Tel/fax: 031-521-360

M A N A S T I R
U V A C

Tekst:
Dragisa Milosavljevic, istoricar umetnosti,
direktor Narodnog muzeja Uzice

Narodni muzej iz Uzica od 1994. godine radi na realizaciji naucno-istrazivackog projekta manastirskog kompleksa Uvac, koji se nalazi u dolini istoimene reke, na obroncima planine Zlatibor, na teritoriji Republike Srbije. Iscrpni i detaljni arheoloski i konzervatorsko-restauratorski radovi zavrseni su u 1998. godini, a 21. septembra, na Malu Gospojinu, dan manastirske slave, osvestani su novosagradjena crkva i konak. Posle 300 godina vaspostavljen je manastir Uvac kao metoh Studenice. Istrazivanja uzickog Narodnog muzeja upotpunila su kulturnu i civilizacijsku sliku citavog kompleksa i kraja, na opste zadovoljstvo srpske nauke i kulture i Srpske pravoslavne crkve.

MANASTIR UVAC

ISTORIJA I LEGENDE

Jedan od najteze pristupacnih srednjovekovnih manastira kod nas, svojevrsno carstvo kamena i zmija, jeste manastir Uvac, iliti Vuvac, pod kojim imenom ga srecemo u oskudnim izvorima. Nalazi se na istoimenoj reci, u podnozju pribojskog Crnog Vrha (sa jugozapadne strane) i ispod obronaka Zlatibora (sa severoistoka). Sa sigurnoscu se moze tvrditi da je na ovoj granici izmedju despotovine i srednjovekovne Bosne, davno, vec bila podignuta mala crkva jao svojevrsna brana bogumilskoj jeresi i nadirucem islamu. Kasnije ce ekonomski ojacalo bratstvo obnavljati i prosirivati skromni hram, pa je u prvim decenijama XVII veka, u vreme patrijarha Pajsija, to svakako bio monumentalni manastirski kompleks, sa svim pomocnim prostorijama, zgradama konacima i uzornom ekonomijom. Dogradjeni i prosireni hram sa velikim pravougaonim pevnicama uzore je svakako mogao naci u carskim lavrama sa kojima je Vuvac imao neposredne veze.

I s t o r i j a

1. Nalaziste pre pocetka radova (Jun 1994.)

Manastir Vuvac nije sasvim nepoznat u nasoj kulturnoj istoriji. Tako je poznato da su ga u vreme najveceg uspona u prvoj polovini XVII veka posecivali mnogi putnici, namernici, ali i visoki crkveni dostojanstvenici. Zna se da je manastir Uvac nekoliko puta rusen i obnavljan, ali nije zapisano kada je doziveo poslednju kataklizmu, jer posle toga, do nasih dana, nije obnavljan. Sa nestajanjem manastira iscezao je, za dugi niz godina, i zivot u egzoticnoj i pitomoj dolini reke Uvca. Prekid u kulturnom i duhovnom kontinuitetu nastupio je kada su se ovde naselili oni koji su dosli iz daleka, pa su o manastiru Uvac imali samo fragmentarna saznanja. Nastajanje i zivot Vuvca, stradanja i usudi, ostace po svemu sudeci mozda zauvek obavijeni velom tajni. Kao sto je i srpska kultura iz tih vremena usmenog, epskog karaktera, tako ce i o Uvcu istoriju najcesce zamenjivati predanja prenosena sa kolena na koleno. Kao da nam je sudbina da nam najznacajniji dogadjaji ostaju u epskoj memoriji, toj cudesnoj instituciji iz koje smo crpeli svoja prva znanja.

Najstariji pisani trag o manastiru Vuvcu jeste sa stranica jednog jevandjelja i datiran je u 1622. godinu. Tako saznajemo da je te godine knjiga darivana "...Hramu precistije na reci Vuvcu..." odnosno da je "Sija knjiga monastira Vuvca hrama Rozdestva Presvetije Bogorodice. Kto poimi da je otnimi ot svetago monastira da e proklet ot Gospoda i Precistije Bogomatere i vsih svetih bogougodnika kroma Sabora manastirskago..."

