Ужице у турско доба

Ужице је пало под турску власт између 1459. године када је пало Смедерево и 1463. када је освојена Босна. То је било у време султана Мехмеда II. У ужичкој тврђави постојала је мала џамија под тим именом. Не зна се да ли је Мехмед боравио у Ужицу. То је потврђено једино за Нови Пазар и Сјеницу, који су релативно близу Ужицу.

У првим деценијама после турског освајања Ужице се не помиње као утврђен град, што се види из пописа 1476-1478. Највероватније је тврђава обновљена одмах по попису због непосредне опасности од продора Угара у Србију. Први помен тврђаве је из 1516. године. А 1560. посада тврђаве је имала 44 мустафиза (бранича), диздара, ћехају и  хатиба.

У пописима у периоду од 1476. до 1572. број муслиманског становништва се нагло увећава. Тако су 1476. уписана 63 хришћанска и 4 муслиманска домаћинства. А 1572. године била су 44 хришћанска и чак 568 муслиманских домаћинстава.

Марко Поповић – Ужички град, комплекс капије са кулом

Огромну већину чинило је словенско становништво које је примило ислам. У турским дефтерима (попису становника) скоро сви они који су тек примили ислам воде се као синови Абдулаха. Веома ретко се наводи, рецимо, Хамза син Петра.

У Ужицу је процентуално било врло мало Турака. Енглески путописац Андреј Арчибалд Патон пише 1843. године да је на питање да ли свет разуме турски или арапски, добио одговор да само неколико ага говоре турски, а остали не говоре ништа осим босанског.

Ужичка плажа

У време аустријско-турског рата 1683-1699. Ужице је 1688. уз помоћ српских побуњеника  освојено и опљачкано. Ова победа је у Европи доживљена као  један од највећих успеха у рату против Османлија. У позну јесен, са војском из Дукађинског санџака, Турци су повратили изгубљене градове у југозападној Србији. Ужичка тврђава је вероватно оштећена јер је град обнављан 1691. године. Као последица овог рата, из моравичког и ужичког краја исељено је у Славонију око 6.000 људи.

Прве записе о Ужицу од турских путописаца оставио је Хаџи Калфа у 17. веку. Он пише: „Град је веома тврд, сазидан је крај реке на једном вису, који је исечен као мунира“. За варош наводи да веома личи на Меку.

Марко Поповић – Ужички град, Водена кула

Најзначајније писане податке о Ужицу оставио је турски путописац Евлија Челеби 1664. године. Он Ужице назива красним и напредним шехером, са тврдо зиданим кућама, приземним и на спрат. Наводи да град има 20.000 становника и 4.800 кућа. Посебно истиче мусалу (парк) уз Ђетињу.  На реци су три камена и три дрвена моста и преко стотину воденица. У вароши има 1140 дућана, једанаест трговачких ханова, једанаест школа. За тврђаву каже да лежи на врлетној и високој стени као град Токат у Малој Азији. У граду има свега десет кућа, и то градског заповедника (диздар), хатибова, ћехајина и мехтер баше (заповедник музике), затим мала џамија султана Мехмеда II, складиште муниције и стовариште хране. Има троструку капију која гледа на север.

Ужичка тврђава у 18. веку

У првим деценијама 18. века, када је Аустрија освојила северну Србију, Ужице је остало у саставу Турске. Одбрана тврђаве је ојачана. На прилазу граду подигнуто је палисадно утврђење са пет дрвених кула – чардака.

Из времена новог аустријско-турског рата 1737-1739. сачувано је доста писаних докумената, а нарочито је значајна картографска грађа из Ратног архива у Бечу.

Тврђава је тада имала пет кула. Главна кула, на северном делу, која је доминирала градом, имала је приземље, два спрата и круниште са зупцима. Била је покривена купастим кровом. Топови за одбрану били су смештени на првом и другом спрату. Друга кула, квадратне основе, контролисала је улазну капију. И у њој су били смештени топови.

На источном бедему биле су две куле. Једна на споју северног и источног зида, а друга где је палисадна ограда пресецала утврђење правцем запад–исток, на размеђу средњег и доњег града.

