Trideset godina Bienala „Suva igla“ u Užicu

Piše Mladen Jevđović

Trideset godina Bienala. Lep povod za malo, nostalgično podsećanje. Nova Galerija, mali grad, velike ambicije, potreba za afirmacijom galerije (i grada)… Šta napraviti?

Na samom početku, sa velikim poštovanjem se sećam profesora Bogdana Kršića koji je prvi dao predlog da to bude bienalna izložba grafike u tehnici suve igle.

U to vreme je (kao i danas) bilo mnogo grafičkih manifestacija u svetu na kojima su prikazivana dela realizovana u svim grafičkim tehnikama, pa je bilo interesantno i izazovno pokušati sa usko specijalizovanom manifestacijom, koja bi bila zanimljiva i jedinstvena. Suva igla je bila pravi izbor.

Zašto baš ona? Suva igla je izrazito crtačka tehnika, bazirana na direktnom urezivanju crteža u ploču (tehnika duboke štampe). Osnovno izražajno sredstvo je linija, što joj na jednoj strani donekle ograničava skalu tonskih vrednosti i sužava mogućnosti, a sa druge povećava vrednost crtačke veštine. U šali je ponekad nazivamo „viteškom“. Dvoumljenja nema. Što je urezano ne može se obrisati.  Oštro oko, sigurna ruka, jasna misao…

U predgovoru kataloga za drugi Međunarodni grafički bienale Suva igla 1995. napisao sam:

,„Ako je crtež ono prvo, pravo, iskreno i suštinsko u likovnom izražavanju, prva beleška ideje ili njena složena i krajnja definicija, onda je suva igla baš to i sve to.

Ona je viteštvo u grafici, ona je egzaktna i konkretna, ona je stroga i ne trpi kolebanja, ona je suptilna i nežna, sanjiva i vazdušasta. Njom se mogu reći mnoge stvari, sitni treptaji i teški akordi… Ona je skromna, a tako bogata!“

Posle uspeha prvog Bienala 1993. koji je bio domaći, drugi je projektovan kao međunarodni. Trebalo je početi „iz nule“. Zahvaljući pomoći prijatelja iz Beograda, iz organizacije Beogradskog grafičkog Bienala, pre svega Zorana Marjanovića i tadašnjeg direktora Bienala, prof Branimira Karanovića, sačinjena je prva lista umetnika iz sveta koji se bave suvom iglom. I tako je počelo.

U sred velike ratne krize, satanizacije Srbije u svetskim medijima, na Bienale su te godine stigla 182 rada iz 20 zemalja. Kontakti sa Carinom u Beogradu (stižu paketi iz celog sveta), međunarodni žiri, organizacija same izložbe, smeštaj gostiju, simpozijum – kolonija u Sirogojnu… Mnogo, mnogo posla! Ali bilo je lepo. Maj, te 1995. godine bio je svečanost u našem malom gradu.

Međunarodni žiri

Michelle Broutta iz Francuske, Yves Doare iz Švajcarske, Jozef Benesh iz Mađarske, Velizar Krstić i Mića Stojiljković iz Beograda, bili su prvi međunarodni žiri za dodelu nagrada. Kasnije su kroz žirije prošli mnogi značajni stručnjaci iz sveta grafike, koji su bili čvrst garant ozbiljnosti, profesionalnosti i prestižnosti Bienala.

Setimo se nekih – profesor Dimitar Malidanov, Akademija u Ljubljani, profesor Dušan Kalaj iz Bratislave, profesor Bogdan Kršić, Zoran Marjanović, dr Irina Subotić, Benoit Junod, Švajcarska, Mikael Kihlman, Švedska, dr Philipp Maurer, Austrija, Hristo Karđilov, Bugarska, Ljiljana Slijepčević, Vanja Kraut, Martin Bontoux, Jean Piere Humbert, Ljiljana Ćinkul…

Vredna priznanja u Poljskoj

Nešto kasnije tokom te godine, u Galeriju je stigao paket iz Krakova sa katalogom Krakovskog grafičkog Trienala i katalog za izložbu Intergrafija u Katovicama koja je bila prateća manifetacija Trienala, i propratno pismo u kome nas, uz čestitke za Bienale, obaveštavaju da su naš bienale uvrstili u selekciju 20 prestižnih grafičkih bienala iz sveta, i da naši laureati bez žiriranja učestvuju na izložbi.

Pismo je podpisao legendarni profesor dr Witold Skulitz, osnivač i direktor Krakovskog trienala. To je bila velika potvrda i priznanje koje nas je mnogo obradovalo i podstaklo. Kasnije sam imao sreću da se i lično upoznam sa profesorom na otvaranju narednog Trienala.

Tada sam se jako iznenadio, jednog kišnog jutra na autobuskom stajalištu, dok sam čekao autobus za Katovice. Autobus je prevozio inostrane goste na otvaranje Intergrafije. Prišao mi je jedan stariji gospodin i obratio mi se pitanjem da li sam ja Mladen Jevđović iz Jugoslavije. Kad sam potvrdio, on se predstavio kao Piter Ford iz Engleske. Rekao je da prati naš bienale, i da je veoma važno to što radimo. Ja sam pre toga znao za gospodina Forda iz literature, i to da je on nekoliko godina ranije, napravio prvu međunarodnu izložbu suve igle u Bristolu. Već u narednim trenucima, pridružila nam se velika japanska delegacija i tu se naš susret završio. To je bila još jedna vredna potvrda.

Dometi i perspektive tehnike suve igle

Bienali su nastavili da se nižu jedan za drugim, brzo kao što prolaze i godine, radovi su stizali i odlazili, ali je veliki deo i ostajao. U Gradskoj galeriji se nalazi trenutno najveća zbirka grafika u tehnici suve igle na svetu. Iako mi, verovatno, ne umemo to da ponudimo svetu, ne bih se iznenadio da nas jednog dana pozovu sa neke akademije iz sveta i pitaju da li mogu da dovedu studente na stručnu ekskurziju.

Tokom proteklih 16 bienala i šesnaest dodeljenih nagrada i priznanja, nameće se pitanje gde su dometi i perspektive ovog kreativnog postupka. Već sama definicija i usko određen koncept manifestacije, ograničavanjem na tradicionalnu grafičku tehniku u njenom izvornom obliku, na neki način i determinišu njen estetski aspekt.

U vremenu novih tehnologija, suva igla kao tradicionalna grafička tehnika, pruža uglavnom tradicionalne vrednosti virtuoznog crteža i majstorskog tehničkog umeća. Možda je ne bi trebalo dirati i pokretati iz onoga što ona stvarno jeste. Mnoge grafičke tehnike, a da ne govorimo o ostalim savremenim medijima, mogu da budu verovatno snažniji glasnogovornici novog vremena i njegove poetike.

Svi nagrađeni radovi i pored svoje velike različitosti u izrazu i značenju, imaju jedan zajednički činilac, a to su osnovne estetske vrednosti – senzibilnost i bogatstvo linije, kompozicija, tekstura, ritam, valer.

Želeo bih da suva igla ostane privilegija dobrih crtača, sigurne i vešte ruke, možda dragocenost iz starih dobrih vremena.

(Iz predgovora kataloga za 16. Međunarodni grafički bienale „Suva igla – 2023“)