Sledeci zapis, iz 1664. godine, pruza nesto vise podataka o izvesnim priloznicima, tacnije o njihovim imenima i srodstvu. Isto tako saznajemo da je te godine staresina manastira bio izvesni Kir Gerasim, koji ce u Uvcu biti i narednih decenija i koji je verovatno doprineo znacajnom usponu i procvatu ovog duhovnog stozera. Zapis iz 1664. godine glasi: "Da se zna, kako prilozi siju bozanstvenuju knjigu glagolemije evangelije Presvetije Bogomatere rab boziji Milinko i podruzije jego Marija i sin jego Atanasije i unuk jego Obrad i snaha jego Sara i dasti jego Sara. Za svoju dusu i za vecni pomen i da im nepremjeno sluzi i da se svrsavaju svete tajne snjom i sa htitori svoju mazduju a spodvigom otca jeromonaha Kir Gerasima s bratijami. Sija bi v leto 1664..."

U zapisu pribelezenom osamnaest godina kasnije vidi se da je i tada staresina manastira Uvca bio pomenuti Kir Gerasim i da je te, 1682. godine, posetio skopskog mitropolita Teofana, sto po svemu sudeci nije bila i jedina poseta ovoj mitropoliji. Nije iskljuceno da je Gerasim bio iz juznih krajeva, odnosno da je bio poreklom Grk, a kao iguman Uvca ostao u Starom Vlahu vise decenija. Zapis u slobodnom prevodu glasi: "... Da se zna kako pride proiguman Kir Gerasim k svestijemu mitropolitu skopskome Kir Teofanu i prilozi mitropolit siju knjigu glagoljemu liturgiju v manastir Vuvac i podpisa se leto bitija 1682. meseca maja v gradu Skopju..."

Jedna znacajna licnost srpske crkve provela je izvesno vreme u ovom manastiru pod Crnim Vrhom. Bio je to temisvarski mitropolit Josif, za koga se inace pretpostavlja da je zasluzan i za skrivanje riznice manastira Banja kod Priboja, verovatno pred ocekivanom turskom najezdom. Zapis iz 1692. od velikog je znacaja za sudbinu vec pomenute banjske riznice i glasi: "Siju duse spasuju i bozanstvenu knjigu prilozih az smireni mitropolit Temisvarski v hram Presvjete Vladicice nase Bogorodice v monastir glagolemi Vuvac. I aste kto pokusit se otnimiti ot svetago mesta, da mu e prokleto ot gospoda Boga i Preciste Bogomatere i vsih svetih. Amin v leto 1692 godine..."

Jedan podatak s kraja XVII veka odnosi se, istina posredno, na manastir Uvac. Naime, iz zapisa saznajemo da je postrizenik Uvca nesto kasnije postao i vladika. Rec je o Hristoforu Dimitrijevicu, za koga se zna da je 23. aprila 1710. godine izabran za backog vladiku. Iz ovog izvora ne znamo u kojim godinama i odakle je Dimitrijevic dosao u Uvac, ali su po svemu sudeci to bile poslednje decenije XVII veka, kada je manastir bio ziv duhovni centar, o cemu je vec bilo reci.

Gotovo kroz citav XVIII vek manastir Uvac je obavijen velom nepoznanica i tajni. Nema podataka o rusenju i stradanju kao i o nestajanju zivota iz pitome doline istoimene reke. Medjutim, sasvim je izvesno da se to zbilo upravo u prvim decenijama XVIII veka, kada su paljene i rusene bogomolje u Starom Vlahu i Srbiji.

I s t r a z i v a n j a

Znacajan izvor koji se jednim, istina manjim, delom odnosi i na manastir Uvac jeste neobjavljeni rukopis obnovitelja manastira Banja kod Priboja Dionisija Popovica iz 1857. godine, koji je ovaj kompleks obisao, tacno locirao i delimicno opisao. O ostacima manastira Uvca on kaze: "... Od Priboja na Uvac rjeku po sata, uz Uvac na srpsku granicu jedan cerek (15 minuta). Preko ima manje - samo edan sat uz tu rjeku Uvac srpska granica. Na granici i obstini Jablanickoj zove se Cisti Do i Manastirina. Tu e bio metoh manastira Banje. Manastir se ednim kubetom, naokolo porta od kamena. U porti mnogo zdanija sto su pribavili monasi i eromonasi i narod koi e dolazio manastiru da se pokloni. Oko manastira ima i sada basce, voca svakojaka, vinograda, pomalo nive i livade. To drze Srbi, nazivaju se Didanovici ali ne zive dobro, buduci jedu ono manastirsko mesto..."

