У Српској књижевној задрузи у Београду свечано је уручена Награда „Стеван Раичковић“ Слободану Ристовићу, за књигу „Завичајна врана“ (2025, Удружење књижевника Републике Српске, Бањалука).
Награду додељује Народна библиотека „Стеван Раичковић“ Кучево, уз подршку Општине Кучево и Министарства културе Републике Србије, у сарадњи са Српском књижевном задругом. Награда се састоји из новчаног износа и објављивања књиге у издању Српске књижевне задруге и кучевске библиотеке.
На конкурс је пристигло 90 наслова, а о лауреату је одлучивао жири у саставу: Марија Радић, Владан Бајчета, Растко Лончар, Никола Маринковић и Јована Дишић (председник). У њиховом образложењу је наведено:
Слободан Ристовић „Завичајном враном“ наставља да негује поетику певања са тачке у којој се прожимају прошло са надолазећим, онострано са овостраним, митолошко са свакодневним. Ристовић је песник који измешта читаоца у раван где егзистенцијални чемер, црни хумор и дечја ведрина значе једно исто, и мајстор који је у потпуности овладао матерњом мелодијом. Рескост Ристовићеве песме показује како, кроз живи песнички говор, и они лексички слојеви који би се могли одредити као архаични, фолклорни или локални делују крајње непосредно и допуштају нам да без напора уђемо у свет раскошне рефлексивности и незаборавних слика песникових.
Слободан Ристовић је рођен 1952. године у Чајетини, одрастао у Радљеву код Уба, живео и радио у Ужицу, а данас живи у Рогатици.
На недавној промоцији књиге у Ужицу објаснио је и симболику вране: „Врана, често присутна у народним веровањима, у поезији је симбол интелигенције и дуговечности. Песме из ове збирке су омаж свим мојим завичајима: Ужицу, Чајетини, Радљеву и Горажду“.
Слободан Ристовић је објавио 24 збирке поезије, шест књига прозе, као и бројне есеје, књижевне импресије и духовне записе. Примајући награду „Стареван Раичковић“ је рекао:
„Реч је наш образ пред Богом. Човек без образа није вредан пажње ни поштовања. Ако поезија није на темељу истине склона је урушавању. То је кућа без темеља, без ватре у себи и гује под прагом. Песма не треба да се измишља. Она се пева. То дамарање музике и грчева су пијавица на грудном брвну певача, песника.“
Оставите одговор