У интервјуу за YouTube канал портала Ужице.Нет, Горан Којадиновић говори о првим сусретима са књижевношћу и утицајима великана писане речи, затим потреби за писањем и настајању Coix поетике, особеностима свог литералног израза и књижевном опусу од седам књига у издању угледне издавачке куће Paideia. Из своје књижевне радионице изводи нас у шира разматрања свеприсутног рационализма, модерних технологија и могућности и ограничења вештачке интелигенције.
На савременој књижевној сцени, на којој се стилови често преплићу, а оригиналност постаје све ређа, постоје аутори који не покушавају да пронађу своје место у постојећим токовима, већ стварају сопствени књижевни простор. Горан Којадиновић Coix припада управо тој групи писаца.
Рођен је 1964. године у Пожеги, Србија. Основну и средњу школу завршио је у Пожеги и Ужицу, а дипломирао 1990. године на Електротехничком факултету у Београду. По професији инжењер и стваралац у области развоја софтвера, Coix је можда управо из тог необичног споја математике и имагинације пронашао сопствени књижевни универзум – место где се формуле претварају у метафоре, а разум и интуиција воде вечити дијалог.
До сада је објавио романе: „Пријатељи метафизике“, „Своја књига туђих утисака“, „Афрички учитељ“, „Лена ХАД“, „Давидов процес“, „Артефакти – приче из Хада“ и „Ливиа Констанца“. Издао је збирку поезије „Перла“.
Његов животни пут није наговештавао књижевни позив, али је управо у споју инжењерске прецизности и уметничке интуиције створио једно од кључних обележја своје поетике. За Coixа креативност нема границе између науке и уметности – иста потреба за проналажењем елегантног решења која води програмера кроз сложене алгоритме води и писца кроз лавиринте језика и значења.
Горан Којадиновић свој књижевни правац одређује као Coix поетика – која се опире главним токовима, такозваном „mainstreamu“, и окреће се сопственом „sidestream“ простору слободне мисли, игре, апсурда, метафизике и љубави. У његовим делима филозофија разговара са науком, психологија са митом, музика са математиком, а душа са невидљивим слојевима стварности.
Coix своју стваралачку навигацију гради кроз својих „седам плус један уметничких чула“: илузију, фикцију, идеју, инспирацију, креацију, интуицију, опажање и, као највише чуло – љубав. То је истовремено и његов ауторски манифест: позив да свет не доживљавамо само оним што можемо измерити и доказати, већ и оним што можемо наслутити, осетити и створити.
Његов циклус од седам књига у издању Paideie не треба посматрати као класичан низ романа. Оне су пре један велики „роман делта“ – разуђена књижевна територија у којој се различити рукавци уливају у исту реку идеја.
Горан Којадиновић Coix је изградио необичан стваралачки пут на размеђи прецизности научног мишљења и слободе књижевне имагинације. Тај сусрет две наизглед удаљене обале – рационалног и интуитивног – остао је једна од трајних напетости из којих се напаја његово књижевно дело. У његовим романима прецизност мишљења сусреће се са слободом маште и зато је његов, наизглед сложен књижевни језик – истовремено мисаон и заигран, филозофски и поетски, рационалан и сањарски.
То је једно непрекидно исписиване књиге о човековој потреби да разуме себе и стварност која га окружује. У њима не тражи само смисао постојања, већ брани право на сумњу, чуђење, игру и стваралачку слободу. То је афирмација човекових унутрашњих простора – оних у којима настају снови, идеје, љубав и уметност.
Први књижевни импулси
На почетку интервјуа Горан Којадиновић Coix истиче да његови први књижевни импулси сежу још у студентске дане. Тада није размишљао да ће једног дана писати књиге, али су га дубоко обликовали аутори попут Андреа Бретона, Данила Киша и других великана писане речи. Нису га привлачиле само њихове књиге, већ начин на који су померали границе могућег. Бретонов надреализам постао је једна од првих тачака ослонца, али не као модел који треба следити, већ као потврда да књижевност може да буде простор потпуне слободе.
Ипак, између фасцинације књижевношћу и стварног писања протекло је доста времена. Одлука да почне да пише није настала из жеље да постане књижевник, већ из осећаја да усмена комуникација више није довољна. Идеје које су се годинама развијале кроз разговоре са пријатељима постајале су превише сложене да би остале заробљене у дијалогу. Писање је зато постало природан наставак мишљења – начин да се мисао развије до краја, без прекида и поједностављивања.
Пресудан тренутак догодио се 2014. године. Тада је, након дугогодишњег интензивног читања, дошао до необичног закључка: све теже је проналазио књиге које су га истински узбуђивале. Његови читалачки критеријуми постајали су све строжи, а простор изненађења све ужи. Уместо да настави потрагу за књигом какву жели да прочита, одлучио је да покуша да је напише сам.