2. Nalaziste za vreme radova (Avgust 1995.)

Znameniti istrazivac nasih starina, prota Jevstatije Karamatijevic, u trecoj deceniji nasega veka, obisao je manastirski kompleks Uvac u potrazi za legendarnom "crkvom Janjom u Starome Vlahu". Karamatijevic je ponesen epskom memorijom srpskog etnosa pretpostavio da je crkva Janja, koju su navodno zidali Nemanjici, negde u predelu doline reke Uvca. Verujuci da takva crkva odista postoji, da je iz srednjeg veka i da je po raskosi i bogatstvu nadaleko poznata, on je u manastiru Uvcu video tu staru zaduzbinu koju su gradili Nemanjici. Karamatijevic je zatekao manastirski kompleks zarastao u siblje i sumu, i delimicno ga identifikovao, tacno ocenjujuci da je "...Pretprata - zapadni deo hrama u sirinu sest koraka, a u duzinu sedam. Sredina hrama bez oltara duplo je veca. Grad oko crkve ima u sirinu 26 a u duzinu 32 koraka. Uz samu sredinu s desne strane nalaze se tri odeljenja, dobro uzidana u zemlju, duboka 1,5 m, a siroka 4 m. Ova odeljenja podvojena su zasebnim zidovima..."

L e g e n d e

Najveca vrednost Karamatijevicevog rada jeste u pribelezenim legendama, predanjima vezanim za manastir, njegovo rusenje, obnavljanje i zivot. On je tacno naveo brojne toponime u okolini koji su najzaobilazniji putokaz u odgonetanju mnogih nepoznanica vezanih za proslost citavog kraja. Pisuci o nepristupacnom mestu gde je manastir podignut, prota Karamatijevic govori o "velicanstvenim ostacima hrama i drugih raznih gradjevina i gradskih zidina...(koje) svedoce da je ovde nekada bujao silan hriscanski zivot..."

Mnoge nepoznanice vezane za manastir Uvac ostale su i danas otvorena pitanja. Ziva narodna memorija, taj svojevrsni tumac istorije, odgonetala je tajne porusenog manastira u pitomoj dolini istoimene reke. Znameniti stozer nije bio bilo kakav duhovni centar, vec je bio jedan od najvecih. Epski tumaci, koji su posebno u Starom Vlahu odrzavali istorijsku svest, smatrali su da je manastir Uvac upravo ta "Crkva Janja u Vlahu Starome", koja je, kao sto se zna, dugo privlacila paznju radoznalih, ali je pobudjivala i interesovanje etnologa, istoricara i lokalnih kulturnih poslenika. Vredno je paznje saznanje da se samo u Starom Vlahu nalazi pet crkava za koje se u narodu tvrdi da su posvecene ovoj mitskoj cudotvorki.

Ko je ustvari svetiteljka Janja kojoj su Srbi posvecivali crkve, posebno u ovom delu Srbije? Da li njeno poreklo treba traziti u ostacima paganskog mita kod Slovena ili je Janja hriscanski simbol? Konacno, da li je upravo manastir Uvac ta crkva Janja, koju narodni pevac, kroz reci carice Milice u pesmi "Zidanje Ravanice", pripisuje Nemanjicima, koji nisu uzalud "arcili blago", vec gradili brojne zaduzbine:

"...Sagradise mloge manastire;

sagradise Visoke Decane

bas Decane vise Djakovice;

Pacarsiju vise Peci ravne,

Studenicu ispod Brvenika,

Sopocane povrh Raske ladne,

i Trojicu u Hercegovini;

Crkvu Janju u Starome Vlahu..."

Manastir Uvac je, po predanju, ta crkva Janja, kojoj po bogatstvu nije bilo ravne. Na Orlicu i Orahovici manastir je imao velika stada. Mleko je, navodno, cunkovima sprovodjeno vise stotina metara u manastirsku ekonomiju, gde su spravljani sir i maslac. Svuda okolo bila je manastirska zemlja, basce i vinogradi. Brojni toponimi nas u to nepobitno uveravaju. Sa zapadne strane nalaze se prostrane livade, koje su poznate kao Bostaniste. Pored njih protice Bukovi potok, a neposredno uz Uvac je jos jedna livada, koju mestani zovu Gradina. Opasana je zidom koji je na nekim mestima dobro ocuvan i svedoci o starom utvrdjenju, mozda starijem od samog manastira. Uvac je, u to nema sumnje, bio impozantan duhovni i ekonomski centar celog kraja.