Изузетно је била значајна и водена кула, висока око 28 метара са осам етажа. Она се на јужној стани урањала у реку Ђетињу омогућавајући посади безбедно снабдевање водом.

Ужички град из 1737. године
Ужице из 1737. године

Посебан значај за браниоце тврђаве имала су и два лагума која су им пружала заштиту при дејству непријатељске артиљерије.

Аустријске трупе, потпомогнуте српским добровољцима, опселе су крајем септембра 1737. тврђаву. У опсади су користили топове, мерзере и хаубице. При првом нападу спаљено је палисадно утврђење на прилазу граду и куће у тврђави уз западни бедем. Трећег дана, 2. октобра, браниоци су се предали главнокомандујућем опсадних снага фелдмаршалу Секендорфу. Турску војну посаду у правцу Вишеграда отпратио је одред немачке коњице. Због предаје Ужица сарајевски везир Али-паша Хећимоглу, пред царском пратњом, посекао је заповедника Смаил бега и команданта града Мустафа ефендију. У нападу на Ужице погинуло је око 230 аустријских и око 30 српских војника.

Већ 1. марта 1738. из Зворника је пред Ужице стигао Мехмед капетан са 6.000 војника и опсео ужичку тврђаву. Град је бранило 200 немачких и око 150 српских војника са  четири топа. После тронедељне опсаде, уз помоћ два велика топа који су накнадно довучени из Зворника, Турци су срушили главну одбрамбену кулу и приморали браниоце на предају. Рат је завршен 1739. повлачењем Аустрије из северне Србије. Турци су извршили обимну обнову тврђаве, која касније није битније мењана. Са Аустријанцима се повукао и већи број српског становништва плашећи се одмазди Турака.

Џамије у старом Ужицу

Што се тиче џамија, поготово месџида за које нема никаквих података, тешко је одредити њихов број. Наиме по паљењу Ужица 1805. остале су читаве само две џамије. Савременик паљења Ужица 1862. Миладин Радовић касније је  у својим записима лоцирао седам џамија, али се зна локација и за неколико џамија које он није набројао.

Радовић помиње следеће џамије. Прва „на Липи ђе је сада механа проте Радуловића“ (то је сада отприлике на уласку у пијац , где је продавница „Сретен Гудурић); Друга џамија је била „Ниже велике цркве“; Трећа „У Вашаришту наспрам воде Кадинца“; Четврта је била на месту данашњег блока „Златибор“. Радовић каже да се налазила „Близу табане воде, до главног пута што води на Касапчића ћуприју“; Пета џамија била је код „Чугурове табане, чим се пређе ћуприја на доњој чаршији“. (То је око данашњег Алексића моста); Шеста џамија била је султана Мехмеда II у тврђави; Седма најлепша била је Шехова џамија. По предању је претходно била то црква Ружица, што је потврђивао начин и стил градње. Ова џамија опстала је до 1876. године.

По паљењу Ужица 1862. године у евидентираним имањима турских поданика помиње се 12 џамија и 13 џамијских имања. Овлашћен за продају имања  са турске стране био је Сали-ефендија. Најскупља је била „Џамија-фукаре“- 3.900 гроша. Њу Радовић није поменуо. То би највероватније била она у ул. Дечанској, јер се ту налазила Фукар махала.

Кућа у којој је била турска верска школа у старом Ужицу
Кућа у данашњој Сарајевској улици у којој је највероватније била турска верска школа

У списку се два пута помиње имање џамије код Медресе. Процењено је на 1660 и 80 гроша. Медреса је била отприлике где је данас Основна школа „Краљ Петар II“.

На једном месту се помиње земља џамијска која вреди 160 гроша.

Јавља се и имање „Џамија Ужице“ вредно 20 гроша. Постоји и „Џамија теразијска“ која је процењена на 130 гроша. Она је вероватно била на врху Теразија где се налазио и Бешлагића хан.

У списку се помиње и једна џамија у Клисури. То је вероватно око куће Прохорова. Процењена је на 540 гроша.

Помиње се и „Батал џамија“ на Куки. Вероватно да више није била у употреби јер је процењена на само 10 гроша.