“Пријатељи метафизике”
Тако настају “Пријатељи метафизике”, књига која ће постати темељ онога што данас носи назив Coix поетика. Та поетика, истиче аутор, није настајала постепено нити се развијала кроз више фаза. Она се појавила готово у целини, као потпуна алтернатива књижевном мејнстриму. Његов циљ никада није био да напише дело које ће подсећати на постојећу књижевност. Напротив, сматра да писање нема смисла уколико производи осећај већ виђеног. Оригиналност за њега није естетска амбиција, већ основни услов постојања књижевног дела.
Након објављивања прве књиге уследиле су снажне реакције читалаца. Оне су биле крајње поларизоване, објашњава Coix – од потпуног одушевљења до потпуног одбацивања. Управо та подељеност потврдила му је да је створио нешто што не изазива равнодушност. Coix поетика је, објашњава, његов сопствени књижевни израз, јединствен начин размишљања и грађења књижевног света. Будући да су многи читаоци након првог сусрета са његовим књигама осећали истовремено фасцинацију и збуњеност, написао је својеврсно упутство за читање – „user manual“, који је прерастао у манифест Coix поетике.
Coix наглашава да његове књиге не нуде готова значења. Оне од читаоца захтевају активно учешће. “Не класичног, него креативног читаоца”, са спремношћу да напусти уобичајене обрасце читања и прихвати неизвесност као део књижевног искуства.
Класичан читалац тражи унапред познате обрасце – тему, поруку, ликове, класичну фабулу. Таквим читањем, верује, пропушта се оно најважније, а то је спремност креативног читаоца да открива нове димензије текста.
За Coixа књижевно дело није затворен систем значења већ вишедимензионални простор у којем ритам реченице, контрасти, апсурд, музикалност језика, синтакса, семантика, однос мушких и женских принципа у језику, постају равноправни елементи читања. Тек када читалац почне да открива те скривене димензије, настаје оно што аутор назива стварним књижевним искуством.
Рационализам и уметност
Coix сматра да живимо у епохи у којој је рационализам освојио готово све области живота. Наука, технологија и логика донели су огромне цивилизацијске помаке, али су истовремено створили илузију да све мора бити објашњиво.
Проблем настаје онда када исти критеријуми почну да се примењују на уметност. “Не треба уметност дирати! Уметност не може да функционише у рацију. Може, али то није уметност – то је плагирање реалности”, каже Coix.
Књижевност, сматра он, не постоји да би потврђивала стварност. Њена улога није да буде фотографски запис света него да га негира, прошири и отвори нове димензије искуства. Зато је Coix поетика и настојање да се уметности врати оно што је савремени рационализам потиснуо – интуицију, парадокс, метафизику, игру, неизвесност и унутрашње искуство. Притом разум не треба одбацити. Напротив. Разум је неопходан, али није довољан. Најважније ствари у човеку настају управо тамо где разум престаје да буде једини водич.
Занимљиво је да се чак и када говори о вештачкој интелигенцији у њему истовремено оглашавају инжењер и писац. Као инжењер види њену огромну корисност. Као писац види њена ограничења. Уверен је да алгоритам може комбиновати постојеће светове, али не може направити искорак у нову димензију искуства. За такав скок потребна је интуиција, а интуиција не настаје сабирањем података. У тој мисли можда се најбоље види његова вера у човекову стваралачку посебност.
Независно од књижевности, вештачка интелигенција је, по Coixу, “јако корисна ствар, јако добра ствар и јако опасна ствар”. Зато је треба правно регулисати, управо због ограничења и потенцијалних опасности. А једна од њих је “дигитални инцест”, односно опасности које долазе из закључивања вештачке интелигенције из сопственог искуства.
Уметничка чула
Посебно место у Coix поетици заузимају његова уметничка чула. За разлику од пет чула којима опажамо свет, уметност захтева другачије способности: илузију, фикцију, инспирацију, интуицију, креацију, опажање и идеју.
Али ни то није крај. Изнад њих постоји осмо уметничко чуло – љубав. Не као романтично осећање, већ као метафизичка сила која повезује све остале елементе стварања. Љубав је, у Coixовом стваралаштву, она невидљива, “метафизичка копча”, како је назива, која од расутих делова ствара нове односе и прави целину.
Јер, објашњава Coix, приликом писања он најпре разбија целину на ситне делове, а затим их поново саставља. “Ломим, па лепим”, каже. Међутим, не враћа делове на њихова претходна места. Спаја их другачије, “али како, то је питање за милион долара”, а у његовом креативном одговору настају дела особене – Coix поетике. Досадашњих седам књига чине један циклус, а шта ће нам ново стићи из Coixове књижевне радионице ни сам није сигуран. Нове грађе има, каже, “могло би бити нешто есејистичко, али видећемо”.
Ово је само део онога што можете чути у интервјуу са Гораном Којадиновићем Coixом за портал Ужице.Нет . Ако вас занимају савремена књижевност, филозофија, уметност, креативност, вештачка интелигенција, будућност човека, овај разговор нуди много тема за размишљање.
Оставите одговор