Predanja, najcesce usmeno prenosena s kolena na koleno, jos jednom su manastir Uvac dovela u vezu sa zaduzbinom Nemanjica. To je prica o Janji, sestri velikog zupana Stefana Nemanje, kojoj su, navodno, braca podigla manastir u zabiti, gde ce se zamonasiti i provesti ostatak zivota. Kada su se sa zlatiborskih padina spustali ka Uvcu, preko krsevitih uskih staza, i kad je Janja videla gde su je braca zatocila, kazu da su okolna brda odjekivala od njene kletve...

Mocni hram u pitomoj dolini Uvca nije bilo lako srusiti. Turci su to vise puta pokusavali, ali bezuspesno. Izgleda da je uvek neko od rusitelja stradao. Onda su ih upozorili da manastir mogu srusiti samo Srbi. I pronadju Srbe, doseljenike, neke Tokovice, koji su, navodno, Uvac lako porusili. Turci su ih za uslugu dobro nagradili, ali ih je stiglo prokletstvo da im potomstvo ostane siromasno i bez muskog poroda, a da im kuce uvek budu ispod puta. Neki tvrde da je i danas tako.

3. Rekonstrukcija objekta (Septembar 1996.)

Po svemu sudeci medju prvim doseljenicima u zivopisnu dolinu reke, posle rusenja ovog pravoslavnog centra, bila je porodica Didanovica. Za njih je obnovitelj manastira Banja kod Priboja, Dionisije Popovic, rekao da zive lose, jer "jedu ono manastirsko mesto". Predanje kaze da se jednom Didanovicu u snu, uoci Bozica, javilo jedno lice sa krunom na glavi i uputilo ga u tajne crkvenog blaga, ali da ga ovaj upotrebi u obnovu manastira. Kako je Didanovic bio neodlucan, to mu se ista prilika u snu javljala jos dve godine, dva puta uoci Bozica. Pred smrt, navodno, ovaj nesigurni zitelj Uvca odlucio je da tajnu poveri sinu. Medjutim, nestrpljivi mladic nije bio cvrst u nameri da manastir obnovi, ali je resio da odmah otkopa blago. Uoci dana kada je trebalo da zavrsi posao pala je obilna kisa, koja je niz krsevite predele napravila mnoge potoke, koji odronise zemlju, ali i biljege gde je blago navodno bilo skriveno. Voda je tada, kazu, s brda sanela i Kaludjersku cesmu, i zadrzala je na mestu gde se i danas nalazi. Izvesno vreme posle ovog cudesnog dogadjaja odustalo se od potrage za manastirskim blagom. Pouzdano je utvrdjeno da je traganje pod uticajem rasprostranjenih prica docnije nastavljeno, ali se o nekim znacajnijim rezultatima tesko moze govoriti.

Zivot u neposrednoj okolini Uvca nastavlja se skoro kroz ceo XIX vek. Manastir je u rusevinama i retki putnici namernici, kao i svestenojereji, povremeno ga obilaze. Tradicija manastirskog sabora je ozivela i porta je masovno posecivana na Malu Gospojinu, inace slavu manastira Uvca. Predanja, ta ziva narodna memorija i cudesni tumac proslosti, kazu da su mestani napredovali dok je sabor odrzavan i da je zivot obnovljen u celom kraju. Kasnije, ne zna se razlog, sabor je zaboravljen i od tada nemaju napretka "ni u malu ni u svladu".

* * *

Rusenje manastira i nestajanje zivota iz pitome doline reke Uvca verovatno su razlog sto smo liseni vaznih istorijskih podataka iz proslosti ovog znamenitog duhovnog centra. Postojanje manastira bilo je uslov opstanka pravoslavnog stanovnistva u ovoj zivopisnoj dolini. Zamiranje zivota za duze vreme, kao i naseljavanje novih izbeglica, znatno kasnije, znacili su i svojevrstan prekid u istorijskom i kulturnom kontinuitetu. Mnogi vazni podaci i tragovi otisli su s onima koji su iz Uvca nestali, pobegli, ili su ih najcesce sa sobom odneli u grob.

Ali zahvaljujuci istrazivanjima Narodnog muzeja iz Uzica i ogromnom trudu i radu koji je ulozen prethodnih godina - vaspostavljen je manastir Uvac, sagradjeni i osvestani crkva i konak, a radovi na sredjivanju bogate gradje bice zavrseni u 1999. godini i na odgovarajuci nacin predstavljeni javnosti.