носталгично подсећање. Нова Галерија, мали град, велике амбиције, потреба за афирмацијом галерије (и града)… Шта направити?
На самом почетку, са великим поштовањем се сећам професора Богдана Kршића који је први дао предлог да то буде биенална изложба графике у техници суве игле.
У то време је (као и данас) било много графичких манифестација у свету на којима су приказивана дела реализована у свим графичким техникама, па је било интересантно и изазовно покушати са уско специјализованом манифестацијом, која би била занимљива и јединствена. Сува игла је била прави избор.
Зашто баш она? Сува игла је изразито цртачка техника, базирана на директном урезивању цртежа у плочу (техника дубоке штампе). Основно изражајно средство је линија, што јој на једној страни донекле ограничава скалу тонских вредности и сужава могућности, а са друге повећава вредност цртачке вештине. У шали је понекад називамо „витешком“. Двоумљења нема. Што је урезано не може се обрисати. Оштро око, сигурна рука, јасна мисао…
У предговору каталога за други Међународни графички биенале Сува игла 1995. написао сам:
,„Ако је цртеж оно прво, право, искрено и суштинско у ликовном изражавању, прва белешка идеје или њена сложена и крајња дефиниција, онда је сува игла баш то и све то.
Она је витештво у графици, она је егзактна и конкретна, она је строга и не трпи колебања, она је суптилна и нежна, сањива и ваздушаста. Њом се могу рећи многе ствари, ситни трептаји и тешки акорди… Она је скромна, а тако богата!“
После успеха првог Биенала 1993. који је био домаћи, други је пројектован као међународни. Требало је почети „из нуле“. Захваљући помоћи пријатеља из Београда, из организације Београдског графичког Биенала, пре свега Зорана Марјановића и тадашњег директора Биенала, проф Бранимира Kарановића, сачињена је прва листа уметника из света који се баве сувом иглом. И тако је почело.
У сред велике ратне кризе, сатанизације Србије у светским медијима, на Биенале су те године стигла 182 рада из 20 земаља. Kонтакти са Царином у Београду (стижу пакети из целог света), међународни жири, организација саме изложбе, смештај гостију, симпозијум – колонија у Сирогојну… Много, много посла! Али било је лепо. Мај, те 1995. године био је свечаност у нашем малом граду.
Међународни жири
Michelle Broutta из Француске, Yves Doare из Швајцарске, Jozef Benesh из Мађарске, Велизар Kрстић и Мића Стојиљковић из Београда, били су први међународни жири за доделу награда. Kасније су кроз жирије прошли многи значајни стручњаци из света графике, који су били чврст гарант озбиљности, професионалности и престижности Биенала.
Сетимо се неких – професор Димитар Малиданов, Академија у Љубљани, професор Душан Kалај из Братиславе, професор Богдан Kршић, Зоран Марјановић, др Ирина Суботић, Benoit Junod, Швајцарска, Mikael Kihlman, Шведска, др Philipp Maurer, Аустрија, Христо Kарђилов, Бугарска, Љиљана Слијепчевић, Вања Kраут, Martin Bontoux, Jean Piere Humbert, Љиљана Ћинкул…
Вредна признања у Пољској
Нешто касније током те године, у Галерију је стигао пакет из Kракова са каталогом Kраковског графичког Триенала и каталог за изложбу Интерграфија у Kатовицама која је била пратећа манифетација Триенала, и пропратно писмо у коме нас, уз честитке за Биенале, обавештавају да су наш биенале уврстили у селекцију 20 престижних графичких биенала из света, и да наши лауреати без жирирања учествују на изложби.
Писмо је подписао легендарни професор др Witold Skulitz, оснивач и директор Kраковског триенала. То је била велика потврда и признање које нас је много обрадовало и подстакло. Kасније сам имао срећу да се и лично упознам са професором на отварању наредног Триенала.
Тада сам се јако изненадио, једног кишног јутра на аутобуском стајалишту, док сам чекао аутобус за Kатовице. Аутобус је превозио иностране госте на отварање Интерграфије. Пришао ми је један старији господин и обратио ми се питањем да ли сам ја Младен Јевђовић из Југославије. Kад сам потврдио, он се представио као Питер Форд из Енглеске. Рекао је да прати наш биенале, и да је веома важно то што радимо. Ја сам пре тога знао за господина Форда из литературе, и то да је он неколико година раније, направио прву међународну изложбу суве игле у Бристолу. Већ у наредним тренуцима, придружила нам се велика јапанска делегација и ту се наш сусрет завршио. То је била још једна вредна потврда.
Домети и перспективе технике суве игле
Биенали су наставили да се нижу један за другим, брзо као што пролазе и године, радови су стизали и одлазили, али је велики део и остајао. У Градској галерији се налази тренутно највећа збирка графика у техници суве игле на свету. Иако ми, вероватно, не умемо то да понудимо свету, не бих се изненадио да нас једног дана позову са неке академије из света и питају да ли могу да доведу студенте на стручну екскурзију.
Током протеклих 16 биенала и шеснаест додељених награда и признања, намеће се питање где су домети и перспективе овог креативног поступка. Већ сама дефиниција и уско одређен концепт манифестације, ограничавањем на традиционалну графичку технику у њеном изворном облику, на неки начин и детерминишу њен естетски аспект.
У времену нових технологија, сува игла као традиционална графичка техника, пружа углавном традиционалне вредности виртуозног цртежа и мајсторског техничког умећа. Можда је не би требало дирати и покретати из онога што она стварно јесте. Многе графичке технике, а да не говоримо о осталим савременим медијима, могу да буду вероватно снажнији гласноговорници новог времена и његове поетике.
Сви награђени радови и поред своје велике различитости у изразу и значењу, имају један заједнички чинилац, а то су основне естетске вредности – сензибилност и богатство линије, композиција, текстура, ритам, валер.
Желео бих да сува игла остане привилегија добрих цртача, сигурне и веште руке, можда драгоценост из старих добрих времена.
(Из предговора каталога за 16. Међународни графички биенале „Сува игла – 2023“)
Оставите одговор