Целовит нови број часописа за књижевност, уметност и културу „Међај”, који издаје ужичка Народна библиотека, посвећен је Радовану Поповићу. Са његовим књижевним разговорима, записима из богатог књижевног архива, писмима и посветама знаменитих, рецензијама, критикама…

Ту су текстови и песме о Радовану које су писали Гојко Тешић, Љубивоје Ршумовић, Љубисав Андрић и Витомир Павловић, многе Радованове беседе, забелешке, прикази, па и сценска повест „Дука од Требиња” о песнику Јовану Дучићу коју је сачинио.

У основи је, наравно, Поповићева биографија, као новинара и аутора многих животописа наших најзначајнијих писаца. Рођен 1938. у Дубу код Бајине Баште.Новинарску каријеру је започео у ужичким „Вестима”, а од 1966. наставио у „Политици”, најпре као дописник из Сарајева и Новог Сада, потом као новинар Културне рубрике и уредник Културног додатка (до 1993).

Објавио је, почев од седамдесетих, десетине књига о нашим водећим књижевним ствараоцима, њиховим делима и биографијама: Исидори, Андрићу, Црњанском, Меши, Десанки, Дучићу, Ћопићу, Васку Попи, Добрици Ћосићу, Павићу, Бранку Миљковићу, Матији, Михизу, Миодрагу Булатовићу, Славку Вукосављевићу, Кашанину, Добрици Ерићу, Тишми, о српским писцима сликарима и дипломатама…

Стваралачки је активан и у ово доба: 2024. је објавио „Андрић и Црњански – два животописа”, а 2025. приредио неколико књига.

Добитник је награда „Лаза Костић”, Матице српске, Октобарске града Београда, Вукове награде, Повеље Српске књижевне задруге, Златне значке КПЗ Србије, Рачанске повеље, Повеље с медаљом Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште и других. Члан је Српског ПЕН клуба.

Живи и ради у Београду.

„Радован Поповић је велики, блистав, непоновљив стваралац у контексту српске културе. Један је од ретких новинара писаца кога одликује отвореност, велика знатижеља, велико знање чињеница којима је приступао са страшћу и посвећеношћу. На основу његових филигранских записа, коментара, тумачења може се реконструисати и историја књижевног и уметничког живота на југословенским просторима последњих деценија 20. века. Верујте ми: не грешим ако кажем да је један од ретких новинара некад сјајне ’Политике’ чије је странице културе и суботњи Културни додатак уређивао и обликовао на најузбудљивији начин – и то се памти дан-данас”, записао је поред осталог Гојко Тешић.

У тексту „Кључ(аоница) Радована Поповића” Љубисав Андрић бележи:

„Оно пред чим остајемо задивљени читајући Поповићеве биографије од прве написане, Исидорине, јесте пронађени кључ не само подесан за ту ’калуђерски затворену ћелију’ усамљенице с Топчидерског брда, него и за кључаонице свих изабраника о којима је писао. Поседник истанчаног, суптилног, рафинираног сензибилитета, боље рећи ’правог унутрашњег живота’, Поповић има нешто више и вредније од тог пронађеног тајанственог кључа за ове браве – има оно унутрашње око којим се сагледа судбинско и тајанствено у људима.”

Заслужан за приређивање тог броја „Међаја” (са око 370 страница), главни и одговорни уредник Зоран Јеремић уврстио је, уз остало, и разговор (из 2023) новинара Зорана Жеравчића са Радованом Поповићем, у коме најзначајнији биограф српске књижевности сумира:

„Сада, кад бацим поглед иза себе, чини ми се да живот нисам проћердао узалуд кад сам из Дуба, годинама чувајући овце и говеда, кренуо на путешествије не знајући где ће ме одвести. А кад дође судњи дан, ето ме опет коначно у Дуб, где сам поред родитеља подигао себи биљег! И што рекао један велики персијски песник из 11. века, предстоји ми пут са кога се нико није вратио, тајне пута да опише…”

Бранко Поповић / Политика