НАТО агресија и бомбардовање Савезне Републике Југославије 1999. године (кодно име Савезничка сила, у Србији познато као Милосрдни анђео) трајала је од 24. марта до 10. јуна 1999.
Државе чланице НАТО су пробале да добију одобрење од Савета безбедности Уједињених нација за војну интервенцију, али су се тиме успротивиле Кина и Русија, које су наговестиле да ће ставити вето на такву меру. Као резултат тога НАТО је започео акцију без одобрења УН, а као разлог је навео да је у питању хуманитарна интервенција.
Повеља УН забрањује употребу силе осим у случају одлуке Савета безбедности или самоодбране од напада у складу са Главом VII при чему ни један ни други услов нису били испуњени у овом случају.
Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише споразум из Рамбујеа.
Ваздушни удари
НАТО је 24. марта 1999. у 19.45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СР Југославији да би се касније ваздушни удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. НАТО бомбардовање оставило је велике последице и у ужичком крају, са људским жртвама и значајном материјалном штетом.
Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди америчких долара. Коначан број изгубљених живота званично није усаглашен. У НАТО бомбардовању погинуло је око 1.100 припадника југословенских снага безбедности и између 2.500 и 4.000 цивила и да је рањено више од 12.000 лица. Међу погинулим цивилима било је најмање 81 дете.
Напади су прекинути 10. јуна после потписивања војно-техничког споразума у Куманову о повлачењу Војске Југословије и српске полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности је усвојена Резолуција 1244 по којој СР Југославија задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, с тим да покрајина постаје међународни протекторат под управом УНМИК-а и КФОР-а.
Са војском и полицијом у централну Србију је избегло више од 200.000 косметских Срба и другог неалбанског становништва. Рачунајући овај и протекле ратове током распада Југославије, Србија је постала земља са највећим бројем избеглица и интерно расељених лица у Европи.
Процене о губицима НАТО веома варирају. Званично се наводи да су током бомбардовања оборена свега два НАТО авиона (F-117 и F-16), 47 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета, док је велики број летелица оштећен или се након дејстава срушио.
Позадина агресије: Сукоби ОВК и српских снага безбедности
Већ средином јуна 1998. војни министри чланица НАТО-а затражили су да се „обустави насиље” на Космету, а у противном, запретили су копненим војним нападом. Истовремено Контакт група је захтевала од Србије да повуче своје специјалне снаге ван покрајине и омогући несметано кретање западних дипломата по Косову.
Година 1998. била је веома тешка на Косову и Метохији са честим сукобима ОВК и српских снага безбедности.
САД и ЕУ су оптужиле Србију за ратне злочине, етничко чишћење и хуманитарну катастрофу, па је под овим изговором НАТО распоредио своје трупе у Македонији и Албанији.
Као званичан разлог за рат 1999. године представљена је заштита Албанаца на Косову и Метохији од етничког чишћења, описиваног термином „хуманитарна катастрофа”. Међутим, масовно бекство албанског становништва из те покрајине започело је тек неколико дана након што је бомбардовање било у пуном јеку.
Случај Рачак
Као непосредан повод за напад НАТО-а искоришћена је акција полиције 15. јануара 1999. године у селу Рачак, где се налазило упориште ОВК. Полиција Србије покушала је да ухапси припаднике Ослободилачке војске Косова, који су имали укопане ровове, аутоматске пушке и митраљез, али дошло је до већег оружаног сукоба у коме је разбијено упориште ОВК, убијено око 40 Албанаца и заплењено оружје, али надлежни органи нису успели да заврше увиђај над страдалима.
Током ноћи 15. на 16. јануар полиција није била у селу, а 16. јануара долазе припадници Верификационе мисије на челу са Вилијамом Вокером као и већи број новинара и затичу лешеве по селу, а највећи њихов број у јарку недалеко од центра села.
Вилијам Вокер то одмах проглашава масакром, а снимци и извештаји са оваквом констатацијом одмах обилазе свет. Овакав закључак, као и медијска кампања, наводе званичнике чланица НАТО-а да предузму ваздушне ударе на СРЈ.
Последња шанса: Преговори у Рамбујеу
Преговори у Рамбујеу (код Париза) о предложеном мировном споразуму између Југославије и косовских Албанаца су почели 6. фебруара и трајали све до 19. марта 1999. године, уз посредовање Контакт групе.
Југославија је на Конференцији изразила спремност да Албанцима пружи широку аутономију у саставу Србије, али су је они одбили. Многи извори наводе да је југословенска страна била уцењена ратним претњама. Преговори су завршени тако што је албанска делегација споразум потписала, док је југословенска одбила.
Када су већ постојали сви изгледи да дипломатија неће уродити плодом, у Београд је 22. марта поново допутовао амерички изасланик, Ричард Холбрук и настојао је да убеди Милошевића да потпише споразум из Рамбујеа. Медији су пренели да су преговори пропали. Био је то последњи покушај дипломатског решавања кризе, пре отпочињања ваздушних удара.