Такође се помиње  и „Змајевачка џамија“

Што се тиче текија нема никакви ближих података. Радовић наводи да је Ужице имало око 120 чесама, а да се убрзо тај број смањио на око 100.

Исељавање муслиманског становништа из Ужица

После Београда, Ужице је било највеће и најзначајније градско насеље у Пашалуку. Број становника у Ужицу знатно је порастао почетком 19. века. Становништво су увећали јаничари, избеглице из угрожених градова и турска војна појачања из Босне. Претпоставља се да је у вароши могло бити око 12.000 људи.

И после Првог и Другог српског устанка (који имају посебну обраду на сајту) Ужице је било веома значајно трговачко место и важно војно утврђење. Налазило се отприлике на пола пута између Београда и Сарајева. За турско становништво било је изузетно важно у периоду од 1830. када Србија добија полуаутономију, па све до 1862. године, јер им је тврђава и турска војска у њој пружала сигурност.

Од 1830. у Ужичку нахију досељавају се становници старог Влаха, Црне Горе, односно црногорских брда, Херцеговине и Босне. У појединим крајевима под турском управом у суседству Србије, турска војска вршила је тешка насиља над народом који је уточиште тражио у Србији. Исељавања су вршена и изекономских разлога.

У Ужицу је најозбиљнији сукоб избио 1832. године, тзв. “Курлагина кавга”, након које је кнез Милош иселио Србе из Ужица у Пожегу. Изгнанство је трајало до 1835. када су у споразуму са везиром Срби враћени у Ужице.

Године 1830. султан је издао Хатишериф по коме Београдски пашалук постаје Кнежевина Србија, тј. аутономна провинција Османског царства са наследним кнезом на челу и Државним саветом, са којим би кнез вршио извршну и законодавну власт.

Хатишерифом из 1833. муслиманско становништво имало се иселити из Србије. Турци и муслимани морали су се иселити у Босну и да продају непокретна имања. Муслимани су одуговлачили са исељавањем. Комисија за утврђивање границе радила је без већих тешкоћа на простору од Тимока до Дрине. Чинили су је Ђорђе Протић, Јован Вељковић и Јосип Милосављевић са српске стране, а са турске Абдул-ага видински, Хусен-паша и Ћашиф-паша.

У рачанском крају, на периферији села Заовина и Јагоштице према вишеградском кадилуку, сердар Јован Мићић није чекао долазак комисије за разграничење. Са својим момцима “затесује дрвеће, удара крстове и кочеве“. То је био повод да Турци из Вишеграда и Рудог изврше напад на Мокру Гору и Заовине. Иницијатор овог напада био је Али-паша из Стоца, који није признавао одлуке Порте. Око 500 Турака под командом Али-бега и ајана из Херцеговине попалили су куће у Заовинама, разорили цркву, одвели стоку, а око 20 становника побили и ранили.

Ови фебруарски догађаји узнемирили су читаву Србију. Кнез Милош је наредио Јовану Обреновићу да концентрише војску поред Дрине. Мићић је добио наређење да се не упушта у веће борбе. Ни Даут-паша, босански везир није био за ескалацију сукоба.

Милош је наредио да се у Соколску нахију упути српска војска под командом Тома Вучића Перишића и Лазара Теодоровића. Војска се улогорила у Баурићу близу Сокола. Јован Мићић заузима положаје од Заовина до Бачеваца. Пано Радојевић од Дрлача до Доње Трешњевице. Петар Васић је био код Грачанице, а Павле Штуле са Ужичанима и Пожежанима код Баурића.

Српска војска почела је, скелама и чамцима, принудно пребацивање муслимана, покретне имовине и стоке преко Дрине. Милош је упозорио да „не пренагле с навалом на исте Турке“. У селу Алугама дошло је до оружаног сукоба. Било је мртвих и рањених са обе стране.

У лето 1834. муслимани су исељени. Кнез Милош је наредио да „нико не дира у турска имања, па ни воћку да убере“. Формирана је комисија за откуп муслиманских имања. Многи муслимани су одбијали продају говорећи: „Били смо и у Карађорђево време у Босну протерани па смо се повратили, опет ћемо се повратит“. Муслиманска имања у Пљескову (Бајина Башта), Бесеровини, Алугама, Перућцу, Бачевцима и другим местима добија српско становништво, које силази са околних брда и досељеници из Херцеговине, Црне Горе и Новопазарског санџака.

