Ужички Стари град

„Стари град, древна тврђава, срастао са Ужицем неодвојиво, стоји ту на литици у име лепоте за сва времена.

Трагови мена светова, насталих и несталих, зидани и рушени на давним темељима, утиснути су у развалине Старога града. Тако је овај знамен Ужица изазов за одласке у прошлост. Ево га на бираној стени у кањону реке Ђетиње, зауставио се попут какве небеске лађе за путовање кроз време или одласке у даљине на све четири стране света.

Са Старога града шири се поглед на Ужице.

Ако сте на врху зидина, Ужице у котлини уз реку протиче ту, под вашим ногама. Пратите ток његових улица и здања све док вам се поглед не заустави у зениту, тамо где се ужичка брда дотичу неба.

Конзерватори су зауставили нестајање зидина средњовековне тврђаве. Зуб времена није неумољив“.

Александар Лале Милосављевић: „Ужице на први поглед“, електронско издање на Ужице.Нет, 1997

Надахнуто су писали о ужичком Старом граду многи, од Дубровчанина Мавра Орбина 1601. године до данашњих песника. А путописцима и археолозима дугујемо сазнања о Старом граду, посебно археологу Марку Поповићу који је о њему написао најрепрезентативнију монографију под насловом „Ужички град“. Његова истраживања и тумачења сачуване документације из 1737. године која се налази у Бечу, послужила су као основа за формирање актуелног пројекта санације и доградње Старог града.

Радови су почели 2019. године и завршетком прве фазе реконструкције може се већ рећи да се данашње Ужице, уз помоћ државе и других донација, одужује свом деценијама запостављеном знамену, знаку препознавања, сведоку свог историјског трајања – Старом граду на стени изнад Ђетиње.

Историјски извори

Први поуздани подаци о ужичкој тврђави потичу из средине XIV века, из времена када је овај крај био под влашћу властелинске породице Војиновић. Претпоставља се да је утврђење служило за контролисање трговачких путева према Босни и Дубровнику. Нема трагова о томе да ли је подигнуто на темељима раније уврде нити како је тада изгледало.

Био је то период после смрти цара Душана 1355. године и потом убрзаног слабљења централне власти његовог сина и наследника, цара Уроша (1355–1371), уз снажење локалне властеле. Тако је Никола Алтомановић, последњи владар из породице Војиновић, од 1366.  до 1373. године ратоборном политиком проширио своју територију „од Рудника до Јадранског мора“, али је притом стицао и непријатеље.

Дубровачки историчар Мавро Орбин у свом делу „Краљевство Словенаˮ (1601) помиње Ужице и описује сукоб Николе Алтомановића са кнезом Лазаром Хребељановићем (1371—1389) и босанским баном и касније краљем Твртком Котроманићем (1353—1391), који су заједно са одредима угарског бана у Мачви Николе Горјанског опсели и снажно напали ужичку тврђаву у лето 1373. године. Без шансе да се извуче, Никола се предао, али га је Стефан Мусић, сестрић кнеза Лазара, ослепео, а његову земљу победници су разделили међу собом. Према дубровачким изворима Никола Алтомановић је умро 1395. године, али без моћи и утицаја на тадашње српске прилике, пред све ближе турско надирање на Балкан.

Тврђава је више пута рушена и поново утврђивана, али никад није имала јаку фортификацију. Према оскудним историјским подацима већа дограђивања и утврђивања обављена су 1478. године, затим у време аустријско–турских ратова 1688. и 1737-1739. године и после Другог српског устанка 1819 године. У њој су се смењивале српске, турске и аустријске војне посаде. Коначно је крајем 1862. године из ње повучена османлијска војна посада, после протеривања турског становништва из града. Читава година протекла је у сукобима српског и турског становништа у Ужицу, а пресудан догађај био је велики пожар у августу 1862. године у коме је изгорео читав турски део вароши. Утврђење је минирано и порушено у јануару 1863. године, а остаци су се осипали зубом времена и небригом.

Изглед тврђаве

У оскудним изворима о изгледу Старог града и описима и цртежима географа и путописаца (Хаџи Калфа, Евлија Челебија, аустријски пуковник гроф Шметау, енглески путописац Андреј Арчибалд Патон, Феликс Каниц), најуверљивији планови о ужичкој тврђави потичу из 1737. године за време аустријске опсаде Ужица. Подигнута на високој литици, са три стране је окружена током реке Ђетиње, а једини улаз у град био је са северне стране. На тим плановима видљиво је да је град опасан бедемима у облику неправилног троугла и подељен на три дела. У горњем, најмањем делу, имао је главну кулу, у средњем делу објекте за смештај војне посаде, опреме и хране, а у доњем делу једини објекат била је такозвана Водена кула, повезана са реком ради сигурног снабдевања водом.

Улаз у тврђаву био је кроз капију ојачану металним плочама, до које се долазило преко дрвеног моста изнад рова. Има претпоставки да је постојала још једна капија после главне. Улаз је контролисан из куле на северозападној страни бедема.

Главна кула имала је овалну основу, са улазом са јужне стране. Била је висока 16 метара. Имала је приземље и две етаже подељене дрвеним међуспратним конструкцијама. На врху је било круниште са зупцима покривено купастим кровом. Вероватно је ту био и невелики објекат од дрвета за смештај посаде и мања цистерна са бунаром.

У средњем делу града налазиле су се грађевине које су служиле за смештај и исхрану посаде и за друге пратеће намене (пекара, ковачница, итд). У два лагума издубљена у стени складиштен је барут, а служили су и као склониште. Претпоставља се да је ту била и мања црква, а мала џамија се помиње из времена султана Мехмеда II коме је и посвећена. На угловима бедема одбрана града ојачана је са пет кула.

Доњим делом града доминирала је Водена кула са бунаром на дну, вероватно подигнута за време значајније обнове утврђења после турског освајања Ужица 1463. године (мада има мишљења да је Ужице пало под турску власт пре пада Смедерева 1459. године). Кула је била уз саму литицу, висока 28 метара, унутра подељена дрвеним међуспратним констукцијама на осам етажа. Из најниже етаже вода се извлачила чекрком. Дрвене степенице повезивале су етаже од врха до дна куле.

Реконструкција и ревитализација

После рушења тврђаве 1863. године, њено пропадање трајало је више од сто година. Тек је у периоду од 1973. до 1984. године извршена њена делимична реконструкција и конзервација.

Обимнијих и значајнијих радова на реконструкцији није било све до 2019. године када је почела реализација замашног пројекта реконструкције горњег града и конзервација средњег и доњег дела.

Завршетком изградње главне куле на врху града и конзервацијом и уређењем околног простора 2022. године, Ужице је поново добило свој Стари град, налик ранијем, у лепоти какву и заслужује препознатљиви симбол града.

Са циљем враћања његове пуне лепоте и даљег оживљавања овог вредног културног наслеђа, у плану је израда пројеката за реконструкцију доњег дела града са Воденом кулом и повезивање Старог града са магистралним путем према Златибору на другој страни Ђетиње, преко пешачког моста. Реализацијом тих планова ужички Стари град био би у пуној туристичкој понуди Ужица и ужичког краја.