Када дођете у центар лепог градића Ариље, дочекаће вас Ахилије, светац по коме град носи име и коме је подигнут споменик поред цркве која је такође посвећена Светом Ахилију. Према записима, око друге половине X века избеглице из грчког града Ларисе донели су мошти Светог Ахилија на место где се данас налази ариљска црква. Свети Ахилије живeо јe у IV веку, био је епископ лариски и велики проповедник хришћанства. Његов култ слави се и данас као црквени празник и градска слава Ариља – 28. мај.
Историја
Ариљска црква подигнута је крајем XIII века, на остацима манастирске цркве у којој је Свети Сава поставио седиште Моравичке епархије 1219. године, а простирала се на територији ариљског, ужичког, ваљевског и чачанског краја.
Задужбина је краља Драгутина који је од 1276. до 1282. године био краљ Србије. После пада с коња и тешког прелома ноге, на Дежевском сабору Драгутин се због болести повукао са престола предајући га своме брату Милутину, који је требало доживотно да остане на престолу, а онда би га наследио један од Драгутинових синова, вероватно Владислав. Драгутин је задржао неке територије, а 1284. је од своје таште, угарске краљице Јелисавете, добио Мачву са Београдом и крајеве у североисточној Босни и њима владао као сремски краљ до своје смрти 1316. године.
Када говоримо о прошлости овог краја поменимо да археолошка истраживања откривају трагове палеолитских пећинских насеља у селу Радобуђа, а затим и кроз бакарно, бронзано и гвоздено доба у селима Трњаци, Давидовића чаир, Церова.Ове крајеве у I веку нове ере заузимају Римљани и припајају их повинцији Далмацији. Потврда римске владавине су археолошки остаци утврђења у селу Бреково и римски пут од данашње Ивањице према Пожеги долином Моравице.После Велике сеобе Срба 1690. године, због турских зулума и тешког положаја народа у поробљеној Србији, Ариље и околина су опустели. Насељавају их у XVIII веку нови становници који долазе махом из источне Херцеговине и Црне Горе.
Из новијег периода најпре податак да је кнез Милан Обреновић прогласио Ариље за варошицу 23. октобра 1880. године, од када се рачуна да креће планска изградња насеља и бржи привредни развој.
У административној подели Ариље је после Другог светског рата било среско седиште до 1955. године, када одлуком о укрупњавању срезова улази у састав новоформираног ужичког среза. Децембра 1959. поново се укрупњавају срезови и општине и од тада до данас Ариље је општина.
Привреда и туризам
Ово је крај здраве, лепе природе, чистих планинских река Рзава и Моравице, богат шумама, а последњих неколико деценија вероватно и светски центар гајења и производње малине, чиме се бави, рекло би се, свако домаћинство.
Доминантне гране су пољопривреда са прехрамбеним сектором и прерађивачка индустрија (текстилна индустрија, прерада дрвета, металопрерада).
За планински туризам, рекреацију, лов и риболов, погодни су бројни локалитети у овој очуваној природи, као што су Бјелушка потајница, Височка клисура, Орловача, пећине Мегара и Зијача, а за лечење се препоручују благодатни термални извори Височке бање.
У актуелној туристичкој понуди су и манастир Клисура, црква Свете Тројице у Бјелуши, црква Светог Николе у Брекову, конак сердара Мићића и кућа народног хероја Стевана Чоловића.
Званична интернет презентација општине Ариље