Ужички град 1860. године - цртеж Феликса Каница
Ужице 1860. године – цртеж Феликса Каница

Османском муслиманском становништву до 1838. године, када је био рок за њихово исељење из Србије, судили су османски судови. Изузети од српске јурисдикције били су и Јевреји и Роми („Цигани“, тадашњи назив). Накнадним тумачењем Хатишерифа из 1830. године, сагласном одлуком султана и руског цара, муслиманима који су били део гарнизона дозвољено је да остану – Београд, Ужице, Шабац, Смедерево, Соко и Фетислам (Кладово). У мешовитим споровима између османског и српског становништва изгледа да се надлежност утврђивала од случаја до случаја. Спорови између српске стране и Порте настају због тога што ниједна страна не пристаје да се њен поданик подвргне „страној“ власти.

Ами Буе, француски путописац, који је Ужице посетио 1854. наводи да Ужице броји 897 кућа са 4.402 душе, међу којима 3.695 чине Словени мухамеданци.

По попису становника 1855. у Ужицу је било 5.011 Турака, 382 турска Циганина и 1.746 Срба (946 мушких и 800 женских). Ови Турци нису били османлије већ потурчењаци, као у Босни, и нису знали турски сем поздрава и неких речи које су ушле и у српски језик онога времена.

Пожар је беснео целу ноћ

Почетком 1862. Турци су гомилали војску на граници поред Дрине. Отворене чарке у Ужицу започеле су 9. маја 1862. године. У току лета извршена је у целом ужичком округу мобилизација и почело је увежбавање народне војске. Капетани артиљерије Тихомир Николић и Петар Ресимић обилазили су срезове и давали упуства за обуку и руковањем оружјем.

Конференција у Канлиџи само је убрзала сукоб. Срби су се почели  припремати за коначно ослобођење. За граничног команданта постављен је један од најспособнијих официра Ранко Алимпић, који је за кратко време границу обезбедио бројним караулама. У Ужицу, у српском делу вароши, убрзано се радило на копању шанчева и подизању палисада од прућа и балвана.

Око 9 часова увече, 25. августа 1862, букнуло је Ужице. „За кратко време изнад Ужица се ваљала река пламена, прождирући све куда допре”. Народ је беспомоћно викао и бежао. У пожару који је беснео целу ноћ изгорело је 3/4 вароши. Штета је процењена на 74.000 дуката.

У јутарњим сатима, 26. августа, Турци су надомак Ужица убили два сељака, а два ранили. То је био сигнал за оружану борбу. До један сат по поноћи скупила се Народна војска код цркве (око 1.500 људи).

Од 2 сата по подне до 8 увече Срби су сатерали Турке у тврђаву. Убрзо је из Крагујевца усиљеним маршем дошла регуларна војска под заповедништвом Теше Николића, са 6 топова који су постављени на висове Забучја, Татинца и Крушчице. Као појачање из Београда је стигао први коњички ескандрон под командом Стојка Павловића.

Наступило је примирје које је трајало до 4. септембра када су борбе обновљене пуном жестином. У подне су Турци истакли белу заставу.

По одлуци конференције у Канлиџи, Турци су се морали иселити из Ужица, а ужички град раскопати. Већ 13. септембра стигла је из Београда комисија за исељење. Утврђен је детаљан правац одласка Турака у Босну. Да би се читава акција извела по плану, у Ужице је поред редовне војске дошло и неколико одреда народне војске. Прва група од 400 исељеника кренула је 19. а последња 28. септембра. Исељено је око 2900 одраслих и око 900 деце.

Муслимани из Ужица и Сокола насељени су поред Дрине и Саве. Турска је настојала да ојача етничку границу према Србији и Аустрији.

Следеће 1863. године, у јануару, извршено је минирање ужичке тврђаве. Рушењу су присуствовали Мехмед Али-бег, маршал Тидебелд, мајор Гордом и капетан Ранко Алимпић.

Таратурс крстарење Перућац - Вишеград - Перућац

Поделите:

Места:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *