Najstarija rukopisna knjiga i "spomenik starosrpske pismenosti", Miroslavljevo jevandjelje, otkriva nepoznate vidike u malopoznatoj istoriji pisane reči i kulture. Jevandjelje je nastalo u dubinama srednjeg veka, po svoj prilici izmedju 1180. i 1191. godine. Napisala su ga dvojica dijaka na "lepom belom" pergamentu za potrebe zahumskog kneza Miroslava, brata Stevana Nemanje. Autori su se predstavili na kraju knjige, a to su znani Gligorije i nesigurno identifikovani Varsameleon.

Miroslavljevo jevandjelje objašnjava poreklo "ćirilske pismenosti" u naslonu na "glagoljsku tradiciju". Knjiga odiše uzbudljivom "lepotom umetnosti", majstorski izvedenim kaligrafskim slovima, ilustrovana smelim, raskošnim i znalačkim minijaturama, vinjetama i inicijalima.

Miroslavljevo Jevandjelje

Jevandjelje je bilo vekovima pohranjeno u riznici manastira Hilandara na Svetoj Gori, da bi sredinom prošlog stoleća izašlo iz tame zaborava na svetlost istorije. Jedan ruski hodočasnik u pohodu Svetoj carskoj lavri slučajno je saznao za Miroslavljevo jevandjelje. Nije mogao da odoli naučnoj radoznalosti i snažnom izazovu neobične "dušepolezne" knjige, iscepao je list iz rukopisnog korpusa i doneo ga u "carsku publičku biblioteku" u Petersburgu. "Istrgnuti list" objavio je I. Sreznjevski 1873. godine, a Ljubomir Stojanović izdao u Beču fotolitografsko izdanje Miroslavljevog jevandjelja 1897. godine. Tako je javnost saznala za ovu neobičnu i dragocenu knjigu, a uskoro je počeo njen uzbudljivi i neobični skoro pedesetogodišnji hod.

Na poziv monaškog bratstva manastira Hilandara, kralj Aleksandar Obrenović odlazi u posetu Svetoj Gori na Uskrs 1896. godine. Suveren je darivao hram "velikom novčanom svotom", a za uzvrat manastirska bratija poklonila mu je originalno Miroslavljevo jevandjelje.

U opštoj pometnji koja nastaje iza Majskog prevrata i smene dinastija 1903. godine, izgubio se trag Miroslavljevom jevandjelju. U onovremenoj štampi i javnosti svašta se govorilo i nagadjalo šta se desilo sa dragocenom rukopisnom knjigom. Prema pisanju S. Živojinovića, Miroslavljevo jevandjelje pronadjeno je tek 1915. godine "prilikom seobe dvorske arhive iz Topole".

Sa odstupanjem srpske vojske preko Albanije krajem 1915. i početkom 1916. godine, medju kraljevom arhivom "nošeno je sa naročitom brižljivošću i preneto na Krf" Miroslavljevo jevandjelje.

Posle oslobodjenja Srbije krajem 1918. godine, vredna knjiga doneta je u Beograd. Nalazila se najpre u dvorskoj riznici, a zatim je data na čuvanje Državnoj blagajni. Najzad, 1935. godine "uzeo ga je odatle knez Pavle Karadjordjević" i smestio medju retke eksponate svoga muzeja.

U vremenu koje prethodi aprilskom ratu 1941. godine Miroslavljevo jevandjelje "povereno je na čuvanje upravniku filijale Narodne banke u Užicu" (novembra 1940). A zatim je doneto u manastir Raču (1941) i predato na čuvanje igumanu Platonu Milojeviću. O sudbini ove vredne knjige iguman kaže:

"Jevandjelje je bilo specijalno upakovano prvo u limenu kutiju, a kutija je potom smeštena u drveni sanduk. U oltaru manastira Rače otkrili smo drveni pod i ispod njega kamene ploče, iskopali ležište, stavili paket i opet vratili sve na svoje mesto... Jedne noći, ne sećam se tačno datuma, došao je u manastir sa oružanom pratnjom Borivoje Jevtić, publicista iz Sarajeva, koji je tada bio pri Zlatiborskom četničkom korpusu, i predao mi pismeno naredjenje komandanta korpusa da donosiocu lično predam Miroslavljevo jevandjelje. Odgovorio sam mu da ni po cenu života to ne mogu učiniti, jer imam usmeni nalog starijih od njega kome ga smem predati. Posle ove moje izjave on je zahtevao da mu to napišem i potpišem, što sam ja učinio na poledjini donosenog mi naredjenja. Predvidjajući opasnost da može doći do toga da oni na neki način dodju do Jevandjelja, javio sam o tome u Beograd... Ne sećam se tačno datuma, ali je to bilo koncem 1943, ili početkom 1944. godine, došli su u manastir potpukovnik Kosta Jaraković (koji mi je i predao Jevandjelje na čuvanje) a tada je živeo kao penzioner u Užicu i viši inspektor Narodne banke Vojin Kešeljević. Njima sam predao Miroslavljevo jevandjelje i od tada je ono čuvano u trezoru Narodne banke do svršetka rata. Posle rata dobio sam kao starešina manastira zahvalnicu za uloženi trud na čuvanju Miroslavljevog jevandjelja i taj dokument i sada se nalazi u arhivi manastira Rače".

Na kraju, Miroslavljevo jevandjelje je preneto iz Narodne banke u trezor Narodnog muzeja u Beogradu, gde se i danas nalazi.