Горан Којадиновић Coix нам се представља својом првом збирком поезије под једноставним, али речитим насловом Перла. Своју збирку је поделио у четири циклуса (циклус љубави, циклус емоција, циклус филозофије и циклус верологије), који су, у његовој визији, како нам је то елегантно објаснио у свом предговору, ногари столице на којој седи док пише. Читајући песме из којих су образовани циклуси, спознајемо их као четири носећа стуба или света који творе Коиксову поетску фантазмагорију, где нам песник предочава себе, своје погледе и интерпретације, како ове, физичке, тако и оностране, метафизичке стварности, као и свих других подстварности и међустварности које он наслућује и предосећа.

Песник профетске имагинације и врсне спекулативне игре, Коикс (у оригиналу Coix) пише али као да слика, глатко, у кратким, одсечним кретњама, али вешто и ритмично, градећи грациозне серпентине својих песама. Нижући стихове, слажући их ритмично и римовано, Коикс ваја своју мисаоно-лирску скулптуру, каква нема пандан у новијој српској поезији.

Ноншалантно и шеретски лако, Коикс везе своје стихове у раблеовском стилу, остајући увек самосвојан и непредвидив. Коикс је бритак песник, који виспрено у поезији синтетише своју изворну филозофију живота, пун духа и склон играријама и експериментисању са формом. У његовој аутореференцијалној, рефлексивној, врцавој поезији експонира се свет колико соларан толико и лунаран. Луцидан, метафизички сањар или визионар, уједно дечачки несташан, Коикс нас попут некаквог Орфеја заводљиво води кроз заумне просторе блиставог и бујног врта своје поезије, лирске по карактеру, али епске по својим замасима и колоквијалним, рефлексивним распевавањима, несебично са читаоцем делећи утиске и идеје о себи и свету који свим чулима опипава и истражује.

Ведрина Коиксовог певања и промишљања је неумољива и доследна, и он неуморно изненађује, засмејава и окрепљује читаоца, кроз досетке, доскочице, афоризме и мини трактате, којима ова збирка обилује, од почетне до последње странице.

И на крају, наведимо стихове песме Ја сам Coix, у којима нам се песник тако пластично открива:

„Да ли је у питању каква грешка?
Тражи се Coix
Coix поета!
Па ја још немам збирку
Само имам збрку,
Сведока мога тако стварам
Збрку душе пишем, малам и шарам.“