Данашња Сјеница развила се из средњовековног трга и караванске станице Сенице на Дринском путу. У жупи Сеница био је и један од дворова Немањића у средњовековној Србији. Територију општине углавном испуњавају Пештерска висораван и Сјеничка котлина.

Сјеничку територију површине 1056 квадратних километара окружују подручја општина Нови Пазар, Тутин, Бијело Поље у Црној Гори, Пријепоље, Нова Варош и Ивањица. Окружена је и планинама Голијом, Јавором, Златаром, Јадовником, Гиљевом, Жилиндаром, Нинајом, Тројаном, Сухаром. Просечна надморска висина је од 1.100 до 1.200 метара. 

Због специфичних хидрометеоролошких карактеристика Сјеница је позната по екстремно ниским температурама. Забележена је температура од минус 38,3°C у јануару 1954. године, а снег је падао и у јуну 1989. Слане нису реткост и током летњих месеци.

Сјеничка општина према попису 2022. године има 24.083 становника (12.147 мушкараца и 11.936 жена).

Историја

Сјеница се први пут помиње 1253. године у повељи краља Уроша Немањића (сина Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло), као место на дубровачком путу. Ту су пристајали и плаћали царину дубровачки трговци. За Немањиће се везује и место Царичина где је био летњиковац царице Јелене, жене цара Душана Силног.

Током османске власти Срби су покушали ослобођење први пут између 1688. и 1690, као и 1737. године, оба пута у сарадњи са аустријском војском. У Првом српском устанку, на Ђурђевдан 1809. године, Карађорђеви устаници су делимично ослободили Сјеницу, у походу према Новом Пазару.

Преуређењем Новопазарског санџака 1902. године формиран је Сјенички санџак, са четири казе (среза): Сјеница, Бијело Поље, Нова Варош и Вранеш-Доњи Колашин.

У Првом балканском рату, у јесен 1912. године, српска војска ослободила је цео Сјенички санџак, а Сјеницу 10. октобра.

У Другом светском рату Сјеница је ослобођена 8. јануара 1945. године.

Привреда

Сточарство, земљорадња и касније рударство у основи су привредне делатности у Сјеници. Сточарство је остало доминантно, а сјенички сир и качкаваљ су брендови сточарске производње.

Регионални центар за развој пољопривреде и села настоји да унапреди пољопривредну производњу као перспективну развојну грану, уз сарадњу са газдинствима пружањем саветодавне и стручне помоћи.

Познатије привредне организације у општини су Рудник угља „Штаваљ“ и Пољопривредно-шумарски комбинат „Пештер“. Мрко-лигнитни угаљ у сјеничком басену важан је енергетски потенцијал Србије.

У новим привредним активностима преовладава приватна иницијатива.

Школство

Забележено је да је Усни-паша 1905. основао ћилимарску школу, а за учитељицу довео Јерменку из Анадолије.

А 1906. године у православној цркви и новој школи прослављена је школска слава Савиндан.

Данас у Сјеници раде две основне школе – „Светозар Марковић“ и „12. децембар“ и две средње – Гимназија „Јездимир Ловић“ и Техничко-пољопривредна школа, а у околним местима су основне школе “Бранко Радичевић” – Штаваљ, “Братство – јединство” – Дуга Пољана, “Јован Јовановић Змај” – Раждагиња, “Свети Сава” – Баре, “Вук Караџић” – Кладница и “Рифат Бурџевић – Тршо” – Карајукића Бунари.