Бајина Башта је као градско насеље настала средином 19. века, а кнез Александар Карађорђевић је 12. јула 1858. године издао решење о оснивању варошице. Дотадашње среско седиште премештено је тада из оближње Рогачице у Бајину Башту, која 1882. добија урбанистичко уређење по којем се све улице секу под правим углом.

Много природних лепота краси бајинобаштански крај, али се једна кућица, она на средини Дрине, наметнула као светски најпознатија и препознатљиви је симбол Бајине Баште. И када је валовита и неукротива Дрина однесе, ентузијасти направе нову, јачу и лепшу, тако да је увек ту да пожели добродошлицу бројним гостима који радо долазе у питоми градић крај прелепе Дрине.

Историја

Арехеолошка истраживања указују да је подручје Бајине Баште насељено већ 7000 година. У оближњем селу Вишесави откривено је најстарије насеље из раног неолита, из периода Старчевачке културе. Карактеристике живота биле су бављење претежно земљорадњом, гајење домаћих животиња и израда грнчарије. Из нешто каснијег енеолита, прелазу у метално доба, потиче насеље Јовин брег са остацима грнчарије. Део ових налаза изложено је у просторијама Основне школе „Рајак Павићевић“ у Бајиној Башти.

Од више легенди како је град добио име, углавном је прихваћена она из много каснијег времена, ближег данашњем, из турског доба. Легенда каже да су на простору данашњег града биле велике Бајине баште – власништво неког Турчина Баје.

Манастир Рача и мисија Рачанске преписивачке школе

Историју бајинобаштанског краја обележава постојања манастира Рача и културна мисија давних рачанских калуђера. Ове културно-историјске вредности значајан су део укупног идентитета српског народа, познатe, признатe и изучаванe и изван Србије.

Манастир Рача је највероватније задужбина краља Драгутина Немањића (1276-1282). Из те већ далеке дубине Средњег века остао је да увек сија својом светошћу, посвећеношћу вери и народу, иако то није било нимало лако у бурним вековима очувања српског имена под турским робовањем и чистоће православља од других утицаја, богумилске јереси, ислама и католичанства.

То време, освит XVII века и касније, обележила је рачанска преписивачка школа. Калуђери Рачани, у испосници Светог Ђорђа у Бањи уз речицу Рачу, преписивали су и украшавали богослужбене књиге и записе све до 1690. године, када су се морали повући са народом у Великој сеоби на север, пред турском одмаздом.

Тамо су, све до Сентандреје, Коморана и Ђура, носили и своје књиге и наставили предано неговање и ширење српског слова и имена. И у новим постојбинама у Угарској, Рачани – Кипријан, Јеротеј, Гаврил Стефановић Венцловић и други, а ови су најпознатији – имали су своје скрипторије и оставили су дела непролазне духовне и уметничке вредности. Данас се она, око 40 записа и 15 богослужбених књига, чувају у музејима широм Европе.  

„У оној упорности Рачана да они своју вокацију, свој посао, обаве до краја, без обзира што је он започет у Рачи, а настављен на неком другом месту њихових збегова после Велике сеобе, можда на њиховом подвигу можемо да се поучимо како се упркос свему преживљава“, рекао је академик Милорад Павић на отварању прве духовно-културне манифестације „Дани Раче украј Дрине“, 5. октобра 1995. године, чији је иницијатор био као велики посвећеник делу рачанских калуђера. Манифестација је и данас једна од запажених културних активности Бајине Баште, са богатим уметнички програмом и научни скупом, која се завршава доделом Рачанске повеље истакнутим ствараоцима.

Манастир Рача је током свог постојања два пута рушен до темеља. Пред сами Први српски устанак манастир је обновио игуман и после један од вођа устанка хаџи Мелентије Стефановић. У знак одмазде Турци 1813. године спаљују манастир, а обнавља га Милош Обреновић. Данашњи изглед је од 1835. године.

У манастиру је за време Другог светског рата склоњено Мирослављево јеванђеље, најстарија српска књига написана у 12. веку.

Природни и привредни ресурси

Национални парк Тара на 19.175 хектара један је од најзначајнијих природних богатстава овог краја и целе Србије. Ту је станиште многих биљних и животињских врста под посебном заштитом, као што су медвед, срна и дивокоза.

Панчићева оморика је ендемит који је преживео велико ледено доба на веома ограниченим стаништима у средњем току реке Дрине.

Изузетан туристички потенцијал су планина Тара, језера Перућац и Заовине и река Дрина. У богатству мањих водених токова највеће врело је Перућац, са протоком воде од 300 литара у секунди. Тако настаје речица, названа Година, јер тече свега 365 метара и улива се у Дрину.

За дочек гостију увек су спремни заиста бројни већи и мањи хотели, пансиони и планинске куће, од којих се својим капацитетима издвајају  хотел „Дрина“ у граду, хотел „Језеро“ у Перућцу, хотели „Оморика“, „Бели бор“ и „Јавор“ Војне установе Тара и Дечије одмаралиште на Митровцу.

Вредан културно-историјски споменик је стара црква брвнара у Дубу, изграђена 1792. године.   

Замајац развоја и укупног привредног развоја била је и остала „Хидроелектрана Бајина Башта“ у Перућцу. То је највећи хидроенергетски објекат на Дрини, од Шћепан поља где она настаје од река Пиве и Таре, па до Раче босанске, на импесивном току дугом 346 километара. Пуштена је у рад 27. новембра 1966. године.

Идеју о градњи хидроцентрале у Перућцу дао је познати стручњак инжењер Миладин Пећинар, који се са својим сарадницима бавио могућностима коришћења енергетских потенцијала реке Дрине. Изградњом бране високом 90 метара и дугом 460 метара створено је Перућачко језеро  које досеже све до Вишеграда и Андрићеве на Дрини ћуприје. Касније, од 1975. до 1983. године, формирано је језеро у Заовинама на Тари, за потребе реверзибилне хидроелектране.

Изградња бране у Перућцу прекинула је стогодишњу традицију сплаварења низ Дрину, коју у туристичке сврхе наставља „Дринска регата“, спуштањем на сплавовима и чамцима од Перућца до Рогачице.

У периоду транзиције и у овом крају изгубљен је део привредног потенцијала. Данас ради више од 1.000 привредних субјеката, од којих је близу 200 средњих и мањих предузећа, а остало су трговинске и занатске радње. Једна од најважнијих и водећих привредних грана у општини по оствареном друштвеном производу је пољопривреда.

На територији општине Бајина Башта данас живи, према попису из 2011. године, 26.022 становника, а у граду је 9.148, око трећине од укупног броја становника.

Званична интернет презентација општине Бајина Башта