Почетак
Дана 23. марта, генерални секертар НАТО-а Хавијер Солана је издао наређење о почетку напада на СРЈ. Истог дана, Момир Булатовић, премијер Југославије, прогласио је непосредну опасност од ратног стања.
А наредног дана, 24. марта, око 19.45 зачуле су се прве детонације у Приштини, а у 20 часова и 20 минута бомбардовано је подручје Косова и Метохије. Током наредних дана бомбардовани су радиотелевизијски предајници и војни објекти у целој земљи и већи градови Србије и Црне Горе. Агресија је трајала 78 дана, уз жртве и огромна материјална разарања.
НАТО снаге
У нападима на СР Југославију учествовале су НАТО снаге из 19 земаља чланица. Највеће присуство имале су снаге САД, мада и остале чланице нису имале малу улогу у агресији.
Снаге Војске Југославије
Војска Југославије је настала 20. маја 1992. године од оних делова Југословенске народне армије који су се након распада СФРЈ (и завршетка војних повлачења из бивших југословенских република) затекли на територији Савезне Републике Југославије. У свом саставу је имала највећи део наоружања и војно опреме наслеђене од распуштене ЈНА, ограничена договорима о контроли наоружања 14. јуна 1996, након потписивања Дејтонског мировног споразума 14. децембра 1995. Тим споразумом тадашња Савезна Република Југославија обавезала се на ограничавање броја тенкова, борбених возила пешадије, артиљеријских оруђа, борбених авиона и хеликоптера.
Дозвољени број борбених ефектива био је: тенкови 1025, оклопна борбена возила 850, артиљеријска оруђа 3750, борбени авиони 155 и борбени хеликоптери.
Војска Југославије је у свом саставу, пред почетак бомбардовања, имала око 1.000 тенкова, око 800 оклопних борбених возила и око 3.700 артиљеријских оруђа. У редовном саставу било је око 100.000 војника, а по потреби могла је рачунати на око 400.000 резервиста.
Ратно ваздухопловство је пред почетак бомбардовања имало око 240 авиона и око 128 хеликоптера. Противваздухопловна одбрана је укључивала комбинацију ракета великог домета за покривање и одбрану већих формација и територија, средњег и кратког домета као и артиљеријских јединица.
Највећи успех наше ПВО је сензационално обарање једног авиона типа F-117А, који је пао у атару села Буђановци.
Процењује се да је током бомбардовања СРЈ извршено 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.
Коришћена је муниција пуњена осиромашеним уранијумом, као и касетне бомбе за бомбардовање цивилних циљева, што је забрањено по Женевској конвенцији. НАТО је лансирао укупно 1.300 крстарећих ракета и изручио 37.000 „касетних бомби”.
Битке на Кошарама и Паштрику
Дана 9. априла 1999. године почела је битка на Кошарама, око карауле на граници са Албанијом, и трајала је до краја агресије. Друга велика операција са истим циљем, покушајем пробоја границе СРЈ из правца Албаније, је Операција Стрела која је трајала од 26. маја до краја агресије 10. јуна 1999.
Херојском одбраном границе спречен је улазак ОВК и НАТО снага на територију Косова и Метохије, пресецање комуникације између јединица ВЈ у Ђаковици и Призрену и даље заузимање ширег подручја Метохије.
Војска Југославије је и поред велике надмоћи противника, одбила све нападе и спречила пробијање границе.
Окончање бомбардовања
НАТО агресија је окончана Кумановским споразумом и Резолуцијом Савета безбедности ОУН 1244. Предвиђено је повлачење снага Војске Југославије и српске полиције са Косова и Метохије и размештање снага КФОР-а и Мисије УНМИК под покровитељством Организације уједињених нација.
Занимљиво и значајно је то што НАТО снаге нису успеле да нанесу велике војне губитке Војсци Југославије на Косову и Метохији, како у људству, тако ни у техници. Војска Југославије, иако прилично инфериорна у односу на најмоћнију војну силу на свету, показала се као прилично жилав и сналажљив противник. Губици у борбеној техници били су занемарљиво ниски, а изгубљена техника представљала је свега око 2% борбене технике коју је Војска Југославије тада поседовала.
Заслуге за ово су првенствено биле у томе што је Војска Југославије још непосредно пре и на почетку бомбардовања повукла готово све своје снаге из касарни и војних база, вршила сталну мобилност трупа на терену и примењивала веома добру тактику скривања и маскирања војних циљева и прављења лажних мета и мамаца попут макета тенкова, мостова, снага ПВО, али и других спретних и довитљивих техника заваравања непријатеља, које су се показале као веома успешно средство одбране, јер су на њих често наседали НАТО авиони. Веће губитке Војска Југославије претрпела је само у непокретној имовини (касарне, војне базе, аеродроми и друга војна инфраструктура).
На територији Србије постоји више од 300 спомен-обележја посвећених жртвама НАТО бомбардовања и ратова деведесетих.
Оставите одговор